Fast Fashion

Kada je šezdesetih godina prošlog veka nastala „umetnost za poneti“, nije bilo jasno da li ona predstavlja kritiku potrošačkog društva ili glorifikuje činjenicu da je elitistička kultura konačno svrgnuta sa trona, te je sada dostupna svima.
Slično pitanje je postavljeno kada je Jeremy Scott predstavio kolekciju za modnu kuću Moschino u februaru 2014. Klasična luksuzna garderoba je bila „osvežena“ printovima koji su sadrzali bar kodove i etikete svakodnevnih industrijskih proizvoda. Logo kompanije Moschino je osmišljen u obliku McDonald’s zaštitnog znaka, a torbica je imala oblik pakovanja za pomfrit.
Sam Jeremy se pozivao na pop-art umetnika Roy Lichtenstein-a, koji je pravio parodiju na temu savremene umetnosti i stripova.
Objasnio je da je moguće napisati mnogo teksta o tome šta je Lichtenstein želeo da kaže, ali da je jednako moguće samo kazati „slatko je“ za njegovu umetnost. Jeremy Scott je uneo ”trash” na velika vrata sveta visoke mode. Dok su kritičari bili podeljenog mišljenja i neodlučni, poznate trendseterke su oberučke prihvatile modni novitet i kolekcija je zaživela na ulicama.

Ako govorimo o pop art aspektu modnog dizajna, Jeremy verovatno nije mogao da izabere bolji motiv od McDonald’s pakovanja. Ova kompanija, legendarna po svom franchizing sistemu, poslužuje oko 68 miliona ljudi dnevno i postala je sinonim za uniformisanost usluga i proizvoda, kao i za ono što je dostupno velikom broju ljudi. Na sličan način, kako nam Jeremy poručuje, i visoku modu možemo da “spustimo” do svakoga, ako ne u ekonomskom smislu (samo torbice su koštale preko 1000$), ono barem u ideološkom. Na pojedinim odevnim komadima je pisalo “preko 20 miliona usluženo”, dok su crvena i žuta pojedinih optužbi za kršenje autorskih prava (iskrivljeno M treba da podseća i na znak za Moschino), pojavilo se pitanje legalnosti njegove kolekcije.
Da li su kompanije čije je elemente identiteta koristio izvgnute ruglu? Za sada izgleda da vlasnici McDonald’s-a ne pokazuju težnju da pokrenu tužbu, ali su radnici zaposleni outfit-a manekenke pretvarale u radnice zaposlene u McDonald’s-u. Pojavile su se i haljine u vidu ambalaže za čokolade, a bilo je kombinacija sa Sundjerom Bobom kao motivom. Na poslužavniku je “servirana” klasična torbica u Chanel stilu ali sa izgledom happy meal-a.

Iako je Jeremy pomalo promenio sve logotipe i znake da ne bi bili identični originalnim i da ne bi došao pod udar u ovoj kompaniji ljuti na kreatora zbog uvredljivosti činjenice da je njihov naporan i slabo plaćen posao poslužio kao motiv za luksuznu kolekciju, za koju će povlašćeni sloj davati ogroman novac.
Da li je Jeremy hteo da se ruga nekome ili nečemu, ili je imao potpuno suprotne motive- da “približi” luksuz običnim smrtnicima, ili je njegov dizajn prosta igrarija i plod kreativnosti?
Ako vas, kojim slučajem, ophrvaju misli o ovoj temi kada sledeći put budete sedeli u “Meku” dok zurite u crveno-žuto pakovanje pomfrita, ne zaboravaite da podelite sa nama svoje zaključke.

Olga Mihajlović Blagojević