Jamamoto – dizajner koji mrzi modu

„Žensko telo je poput peščanih dina koje se stalno menjaju pod uticajem vetra,“ kaze japanski dizajner Jamamoto. Kada vidim da žena dolazi prema meni, uplašim se. A kada vidim da odlazi od mene osećam prazinu i potrebu da je sledim i da joj kažem — Hej vrati se. Zbog toga počinjem da dizajniram odeću pogledom na leđa.“
Evropska moda je stvorila korsete, krinoline i štikle kako bi redefinisala liniju tela. Za razliku od Zapada, Istok dugo nije poznavao koncept mode ili modnog hira i odeća je vekovima pravljena na isti način. Individualne mere nisu uzimane u obzir, dimenzije i oblik kimona su bili slični kod muškaraca i žena, dok se podešavanje vršilo jednostavnim vezivanjem oko struka. Telo u ovom slučaju nije sputano. Iako odeća ne definiše figuru, telo ipak dobija na značaju.
Jođi Jamamoto (Yohji Yamamoto) je dizajner koji je duh tradicionalne japanske nošnje prenosio
na Zapad stapajući je pri tome sa evropskom visokom modom na avangardan način. Tako barem tvrde modni analitičari. Sam Jamamoto, koji je odrastao u posleratnom (i internacionalnom) Tokiju, kaže da nije ni bio svestan svog japanskog kulturnog nasleđa dok nije stigao u Pariz i osnovao svoju malu prodavnicu odeće, krajem sedamdesetih. Tek u Parizu su mu kazali da je on zapravo Japanac.
Ono što u okviru Jamamotove filozofije pravljenja odeće svakako naliči tradiciji nošenja kimona je shvatanje odnosa odeće i tela, ili tačnije, prostora koji se formira izmedju njih i oko njih. Dok zapadnjački dizajneri teže da odećom naglase lepotu linije tela, u japanskoj tradiciji je naglasak na stalnoj promeni siluete zbog nabiranja široke odeće.„Kada vidim telo koje je prekriveno odećom, maštam o onome što je ispod. Kada je sve otkriveno, dosadno je. Zato, pokrijte se, molim vas“, poručuje Jamamoto, čija odeća nudi izazov standardima lepote zapadne kulture.

Jamamoto tvrdi da ne podnosi modu, odnosno promenu kao takvu
. Želi da zaustavi lepotu i da naglasi njen značaj, da joj ne dozvoli da tako brzo nestane. Sam izraz „modni dizajner“ mu se ne dopada i za sebe jednostavno kaže da se bavi pravljenjem odeće. Svoje krojačko iskustvo stekao je na visokoj školi za modni dizajn u Tokiju koju je upisao da bi stekao znanje kojim bi pomogao majci u poslu u skromnoj krojačkoj radnji, i to nakon što je diplomirao prava i shvatio da ne želi da bude advokat. Kada je prešao u Pariz jedina ambicija mu je bila da otvori prodavnicu odeće, ali kada je 1981. potpisao svoju prvu kolekciju, naišao je na uspeh koji je premašio sva njegova očekivanja. Dok su jedni njegov stil podrugljivo nazvali „Hijerošima šik“ zbog tamne odeće vrećastog izgleda, drugi su u njemu pronašli alternativu izveštačenosti visoke mode. Može se kazati da je Jamamoto, zajedno sa dizajnerima Isi Miaki (Issey Myiake) i Rei Kavakubo (Rei Kawakubo), deo umetničkog pokreta koji je zapadnom svetu artikulisao japansku tradiciju. Ovim umetnicima je zajedničko premošćavanje razlika između muške i ženske odeće, dekonstruktivizam, asimetrija, naglašavanje tkanina, njihovo habanje ili namerno cepanje, korišćenje čisto crne kao i vatrenih boja, ravne cipele, humor, bunt i ironija.

„Slušajte tkaninu i ona će vam sve reći“ govori zaposlenima u svojoj kompaniji. Jamamoto koristi tradicionalne materijale i tehnike dok se u isto vreme bavi proučavanjem novih tehnologija u proizvodnji. „Kostimi se danas troše kao toalet papir“—negoduje. Tvrdi da je „ostao čist“, odnosno dosledan u svom prkosu prema zvaničnoj modi, mada priznaje da je pravio neke manje kompromise.
Njegova ljubav prema ravnoj i ležernoj obući pronašla je savršen teren za ostvarenje u okviru saradnje sa kompanijom Adidas, za koju proizvodi posebnu liniju Y-3. Saradnja je počela 2003. godine, kada je dizajnirao Adidas patike, a kasnije i celokupnu liniju sportske opreme. Zanimljivo je posmatrati ovo sjedinjenje elemenata visoke mode i sportskog stila, kao i vešto grafičko uklapanje tri linije koje predstavljaju deo Adidas logoa na haljinama i drugim artiklima.
Dok daje intervjue i odgovara na pitanja teoretski potkovanih modnih znalaca, Jamamoto izmiče svojom jednostavnošću i rafiniranošću. “Toliko sam obuzet krojenjem da često zaboravim na boju, pa odeća ostane crna” kaže dizajner koga su nazvali pesnikom crnog. “Ali kada je boja tu, onda je to jarka boja, onda je to vatra.” Slušajući Jamamota i gledajući njegovo stvaralaštvo, ne mogu da se otmem utisku da potiče iz zemlje haiku poezije.

Olga Mihajlović Blagojević