Bićemo prvaci sveta, ili možda nećemo (kritika)

Košarka je naš najtrofejniji sport, a posle fudbala, i danas tenisa, najpopularniji. Mnogo pre sportske vladavine Novaka Đokovića, naši košarkaši su harali i vladali sportskim terenima. Prvi put na svetski tron naši Plavi (za mene još uvek i vazda, crveni nikako) su se popeli daleke 1970. Od tada, pa do danas, menjajući imena i veličinu naše nam države, majstori košarke su nam doneli ukupno 33 svetske i evropske medalje (14 zlatnih). Impozantno, zar ne? Naravno.
Tokom tih plodonosnih godina, kada je cela država bila pred televizorom za vreme svakih olimpijskih igara, evropskog i svetskog prvenstva, slavila, plakala, psovala i disala sa omiljenim sportistima, bilo je lepše i časnije živeti u ovoj zemlji. S vremena na vreme, nekako stidljivo, košarka se obrela i u domaćim filmovima. Doduše, ne kao omaž, već više kao neizostavan deo kulture življenja. Najpoznatiji među njima su bledunjava Nebeska udica, Ljubiše Samardžića, i 1 na 1, enfant terrible-a srpskog filma, Mladena Matičevića. Izostao je pravi, veliki film inspirisan bar jednim od bezbroj dragocenih momenata tako bogate zostavštine.
Vremena se menjaju, generacije smenjuju, i eto, troši se trinaesta godina od poslednjeg svetskog zlata iz Indijanopolisa. Od kada su u sportsku penziju otišli Vlade, Peđa, Bodibond, poslednja generacija košarkaških mađioničara, nisu nam cvetale ruže. U svakom smislu.
Možemo samo da se nadamo da prošlogodišnje svetsko srebro Tea i ekipe nije bilo samo eksces, već tako željeni nastavak prekinutog kontinuiteta dominacije svetskim terenima.
Elem, za to vreme, iz radionice Intermedija netvorka, od producentskog dua Zvonimir Šimunec i Dejan Petrović, tvoraca Montevideo sage, comes a new story (što bi rekli ameri): Bićemo prvaci sveta! Konačno, film o košarci. Film o počecima košarke na ovim prostorima. Film o našim pionirima ovog sporta, o ljudima koji su osmislili i primenili jugoslovensku školu košarke. Film o sanjarima koji su nas doveli na svetski tron. Film koji smo zaslužili. Da, da, ovaj film je sve to, a posebno ovo poslednje navedeno.
S druge strane, ovo je samo još jedan loš domaći film. Pa kako je to moguće? Nisam sasvim siguran, probaću da objasnim i sebi i vama.

Da počnemo od sižea: Jednom davno, pri kraju drugog svetskog rata, u Beogradu, na malom Kalemegdanu, četvorica mladih obrazovanih, sportista, entuzijasta, su rešili da oforme sportski klub do tada malo poznate igre sa loptom. Sport je košarka, a klub je dobio ime Crvena zvezda. Imena mladića su Nebojša Popović, Aleksandar Nikolić, Borislav Stanković i Radomir Šaper. Ostalo je istorija (možda zvuči otrcano, ali je sigurno istinito). Dakle, radnja filma počinje ovim događajem, a potom se bavi profesionalnom karijerom, životnim putem, i brojnim događajima koji su pratili ovu četvoricu sportskih velikana do prve zlatne medalje na svetskom prvenstvu u Ljubljani, 1970.

Naslov filma duguje početku dramskog zapleta.
Tačnije, to je obećanje koje Nebojša Popović daje Vladimiru Dedijeru, ključnom članu tadašnjeg agitaciono-propagandnog odeljenja (AGITPROP).
Tako je to u zamisli, a kako je zapravo?
Scenario je srž problema. Skupina autora Romčević, Sviličić, Mihić nije uspela da pronađe zajednički jezik i predstavi uverljive likove u zaokruženoj priči. Dijalozi u filmu su neuverljivi i isprazni do te mere da je moguće mislima odlutati za vreme gledanja čak i ključnih scena u filmu. Na trenutke, ali samo na trenutke, u par scena je moguće prepoznati Romčevićev prepoznatljiv humor i duh (razmena replika u sceni kada Dedijer dovodi Amerikanca na basket, npr). Sistemom eliminacije, za galimatijas je „zaslužan“ ili Sviličić ili vremešni Mihić. Ili obojica. Ili sva trojica kao kombinacija. Svejedno, činjenica je da su likovi nedovršeni, da ih ima previše, da je emocija izostala iz same priče, da se pojedini dramski rukavci nemotivisano pojavljuju a često i prekidaju bez poente (uvođenje i nestajanje lika prve devojke Nebojše Popovića, npr), da se ekonomičnosti filmskog vremena nije pridavalo dovoljno pažnje, da je vremenska isprepletenost samo još više naškodila jer nije dovoljno vešto izvedena, i na posletku, da je ovo samo temom scenario sportske drame, jer postulati ovog ozbiljnog filmskog podžanra nisu uzeti u razmatranje. Proizvoljno shvatanje istorije, tačnije, prećutkivanje ili parcijalno korišćenje činjenica, jeste legitiman umetnički pristup, i ne bih ga podrobnije komentarisao, jer se svim ukusima nikada ne da udovoljiti.

Za utehu, ali ne i opravdanje za film, ostaje nada da će planirana serija donekle razmrsiti pomenuta dramaturška „čudesa“.
Mlade nade srpskog glumišta, neki sa iskustvom, Miloš Biković kao harizmatični Radomir Šaper, Marko Janketić kao profesor Aca Nikolić, i Aleksandar Radojičić, bar fizički nalik Bori Stankoviću, ovim filmom rizikuju gubitak epiteta nade. Na žalost. Četvrti iz skupine, Strahinja Blažić, kao Nebojša Popović, ujedno i  okosnica filma, je svojom ozbiljnošću i šarmom nagovestio moguću svetlu karijeru na filmu, i kao takav odskače iz udarnog četverca.

Za pomenuti je sporedna uloga etabliranog
makedonskog glumca Tonija Mihajlovskog, kao simpatičnog televizijskog radnika, i Leona Lučeva, hrvatskog glumca, kako u punoj snazi iznosi lik tragikomičnog majora Udbe. Ne treba preskočiti i zaboravljenog holivudskog glumca Džona Sevidža kao generalnog sekretara Vilijama Džonsa, koji pogubljen u prostoru i vremenu ipak deluje manje zalutalo u odnosu na Arman Asantea i njegovu persiflažu u filmu Montevideo vidimo se.
Ulogu Vladimira Dedijera, Titovog prijatelja i biografa, a potom i disidenta, sapatnika Milovana Đilasa, doktora istorijskih nauka, i prvenstveno visokog intelektualca komunističke vrhuške, je maestralno odigrao Nebojša Dugalić.
Očigledno dobro pripremljen, po sopstvenom nahođenju, on je ujedno i najsvetlija tačka filma. Ne baš jedina, jer je Sergej Trifunović kao legendarni trener Ranko Žeravica izuzetno ubedljiv. I tu, baš tu, u ulozi Sergeja kao trenera reprezentacije leži ključ problema, bar što se tiče košarke u filmu. Utisak je da je on jedini, rekreativno proveo neko vreme na terenu sa loptom u ruci, i pomno pratio prenose utakmica. Čovek voli košarku. Njegovo viđenje Žeravice je realistično i samim tim uverljivo. Rad većine ostalih na filmu ne odaje takav utisak.
Fotografija filma je pristojna. Milan Tvrdišić, kao iskusni direktor fotografije u svetu advertajzinga, je pronašao dobar ključ za dočaravanje posleratnog, a potom i zlatnog perioda stare Jugoslavije (kasne šezdesete, rane sedamdesete). Slike sa ekrana u retkim širokim kadrovima su nalik na razglednice iz vremena koje opisuju. Da je bilo više kreativnosti u kadriranju, Tvrdišićev rad bi više došao do izražaja. Ali to je već „zasluga“ reditelja, rekao bih. Ovako, osuđeni smo na šta bi bilo kad bi bilo, ishod.

Režija.
Ah, šta reći. Nisam ljubitelj opusa gospodina Bajića, ali sam poštovalac njegovog zanatskog umeća. Bio. Donekle. Do sada. Da li je moguće da je Bjela bio bolji?! Videćemo, dvougao Bajić-Bjelogrlić je nezaobilazan. To vam je jasno već posle gledanja trejlera.
Ono gde je Bjela najviše omanuo je percepcija filmskog prostora. Bajić tu nije. Zanat mu nije dao. Da, slika ovoga puta nije dvodimenzionalna. Ali, Bjelogrliću je tu teško zameriti, jer, zaboga, čovek nije reditelj po vokaciji, a takve početničke greške bez problema iskusni pomoćnik reditelja i direktor fotografije promišljanjem ispravljaju (biraj bolje sledeći put, druže Sirogojno).
S druge strane, opravdanje za Bajićeve propuste je vrlo teško naći. Neujednačena gluma je rezultat nekvalitetnog ili nedovoljnog rada sa glumcima. Prebukiranost užim planovima može biti uslovljena nedovoljnim produkcionim sredstvima. Štaviše, to i jeste slučaj u filmovima epohe kod nas (na žalost). Ali neinventivnost u iznuđenim okolnostima prilikom kadriranja je proizvod profesionalne lenjosti ili nedostatka talenta. Tako da čak i kada postoji prilika da „pukne“ total (bitna scena u kojoj Šaper i drugovi pridobijaju simpatije generalnog sekretara Fibe, Vilijema Džonsa, za organizaciju evropskog prvenstva u našoj zemlji), Bajić se odlučuje za neimpresivan statični kadar koji nimalo ne potcrtava jačinu scene. Scene same igre su urađene jednostavno pogrešno. Nema nadahnuća, potezi „košarkaša“ su zabeleženi kamerom krajnje informativno, ćesto se ne vidi akcija, ne postoji pregled igre, o rekontrukciji bar jedne situacije na terenu nema ni govora. Kao rezultat, emocija je i u krajnjem proizvodu izostala, a hemije među likovima ni na vidiku.

Sportska drama jeste ozbiljan podžanr
, prvenstveno u Americi, ali nije bauk. Za buduće autore ovakvih filmova preporuka je da odgledaju bar neke od brojnih uspešnih ostvarenja iz poslednjih desetak godina, i tako saznaju sa čime se hvataju u koštac (nema potrebe za daljim vraćanjem u prošlost, znam kako to „bolno“ može da bude). Recimo da to mogu biti: Warrior 2011, The Blind side 2009, Million dollar baby 2004, Money ball 2011, Invincible 2006,  Coach Carter 2005, ili, eto, bilo koja sportska drama Kevina Kostnera čak (da snizimo kriterijum). Da, to mogu biti reperi. Ne, budžet nije presudan. Scenario i pristup jesu.
Na taj način bi bar gledaoci možda izbegli da u bioskopu pogledaju još jednu propuštenu šansu neke dobre ideje. Jer, realno, ko će dobiti ponovo priliku da na pravi način ispriča priču o počecima našeg najtrofejnijeg sporta. U ovako siromašnoj zemlji, niko i nikad.
Suma sumarum, ovo jeste film kakav smo zaslužili, po svemu sudeći, ali ovaj tekst nije proizvod zlonamernog kriticizma. Ovo je tekst zabrinutog filmofila koji želi da ukaže na probleme želeći da veruje u budućnost srpske kinematografije. Ovako više ne može, valjda je svima to jasno. I onima koji ćute, a pogotovu onima koji dižu u nebesa (ili bar nađu opravdanje za postojanjem)  svaku glupost domaće proizvodnje koja se pojavi u bioskopu ili direktno na DVD tržište. A novine su već pune hvalospeva o još jednom „časno urađenom“ filmu, štagod to značilo.
To više ne sme proći. Recimo, to ne valja. Možda će se više potruditi, možda će ustupiti mesto nekome mlađem, talentovanijem, više drskom autoru. Samo ne treba i dalje tražiti opravdanja u neuspehu. I ne, ne mora da znači da je film dobar, samo zato što je dobio nagradu na nekom opskurnom belosvetskom festivalu. Ne, to što je snimljen ne znači samo po sebi da je vredan pažnje. Ne, samo zato što je drugačiji ili prvi nešto obrađuje ne sme se uzimati zdravo za gotovo.
Ima ovde talentovanih ljudi, ima i talentovanih koji su manje lenji, a ima i vrednih koji svojim zalaganjem mogu da nadomeste deo talenta, samo nemaju prostora. Nemaju prostora zbog samo lenjih, netalentovanih, salonskih neznalica, ili, pak, onih, ušuškanih u učmalosti svoje nekadašnje veličine.
Čovek bi pomislio da je dosta bilo vraćanja se u prošlost, i vaditi se na tradiciju i kvalitet filmova kinoklubaša, autora Crnog talasa i prvog dela karijera đaka Praške škole. To je davno prošlo vreme. Neke od vinovnika sadašnjeg stanja možemo naći baš među tim istim praškim đacima. Sporadični i pojedinačni „izleti“ u kvalitet tokom poslednjih tridesetak godina samo produbljuju dubiozu srpskog filma, a najeminentnija beogradska filmska škola, današnji FDU, od nastanka, pa do danas, nije iznedrila ozbiljan značajan talas autora i filmova. Ne, nije. Šijan je bio samo izuzetak koji potvrđuje pravilo. Kontinuiteta nema. Razmislite i uporedite. Valjda je vreme da se i to promeni, a ne samo da se apetiti i očekivanja smanjuju.
A do tada, hteli, ne hteli, moramo priznati da i dalje važe reči Dimitrija Vojnova napisane zarad bolne istine i ničega više, još 2007-me:
„Kusturica je jedini srpski reditelj čiji filmovi imaju zadatu funkciju, i mogu da je ispune na najvišem nivou, za razliku od ostatka naše kinematografije koja stvara samo da bi filmski radnici imali šta da rade.“
Vaistinu, zicer još uvek imamo, ali ne bi škodilo da i rezerve krenu sa davanjem koševa. Bar o tablu. Ma, bar iz slobodnih bacanja. Ovo je ipak kolektivna igra.

Chedous

Foto: Promo