Bojana Ban

Na mansardi, odakle pogled puca na romantičan deo Beograda, akademska slikarka, Bojana Ban, umetnost živi u svakom svom koraku. Čitav njen životni ambijent pretvoren je u umetničko delo, sačinjeno od izmaštanih detalja. Njena slobodarska životna energija, uglavnom je usredsređena na traženje, u najrazličitijim umetničkim poljima. Od slika, grafika, crteža, skulptura i ikona, preko ilustracija knjiga do kućnog nameštaja, koji samostalno pravi, ova umetnica je prepoznatljiva po svojim „skulpturama za poneti” – broševima u obliku buba.
Da počnemo od materijala koje koristite u radu na skulpturama – velikim i malim bubama. Oni su tako upečatljivi, ponekad su gotovo neprepoznatljivi, recite nam nešto o njima.

Bojana: Materijali koje koristim su najrazličitiji. Nalazim ih svuda, a glina je sredstvo koje sve te različite materijale vezuje. To su, najpre, razbijeni i odbačeni delovi, metal, staklo, potom prirodni materijali – kamenje, plodovi, školjke… ima ih stvarno mnogo. Dosta toga je nađeno na ulici. I Beograd je vrlo inspirativan. Sve moje skulpture su reciklirane i ekološke. To su većinom prirodni materijali, kao što rekoh, a drugo materijali, stvari, koje su oštećene i odbačene, pa od njih nastaje nešto novo spajanjem. Ja sam od onih umetnika kojima je važan proces stvaranja. U startu se zna da će biti nešto od tih raznovrsnih materijala, koje pronalazim i koji su mi interesantni. Za neke odmah dobijem ideju šta će biti, a neki su mi u idejnom smislu samo zanimljivi, pa ih kasnije, spajajući ih sa nekim drugim materijalima, oblikujem u skulpturu. Neki, dakle, u momentu nastaju, a nekima je potrebno vreme da bi se uklopili u celinu.


Kako Vas je buba pridobila za sebe?
Bojana: Ono na čemu sam se najduže zadržala jesu skulpture buba koje pravim od kraja osamdesetih godina. Počela sam da pravim razne male skulpture, i onda sam došla do zaključka da je najbolje da pravim bube, zato što one nisu oblikom sasvim definisane. Buba mora da ima šest nogu i pipke, ali forma kako će ona da izgleda može da bude strašno raznolika. Buba, meni bar, dozvoljava mnogo više varijacija nego bilo koje drugo biće u prirodi. U prirodi, recimo, neverovatnih oblika ima. A tek kada se one izmaštaju, sa tim malim ograničenjima – sa njihovim minimalnim karakteristikama, može nastati čudo. Sloboda maštanja je, u stvari, najvažnija: da pustim mašti na volju i da pravim kako hoću.

Njen oblik me ne ograničava, zbog toga sam tako dugo na toj temi. 
Broševi buba
 su u mom prodajnom asortimanu. Interno ih zovem „skulpture za poneti”. Esteski su neobični detalji, ujedno i ekstravagantni, posebni u svakom smislu, naročito zbog materijala o kojima sam govorila. Ali generalno, sve što radim je deo prodajne varijante. Počev od ovog šaha (17×17 cm), koji svima privlači pažnju, za čiju mi je poneku figuricu bilo potrebno i više od 12 sati rada, preko buba u svim veličinama, pa do ovih „nameštajnih objekata” – raznih komoda i sličnih stvari. Meni je drago da neko to što ja radim hoće da poseduje. Ne volim to sve da čuvam, gde bih inače sve to stavila?

Kako se mladi umetnici po Vama danas snalaze? Da li se vreme u kome oni danas rade drastično razlikuje od onog u kome ste Vi stasavali?
Bojana: Da li su se uslovi za umetnike promenili je lepo pitanje. Ja mislim da je sada mnogo lakše raditi i kao umetnik. Tehnološki napredak ide neverovatnom brzinom, i tim pre je sve lakše i uraditi i pronaći. Recimo, nekada je bio problem izlagati. Galerija nije bilo tako puno kao danas, bili smo u deficitu s njima. Potom, pronaći informacije o nečemu ili nekome. Sada se sve to dešava jednim klikom, protok informacija je ubrzan. Sve je na dohvat ruke. Ali, u onom suštinskom smislu, za umetnike se nisu mnogo promenili uslovi. U tehnološkom, kao što rekoh, jesu – sada je mnogo lakše. Život umetnika je uvek zavisio najviše od samog umetnika. Uvek je bilo na snazi ono: kako se ko snađe. Jako je važan stav umetnika u vremenu u kome živi i stvara. Sećam se kolege koji mi je ispričao jednu anegdotu, kada su krenule krize. Rekao mi je: „Zamisli, moj komšija mi kuka: Šta da radim, nisam primio platu 2 meseca!’’, a moj kolega mu odgovara: „Ja celog života tako živim.” To jeste priča većine umetnika.
Mladi umetnici su sada prodorniji, jer ih je vreme takvima načinilo. Moraju da budu takvi, celo okruženje je takvo. Ali u nekom smislu, uvek si morao da brineš. Nije se imalo mnogo toga, sem retkih pojedinaca koji su imali stipendije ili neki vid državne pomoći, ali to je uvek bio mali broj ljudi koji su bili obezbeđeni. Inače, uvek si morao sam da se izboriš i za prostor u kome ćeš raditi i za egzistenciju, naravno.

Recite nam nešto o ilustracijama koje ste radili. Da li su one bile još jedan Vaš vid traženja – pronalaženja?
Bojana: 
Kao i u svakoj profesiji, sve je individualno, neko se brzo pronađe, neko ne. Ja sam se, recimo, brzo udaljila od pukog slikarstva, od slike kao sredstva izražavanja, pronašla sam druge medije. Jesam se bavila ilustracijama knjiga, pa i ilustracijama knjiga za decu. To mi je puno značilo, u svakom smislu, i iskustvenom i onom drugom, egzistencijalnom. Iskrena da budem, ne mogu ni da pronađem u kući, koliko je bilo tih ilustrovanih knjiga koje sam radila. Zaista ih je bilo puno, a najduža saradnja na ilustraciji je za izdavačku kuću Plavi jahač. Tu radim korice za čitavu ediciju Plave čarape, gde je sadržaj knjige ilustrovan odgovarajućim prozorom. Ali bilo je tu razočarenja, moram da priznam, mislim u ilustraciji, odnosno u finalnoj štampanoj realizaciji. Bilo kako bilo, raduje me rad na knjigama. Vrlo sam brzo ušla u tu materiju ilustracije.
Moram da pomenem da stalno radim i ikone na drvetu. Taj deo mog stvaralaštva je, takođe, pravi izazov, kao što je to i restauracija slika i ikona. Po meni je ta raznolikost važna. Čovek se mora ispoljiti u različitim okvirima, naročito ako govorimo o umetnicima. Mnogi, međutim, ne vole da eksperimentišu, pa se zaustave na onom na čemu su i  počeli.

Imam i drugih interesovanja izvan umetnosti, pa se, nažalost, ne družim mnogo s kolegama. Posle likovne akademije, gde sam i magistrirala kod Stojana Ćelića, i gde smo se svi lepo družili, ostalo je malo njih sa kojima sam nastavila druženje. To je, kažem, najviše zbog mojih različitih interesovanja. Ta znatiželja, da probam nešto novo, me je odvela na neke druge strane. Ja sam, u neku ruku, postala i „majstor’’ jer su mi „nameštajni objekti” tako interesantni da ih odavno pravim. Tako je nastao moj kameni krevet, pa sauna, pa razne komode, ormarići, kovčežići, mozaički zidovi, ogledala. Detalji, na ovom mom potkrovlju, su gotovo svi izmaštani, a pri tom imaju i funkciju. Neki od njih zahtevaju puno uloženog vremena. Neki su veoma zgodni, kao što je ovaj kameni krevet, koji je vrlo ugodan za spavanje. Verovali ili ne, neki detalji koje pravim nastaju veoma brzo. To je gotovo isto kao kada slikate sliku. Zamisao je samo na počeku – to je puka ideja, ne može se do detalja zamisliti, naravno, već slika vodi vas i vi vodite sliku, i kada zaključite da je slika gotova, prestanete da je slikate.
Tako je isto i sa svim ovim objektima koje pravim. Mada za te male varijante skulptura, kakvi su broševi, treba mnogo strpljenja i zbog njihovih detalja. Kod njih je sitna motorika važna, što je ona preciznija, to je „skulptura za poneti“ lepša. Sa slikama stvar stoji tako da mi se čini da posle godinu-dve dana, kada ih pogledam nešto bih dodala na njima. Kao da proces  stvaranja nije nikada završen. Uvek nešto možeš da dodaš ili oduzmeš, pa i kada je u pitanju slikarstvo, kome ja pripadam. Prostornost je na mojim slikama izmeštena. Jednom mi se, čak, desilo da su mi vratili kupljenu sliku. Naravno, ne iz loše namere. Izgovor je bio sasvim logičan: da je „pomerena” i nemoguća za gledanje. Ali ono što sam htela da kažem je da je sloboda maštanja najvažnija, pa i u tom smislu, da čovek koji je kupio „pomerenu” sliku, nije imao slobodu pogleda pa se i nije lepo osećao s njom.

Šta bismo, u Vašem slučaju mogle da kažemo o slobodi kao životnom principu na kraju?
Bojana: Moja umetnost, moj rad, ne trpi stege. Najvažnija stvar u životu je, bar meni, sloboda. Ja, zapravo, ne trpim nikakve stege. Zbog toga nisam sebi nikada priuštila da radim na nekom poslu u radnom vremenu. Čini mi se da radim znatno više od tog propisanog radnog vremena. Prihvatila sam od početka rizik, da finansijska strana bude nesigurna, upravo zbog velike potrebe za slobodom. To vuče za sobom to da ostvarujem mnoge, za mene bitne stvari, na ovaj svoj način.

Ivana Mitrović Cvetanović