Bio jednom jedan ”Srpski Mančester”

Da nije bilo njih (naših predaka) ne bi bilo ni nas. Duh jednog naroda ne gradi se tako brzo i ne nestaje tako lako. Ono što smo skloni da zaboravimo (a važan je deo identiteta nekog naroda) neki vredni i entuzijastični ljudi postarali su se da sačuvaju. Projekat „Zlatno doba Leskovca od 1918 – 1941. godine“ je upravo delo koje je neke događaje, ljude ali, pre svega, duh jednog vremena pokušao da sačuva i istrgne od zaborava. Kako se živelo u Leskovcu između dva rata, koje su bile najpoznatije kafane, kako su se oblačile dame toga doba i koliko je zaista privredno bio jak ovaj grad na jugu Srbije, pokušali su da predstave novinar Zvonimir Šimonec (rođeni Leskovčanin) i  saradnici: Mira Ninošević i Veroljub Trajković, kao i Narodni muzej u Leskovcu.

„Zlatno doba Leskovca od 1918 – 1941. godine“

„Zlatno doba Leskovca od 1918 – 1941. godine“

Leskovac je bio oslobođen od Turaka tek 11.12. 1877. godine ali ni to ga nije sprečilo da odmah po završetku Velikog rata da sve od sebe ne bi li od turske kasabe postao lep grad velikog potencijala. Grad čine ljudi, a u Leskovcu toga doba bilo je dovoljno ambicioznih i preduzimljivih ljudi koji su sem osećaja za posao imali i osećaj za dobro investiranje, pre svega, u obrazovanje, kulturu i sport. Uporedo sa razvojem industrije, razvijala se prosveta, izdavaštvo, zdravstvo, sport, tako da je „evropski ritam života polako potiskivao balkansku učmalost“. Leskovac je u tom periodu imao pet hotela:“Amerika“, „Kostić“, „Pariz“, Plug“ i „Solun“. U letnjim baštama bile su filmske projekcije, gde su se filmovi gledali, kako bi to Leskovčani rekli “meraklijski“ uz ćevapčiće i hladan špricer. Centralno mesto i glavna dešavanja bila su oko Spomenika izginulim ratnicima. Tu su bile načičkane mnoge kafane poznate u čitavoj kraljevini po dobroj hrani i još boljoj atmoferi. Bilo je neverovatnih 58 kafana. Oko Spomenika kretao se korzo u dve kolone, omiljeno mesto mladih toga doba.

„Zlatno doba Leskovca od 1918 – 1941. godine“

„Zlatno doba Leskovca od 1918 – 1941. godine“

U gradu su svi znali svoje mesto. Vladao je red koji je morao da se poštuje. Poseban status zauzimale su zanatlije:časovničari, knjižari i štampari. Željni napratka u svim segmentima života, ubrzano su otvarali škole. Pored gimnazije, postojale su i Trgovačka škola Leskovačke omladine, Večernja muzička zanatska škola, Srednja tekstilna škola, Poljoprivredna škola kao i Leskovačka ženska podružina, koja je bila jedina ženska profesionalna škola.
Postojale su tri pevačke družine: Branko, Bratstvo i Benički.
Što se udruženja tiče, bila su brojna i raznovrsna: Narodni univerzitet, Društvo prijatelja prirode. Ženska društva:“Kraljica Ljubica“, ”Srpska majka“ , „Ženska podružina“ i „Društva prijatelja Francuske“. Leskovčani su vrlo rano otkrili čari bioskopa, i to već, početkom dvadesetih godina prošlog veka. Počekom 1925. godine postojala su četiri bioskopa. Kino „Slavuj“, bioskop“Makedonija“, kao i bioskopi koji su se nalazili u hotelima:“Kruna“ i „Kosić“. Pozorište je, takođe, bilo omiljeno mesto izlaska pa su Leskovčani mogli da vide vodeće glumce toga doba: Žanku Stokić, Milivoja Živanovića i Dobricu Milutinovića. Leskovačko gradsko pozorište osnovano je 1926. godine a prva predstava je bila „Smrt majke Jugovića“.

„Zlatno doba Leskovca od 1918 – 1941. godine“

„Zlatno doba Leskovca od 1918 – 1941. godine“

Zagledani u Evropu i gladni zabave i lepog života, nakon Velikog rata, grozničavo su žudeli za provodom. Zato su balovi bili omiljena zabava, ali imućnih Leskovčana. Gala balovi su se organizovali za božićne i uskršnje praznike. Najotmenije balove organizovali su Društva prijatelja Francuske i Leskovačka trgovačka omladina. Na balovima su se organizovali izbori za najlepšu damu i igre. Pored srpskih igra, igrali su se i valceri, polke, grand mazur i brza polka. Manje bogati Leskovčani organizovali su maskenbale, matinee i karnevale. U letnjem periodu imali su omiljana kupališta, dok se tridesetih godina osnivaju turističke agencije. One organizuju izlete po okolini, u Nišu i Niškoj banji, ali i u Atini, Solunu i Sofiji. Da je Leskovac toga doba bio zaista napredan grad svedoči i činjenica da je već 9. jula 1939. godine otvoren prvi bazen koga su nazvali „Leskovačka plaža“. Oko bazena bile su kabine, ležaljke, tramboline, tuševi …
Mladi su pomno pratili šta dolazi iz Evrope. Moda je bila vrlo važna za uglednu gospodu i dame pa su stranice modnih časopisa diktirale nove modne trendove. U odevanju se jako vodilo računa kakva će se odeća nositi preko dana, kakva uveče, a kakva u svečanim prilikama.
Grad se 1931. godine prostirao na 2,4 km i imao 17.636 stanovnika
(94% činili su građani pravoslavne veroispovesti, 5% muslimanske i 1% činili su Jevreji). Bio je sedište mnogih insitucija: Sreskog načelstva, Okružnog i Sredskog suda, Poreske uprave …Postojala je ozbiljna briga za siromašni deo stanovništva kao i kontrola cena od strane opštinske vlasti.

„Zlatno doba Leskovca od 1918 – 1941. godine“

Ali Leskovac ne bi bio vodeći grad ne samo na jugu zemlje već i u čitavoj kraljevini da nije bilo preduzimljivih privrednika. Leskovac je  u tom dobu bio toliko privredno jak da je mogao da ishrani još sedam gradova te veličine. Pored tekstilne industrije koja je bila vodeća i po čemu je dobio naziv „srpski Mančester“, razvijala se i metalna, mlinska, keramička industrija, te parfimerija i fabrike piva i ulja. Poseban pečat privrednom životu davale su leskovačke banke. Tridesetih godina bilo je devet banaka sa 39 miliona dinara uplaćenog kapitala. Savremenici su za Leskovac znali da kažu:“U posleratnim godinama kod njih se razvila industrija neverovatnom, amerikanskom brzinom.“ Odani kralju i otadžbini platili su ceh 6. septembra 1944. godine kada su na inicijativu Koče Popovića bombardovani od strane saveznika do te mere da od starog Leskovca gotovo da ništa nije ostalo. Ono što i sada boli građene Leskovca nije činjenica da su od napredne varoši postali grad sa hiljadu problema (iz koga se dugi niz godina iseljavaju mladi, obrazovani ljudi) nego nemogućnost da dokažu da sve ono što su uradili njihovi preci mogu da ponove uz malu pomoć države.
Bio jednom jedan „srpski Mančester“ koji je projektom „Zlatno doba Leskovca od 1918 – 1941. godine“ istrgnut iz zaborava.

Tanja Petrović Miljković

Forografija: „Zlatno doba Leskovca od 1918 – 1941. godine“