Miloš Šobajić i ”Radionica duše”

Inspiraciju da Vam se obratim dobila sam kada sam u jednom kutku u Sava Centru koji se zove Radionica duše čiji je vlasnik galerista Momčilo Moša Todorović, videla jednu bogatu zbirku vaših radova. Ono što me je, rekla bih, savladalo u ovoj galeriji, a i sada predstavlja problem, je pitanje kako uhvatiti Vašu stvaralačku energiju novinarskim pitanjima. Ta energija ne samo da je  ispunjena ‘’dramatikom Karavađa’’ – kako bi to rekao kritičar Edvard Lusi Smit u monografiji “Miloš Šobajić”, nego je u estetskom smislu odraz neponovljive stvaralačke subjektivnosti koju bih da predstavim čitaocima Put u Art magazina.

O Vašem bogatom umetničkom radu izašle su 4 monografije, od toga 3 na francuskom i jedna na engleskom jeziku, imali ste preko sto samostalnih izložbi, vaša dela su svuda u svetu od Pariza preko Brisela i Atine do Šenjanga. Profesori su vam bili Radenko Mišević, Mladen Srbinović, Cuca Sokić, danas ste i sami profesor na Megatrend Fakultetu umetnosti i dizajna. Zapravo je, puno toga nužno pomenuti kada ste Vi sagovornik, ali ja bih se ipak, kao ona koja uporno pokušava da u razgovoru sa umetnicima dopre do važnih pojmova u estetici, vezala za pojam stvaralaštva u ovim mojim pitanjima.

Teorija nije u stanju da prodre u ‘’radionicu duše’’ i trenutak specifične moći umetnika koja deluje u njemu dok stvara umetničko delo, uhvati. Da li je, naime, ta moć iracionalna ili racionalna ili neke druge vrste? I dok jedni veruju u nenadmašnost genija i priznaju kao prvenstveni prirodni dar, instikt, nesvesno, dotle drugi ističu učenje, ugledanje na uzore i marljivo negovanje dara. Moje pitanje je šta je za Vas svaralački čin?

Miloš Šobajić: Moj rad mi najviše liči na molitvu. U tišini ateljea tražim one dragocene trenutke koncentracije koji nikako da dođu kad mi trebaju. Tada žalim što mi nedostaje više talenta. Onaj mali plus, odnosno dodatak energije, kako bi slika najzad počela da se pojavljuje na platnu onako kakvu sam je zamislio. Imam potrebu da slikam ili vajam, kao što osećam glad ili žeđ. Radim uvek istu scenu od kad sam prvi put zaželeo da ozbiljno radim ovaj posao. To je uvek bio i ostao čovek, koji pokušava da se spasi od propasti. Bio je nekad deo ogromne gomile, kad sam davno bio fasciniran gomilom sveta u Parizu, koja je prolazila pored mene, a ja sasvim sam izdvojen iz nje, a ujedno njen sastavni deo. Potom sam eliminisao svu tu akumulaciju koju sam gomilao po slikama i čistio sve do slika i skulptura koje predstavljaju samo trag čovekovog prolaska kroz prostor.

Centralno mesto vašeg opusa je, dakle, čovek. Ovaj ontološki pojam se kod Vas, u poslednje vreme, ponajviše prepliće sa zapitanošću nad onim kud stremi savremeni svet? Sve ste svedeniji u ‘’čovekovom’’ predstavljanju, na Vašim slikama ga vidimo samo kroz detalje. Da li je taj ‘’minimalizam’’ zapravo ono što je danas slika našeg sveta?

Miloš Šobajić: Opis prirode i stvari oko nas, nisu moja tema. Čovek jeste. Na veoma klizavom terenu je, sa zamkama svuda po stazi kojom korača. Vidimo mu samo trag, parče tela, šaku ili cipele… U svakom slučaju slika našeg sveta je onakva kakvu je osećamo. Svi ga vidimo posebno i na svoj način. Umetnik ga filtrira kroz njegov filter i tako se upoznajemo sa Pikasom, El Grekom… Oni su ga videli drugačije od Kafke ili Mocarta. Oni koji odlučuju o našim sudbinama logično žele da budemo mirno stado koje misli onako kako mu se kaže. Da nema više takozvanih umetnika, već svi da mislimo i radimo slično ili identično. Ovim baš ništa novo nisam otkrio, ali valja da se podsetimo i da budemo budni.

U stvaralaštvu je sloboda jedno važno pitanje, šta ona za vas znači ? Da li je ona deo koji nužno uključuje ‘’ne-stege’’, ‘’ne-pripadništvo’’?

Miloš Šobajić: Umetnost je podrivačka i subverzivna po definiciji, pa kao nekompatibilna sa zakonima i pravilima, zahteva totalnu slobodu. Svaki naš akt je politički akt, jer od odluke da kupimo hleb u ovoj, a ne u onoj pekari, pa do odluke za koju partiju glasamo, mi se politički određujemo. Moje slike su odraz mog pogleda na društvo, u kojem nas neko konstantno guši, a znamo i ko, a mi se nedamo kako znamo i umemo.

U najnovijim instalacijama, kolažima, objektima i slikama se kroz njihove enigmatične nazive otvaraju mnoga pitanja, ponajviše tom jarko crvenom bojom upozorenja. Koliko je za ekspresiju koju želite da nam iznesete presudno jedinstvo forme i sadržaja?
Miloš Šobajić: Voleo bih to isto da kažem jednim filmom, ili da napišem tekst. Sve ono što osećam mogao bi da kažem na bilo koji drugi način. Izabrao sam ovakav. Možda bi bio performantniji u nekom drugom mediju? Sve je to isto, samo, da li je dobro, pitanje je sad?! Forma i sadržaj za mene puno znače, jer mi se čini da radim sa materijalima koji najviše odgovaraju mojoj priči.
Naša eminentna umetnica Dragana del Monako vam je supruga. Ne bih da zalazimo u sinergiju koja je očigledno prisutna u vašem zajedničkom životu, htela bih da se kroz žensku  lepotu i otmenost dotaknemo pitanja lepote kao takve. Koliko je ”lepo” zapravo izazov u vašem radu i šta lepota za Vas jeste?
Miloš Šobajić: Dragana jeste najlepša žena koju sam sreo. Ima ona još puno drugih kvaliteta. Žensku lepotu u mom poslu ne uzimam u razmatranje. Rekao bih, žene ne igraju u mom filmu i ako njihova lepota pokreće ovaj svet, ali njihova nežnost, senzualnost i majčinski instikt nisu tema koju obrađujem. Odavno smo definisali lepotu ružnog, koja bi mi više odgovarala kao definicija mog izbora lepote. Ipak, sve što je veličanstveno je i lepo. A šta je veličanstveno? Sve što nas ushiti. Mene oduševljavaju Gotičke katedrale, naši manastiri, stare limuzine, dvorčevi na Loari, Karavađo, Rembrant, savremeni dizajn, arhitektura i naravno, Dragana.

Ivana Mitrović Cvetanović

Fotografija: Radionica dušeSava Centar