Nebojša Ilić Cile – Samo je delo važno (intervju)

Publika je najobjektivniji i najstroži kritičar. U slučaju Nebojše Ilića – Cileta odmah je bilo jasno da ga publika voli. Zavolela ga je u ulozi štrebera u filmu „Lajanje na zvezde“, obožavala u ulozi Manulaća u filmu „Zona Zamfirova“ a u poslednjem ostvarenju Dragana Bjelogrilića „Montevideo, Bog te video“i „Montevideo, vidimo se“ dokazao je i sebi i publici da je glumački sazreo na najbolji mogući način. Od 1998. godine Nebojša Ilić je stalni član Ateljea 212 gde je trenutno angažovan u nekoliko predstava. Kaže da je u matičnom pozorištu učio od najboljih i da je i Sterijina nagrada 2010. godine  za ulogu u predstavi „Čekaonica“ (koja se i sada izvodi na sceni Petar Kralj) rezultat kolektivnog rada i dobre energije koja vlada među kolegama. U ovom momentu je jedan od najangažovanijih  glumaca, kako usklađuje svoje obaveze, čemu uči svoju decu i koji su mu životni prioriteti za Put u Art govori Nebojša Ilić – Cile.

Gospodine Iliću, od 1998. godine stalni ste član Ateljea 212 gde trenutno igrate u šest predstava, kada ste upisivali glumu da li ste se nadali takvom ishodu? I šta je presudilo da upišete glumu?

Upisati glumu je neka vrsta lutrije, na kojoj ili dobijete ili ne dobijete. Ceo glumački poziv je maraton koji traje i sam Bog zna kako će se razvijati. Ono što jeste bio moj san je da budem deo tog krvotoka pozorišta, nama glumcima je, nekako, pozorište dom. Kada sam razmišljao o glumi sebe sam video u Ateljeu 212, oduvek mi je to bio simbol pozorišta, i eto to se desilo.

Vi ste 2010. godine dobili Sterijinu nagradu za ulogu u „Čekaonici“, predstava „Kazimir i Karolina“ u režiji Snežane Trišić ne tako davno imala je premijeru i jako je dobro  prihvaćena kod publike, sada je izabrana da predstavlja Atelje  na Sterijinom pozorju, da li se, možda, nadate nekoj od nagrada i koliko su Vam nagrade značajne?

Nisam od onih koji nipodaštavaju nagrade. Nagrada mi znači, one jesu potvrda za glumca da to što radi radi dobro. Svi smo mi nesigurni kao bića, a posebno glumci… kada se kvalitet prepozna i kada čovek dobije nagradu lakše kroz profesiju ide dalje. Ali budući da je gluma neka vrsta maratona ne postoji to da se puca na neke nagrade. Naše je da radimo to što radimo, a ako se neko osvrne na to što radimo – mi ćemo biti srećni. Naravno i ocena publike je važna jer mi zbog nje i postojimo. Ali da se vratim na vaše pitanje, nemam prevelika očekivanja, ali imam radost i nadu da će se predstava „Kazimir i Karolina“ prikazati na jednom tako značajnom festivalu a nakon toga – šta bude biće.

Nebojša Ilić Cile sa glumcima Ateljea 212

Osim Sterijine nagrade da li je bilo još nagrada za Vas?

Da, bila je jedna nagrada koju su dodelile Večernje novosti za epizodnu ulogu u predstavi „Pazarni dan“, pa Zoranov brk, nagrada u Crnoj Gori, i nagrada na Niškom festivalu za ulogu Bože Dunstera.

Igrali ste u dvadesetak filmova, ali Vas ljudi nekako najviše pamte iz hit filmova kao što su „Lajanje na zvezde“, „Zona Zamfirova“, „Montevideo, Bog te video“i „Montevideo, vidimo se“. Vaša uloga dobroćudnog selektora Bože Dunstera jako dobro je prihvaćena kod publike, kako ste Vi lično doživeli taj lik?

Meni je to najznačajnija uloga jer sam tu mogao da sviram na najviše žica. To je najkompleksnija uloga koju sam imao. Iako sam imao ogromnu tremu, desila se neka organika, nešto lepo…  reditelj i moj kolega Dragan Bjelogrlić je sve što se dešavalo sa mnom i tom ulogom pažljivo osluškivao… a ja sam pratio svoj impuls. Za par godina koliko je trajalo snimanje tog filma, imao sam priliku da odigram razna stanja, od inertnog čoveka, do čoveka koji je ushićen, pa potom zaljubljen, i na kraju, čoveka koji ima moć da napravi od svog tima jato. Uloga Bože Dunstera je možda nešto najlepše što mi se profesionalno desilo. Inače se sa Montevideom  desila neka magija. To smo osetili svi mi koji smo radili na filmu i na premijeri kada je publika ustala to nije bio samo pozdrav filmu, to je bilo kao da su svi u glas izgovorili “Hvala Vam“. Kao talas koji nosi sve i preplavljuje, pa i mane koje mu se eventualno mogu naći.

Sa premijere filma „Montevideo, vidimo se“

Glumili ste u dvadesetak filmova ali su Vas ova četiri ostvarenja negde izdvojila i po njima ste prepoznatljivi, kako birate uloge? Instiktom , promišljanjem …

Svim zajedno, i instiktom i promišljanjem. Nekada te vodi to u čemu zapravo učestvuješ i oko čega smo se okupili. Takođe, važno je i s kim radiš i to je bio savet starijih kolega kada sam počinjao kao mlad glumac. Naravno, važan je i projekat i poruka koju šaljemo publici.

Kako uspevate da uskladite sve obaveze s obzirom da ste prilično angažovani u ovom trenutku?

Kod glumaca je uvek tako… ili ste zatrpani poslom ili nema ničega. Ali ne žalim se… Trenutno imam šest predstava u Ateljeu, spremam predstavu u Tivtu (”Providenca”, adaptacija ”Ujka Vanje” u režiji Egona Savina), sa koleginicom Paulinom Manov spremam tv dramu „Čorba od kanarinca“ na RTS-u, u Buhi sam deo ekipe za predstavu „Majstori, majstori“ u režiji Milana Karadžića. Da, spremam i novu predstavu u Ateljeu koja će se zvati ”Coffee and Cigarettes”.

S obzirom da ste porodičan čovek i otac troje dece, koju životnu poruku se trudite da im prenesete?

Sa godinama mi je sve jasnije da kako svojim životom svedočite tako će oni učiti. Sve reči su postale šuplje i prazne… ne znače više ništa koliko god da su istinite, ako sve to ne što govorite ne osvedočite svojim životom, sve pada u vodu.

Da li kod njih prepoznajete glumački talenat ili su skloniji drugim stvarima?

Glumu im ne želim. U vremenu koje dolazi glumački poziv je potpuno devastiran. Ono na šta sam skoncentrisan je da otkrijem njihove darove. Da oni kod sebe neguju ono što već imaju i da ako Bog da rade ono što vole.

Scena iz filma „Montevideo, Bog te video“

Koja bi bila Vaša poruka mlađim kolegama?
Desilo se nešto, zaista, čudno. Osećam veliki jaz između sebe i tih mladih ljudi (koji pri tom nisu puno mlađi od mene) ali kao da smo izgubili link. Nama su bili bliži glumci starije generacije koji su nas uvodili u posao kao što su pokojni Petar Kralj, Vlastimir Đuza Stoiljković i drugi bardovi ovog pozorišta… Za desetak godina se sve okrenulo naglavačke. Jer sve što bih im ja rekao oni već znaju. Ja bih im rekao “Ne predajte se, ne očekujte pomoć ni od kog“ – ali oni to znaju bolje od mene. Oni nemaju iluziju da je pozorište romantična sredina. Ono što bih mogao da im kažem je da se obrazuju, da čitaju, da idu na koncerte i u galerije… da neguju tu stranu svoje ličnosti. I to bi bila moja poruka za sve mlade ljude ove zemlje.

Tanja Petrović Miljković