Jasna Opavska ”Podsvest sve zna”

Snimak sa performansa "Oprosti mi, Jasna"

”Podsvest sve zna” pod ovim naslovom je beogradska slikarka Jasna Opavska izložila novi ciklus slika koje odlikuje nadrealistički pristup. Opavska je diplomirala slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 1998. U svom umetničkom radu istražuje odnos svesne namere i slučajnosti u nastanku umetničkog dela. Članica je ULUS-a. Sa njom razgovaramo o radovima koje je ovog proleća predstavila na izložbi u okviru projekta Dosije Umetnik udruženja Kreativna Fabrika.

Kapriciozni moskofor (ulje na platnu 60x80cm)

U Vašim radovima emocije su izražene pokretom i kontrastnim bojama. Ova dinamika donekle je ublažena mekoćom samih figura i tematikom koja je obrađena. Smatrate li da ste lirsko osećanje na neki način „obukli“ u nemir, ili su jarke boje poziv na buđenje životne energije? Da li bojama pridajete simboličku vrednost, ili su one spontani izraz vizuelnog načina izražavanja?

Opavska: U mom poslednjem ciklusu slika “Podsvest sve zna” dominiraju čiste osnovne boje. Iako je to prvo što privlači pažnju pri pogledu na slike, boja je ipak oblast istraživanja koju sam tek načela. Tokom studiranja prednost sam u potpunosti davala obliku, pa je moje istraživanje bilo usmereno na studiju ljudske figure, njenih proporcija, anatomske konstrukcije, pokreta i igre svetlosti i senke na njenom reljefu. Otud prirodni oblici figura na mojim platnima. Kolorit sam uvodila postepeno, često inspirisana primerima iz istorije umetnosti ili prirode, da bi me do preovladavanja osnovnih boja dovelo korišćenje tuševa u boji na svojim crtežima. Kontrasti žute, crvene i plave, samih ili u kombinaciji sa izvedenim bojama, izazivaju stimulativne senzacije u meni. Jaki kontrasti boja zaista čine da se pojačano osećam živom, kao što ste rekli.

Do sada nisam svesno pridavala bojama simboličku vrednost, ali ništa ne mogu da tvrdim, jer tek podsvest zna sve. Atmosfera prostora i dostojanstvenost figura na mojim slikama kod posmatrača često izazivaju lirska osećanja. Međutim, teme slika su u svom nastanku podstaknute mojim unutrašnjim konfliktima, tako da je osećanje koje doživljavam slikajući više uznemirujućeg karaktera. Dok me boje stimulišu vizuelno i emocionalno, oblici pokreću misaone procese tokom stvaranja. Moj pristup slikarstvu, koji sledi nadrealističke ideale dosezanja čistog psihičkog automatizma, na videlo izvlači tabu-teme iz podsvesti, koje zbog neke lične cenzure nisam domislila na svesnom nivou.

Lepi Đorđe ubija poslednji primerak ugrožene vrste (ulje na platnu 60x80cm),

Opredelili ste se za figuralno slikarstvo. Ipak, čini se da je prostor koji prikazujete daleko od realnog. U kojoj meri su podsvest, intuicija ili mit deo sistema koji pretstavljate? Da li bavljenje vizuelnom umetnošću pruža mogućnost za samoispitivanje i da li osluškivanje sopstvene osećajnosti i njeno preoblikovanje u vizuelni doživljaj može da ima terapeutski efekat, kako za slikara tako i za konzumenta njegovog umetničkog dela?

Opavska: Ljudska figura je oduvek bila tema koja je najviše privlačila moju pažnju. Ona nosi karakternu izražajnost i dramski potencijal, pomoću kojeg je moguće predstaviti unutrašnji život čoveka. Iako znam da će se ljudska figura pojaviti na svakom mom radu, ja ne znam unapred šta ću slikati. Najpre na platnu izazivam formiranje mrlja boja bez upotrebe četkice. Kada se mrlje osuše, okrećem platno na sve četiri strane u potrazi za prepoznavanjem bilo kakavog prirodnog oblika. Ovo je faza rada koja može da potraje i mesecima. Moja podsvesna zbivanja zahtevaju vreme da se objave kroz izbor figura koje ću prepoznati u mrljama. U trećoj fazi se prihvatam četkice i pojašnjavam prizor. Prepoznate figure sa minimumom intervencija oživljavaju i stupaju u međusobne odnose razvijajući tako prostor slike. Prostor poslednji nastaje i to ga čini nerealnim i sličnim onome iz domena snova.

Prizor, koji se rađa iz mrlja posredstvom podsvesti, koristi sav raspoloživi materijal koji je tamo pohranjen, pa se tako često pojavi aluzija na neki mit ili istorijski događaj, koji je nekada na mene ostavio dubok utisak. Nisam svesno sistematična, ali se značenja motiva spontano povezuju u priče, a priče u sistem, koji odslikava aktuelno stanje u mojoj duši kao odraz aktuelnog stanja u mom životu.
Serija slika “Podsvest sve zna” je reprezentantivan primer terapijskog efekta, koji stvaralački proces može imati. Seriju sam započela u periodu u kojem mi je dijagnostikovan reumatoidni artritis, a pokretljivost velikog broja zglobova bila izuzetno smanjena. Upravo su mi meseci rada na slikama otkrili potisnute unutrašnje konflikte, koji su očigledno doprineli pojavljivanju poremećaja imunog sistema, sudeći po tome što je prihvatanje realnosti koje su mi slike otkrile, dovelo do potpunog povlačenja simptoma. Slobodno mogu da kažem da pre i posle rada na ovoj seriji nisam ista i da umetnost ima lekovita svojstva. Trudila sam se da na izložbama, kao i na svojoj Fejsbuk-stranici Opavska, detaljno opišem proces rada, kako bi svi mogli da prođu sa mnom kroz moje lično oslobađanje i budu podstaknuti na svoja autentična iskustva.

Pripitomljavanje (ulje na platnu 80x60cm)

Iako se u teoriji umetnosti retko koriste izrazi kao što su moralnost ili etika, umetnici u svojim radovima često postavljaju pitanja patnje i besmisla. U radovima kao da na nepravdu i otuđenost odgovarate nežnošću. Toreadora je zamenila plesačica koja kroti snagu bika, agresija je zamenjena životnom silom i kreativnošću. Jesam li u pravu ako kažem da se u Vašem radu nazire vera u promenu? U kojoj meri smatrate da samoostvarenost pojedinca može da ima uticaj na neposredno okruženje, ili možda čak i na društvo u celini?

Opavska: U pravu ste, ja zaista imam potrebu da sve pomirim i dovedem do usklađenosti, za šta mi autorska vlast nad svetom slike pruža zakonitu mogućnost. Međutim, ja dopuštam mrljama da zadrže svoj autohtoni život i trudim se da figure ne dobijam nasiljem nad njima, već saradnjom sa njihovim spontanim oblicima. Na taj način je moja vlast kao autora slike prilično ograničena, te jednostavno ne mogu da izgladim sve nepravde koje mogu da nastanu. Plesačica kroti bika, ali ostaje pitanje hoće li do kraja uspeti u tome. Desilo se da se kao motiv pojave antilopa u smrtonosnom zagrljaju geparda, muškarac i žena u klinču svojih nekompatibilnih volja, iskeženi trgovac koji prodaje unezvereno tele ili lepi Đorđe, koji surovo ubija poslednji primerak ugrožene vrste. Mnogo puta se na slike isprojektovala moja zbunjenost nerešivošću problema patnje. Problemi su se kroz rad iskristalisali, ali slike nisu dale konačno rešenje. Iako akteri mojih kompozicija često ne mogu da se usklade i pomire, usklađujem i mirim se ja, koja stvaram. Mirim se sa pitanjima na koja nemam odgovor. Možda je za širenje svesti važnije usuditi se postaviti pitanje, nego na njega dobiti konačni odgovor.

Verujem u promene, jer su konstantne oko nas i u nama. Verujem u trijumf života, koliko god izgledalo ponekad da se promene dešavaju uprkos čovekovim nastojanjima. Uticaj samoostvarenog pojedinca, onog koji je upoznao svoje potrebe i preduzima korake u skladu sa svojim stremljenjima, je mnogo uočljiviji od neodređenih uticaja onih koji se prepuštaju stihiji ili odustaju od svojih želja zbog svojih strahova. Samoostvarenje je tema koja mi se stalno nameće kroz rad na slikama. Moje figure često stoje pred pitanjem, da li ostvariti svoje instinktivne potrebe ili se podrediti nekom zacrtanom poretku.

Strasni zagrljaj (ulje na platnu 80x60cm),

Na otvaranju svoje izložbe „Podsvest sve zna“ izveli ste performans „Oprosti mi Jasna“ u okviru kojeg ste se obraćali sebi pred ogledalom. Da li mislite da je savremeni čovek spremniji da primi poruku putem akcije nego posmatranjem „klasične“ slike?

Opavska: Mislim da smo još u XX veku zakoračili u eru umetnosti bez poruke u klasičnom smislu te reči. Možda je vrhunac tog procesa pojava čiste apstrakcije. Doživljaj a ne poruka je ono što umetnik pruža publici. Moja namera je bila da sa javnošću podelim svoje autentično iskustvo. Trudila sam se da ne izvedem performans, već da zaista u tom trenutku razgovaram sa Jasnom u ogledalu, i zaista sam to učinila.

Umetnici prilikom performansa često otkrivaju svoju emotivnu ili fizičku ranjivost. Da li je teže sučeliti se sa samim sobom po prvi put pred ogledalom u samoći ili podeliti sa publikom svoje slabosti? Da li mislite da bavljenje umetnošću samo po sebi uključuje akt samootkrivanja?

Postimpresija - rađanje Venere (ulje na platnu 60x80cm)

Opavska: Da, moja umetnost je samootkrivanje, mada ne sumnjam da još uvek postoji i samosakrivanje u mojim delima. Frojd je govorio da umetnik mora taman toliko sakriti objekat svojih nedozvoljenih želja, da prođe cenzuru savesti, a taman ga toliko otkriti, da u njemu ipak nađe nasladu.
Ja volim ranjivost, jer me približava stvarnosti, izvlači me iz oklopa. Kad sam izvodila performans “Oprosti mi, Jasna” ja sam bila sama pred ogledalom, iako je publika bila prisutna. Svesno sam zanemarila prisustvo svedoka. Vaše pitanje, da li je slabost lakše priznati sebi ili pred drugima, je zaista duboko i teško. Prvo što mi pada na pamet je, da sam najiskrenije zaplakala kada sam prvi put sama u sobi zatražila od sebe oproštaj, a kada sam to uradila pred publikom suze su ipak izostale.
Prilikom otvaranja izložbe „Podsvest sve zna“ kazali ste da se često stiče utisak da je uloga umetnosti nevažna ali da je to zapravo daleko od istine. Šta biste kazali onima koji smatraju da ulaganje u kulturu nije deo liste prioriteta?
Opavska:
Umetnik je artista na žici, koji izvodi nešto što je teško ali apsolutno nepotrebno za preživljavanje. Zašto onda dobija aplauz? Panem et circenses, govorili su Latini. Sami su uvideli da hleb nije dovoljan za opstanak carstva. Ljudima je potrebna igra, kao najuzvišenija aktivnost ljudskog duha. Potpuno slobodna igra.

Olga Mihajlović Blagojević