Šekspirovi soneti – lepota mraka (o sonetima posvećenim crnoj dami)

Šekspirove sonete ne treba striktno posmatrati kao autobiografsko delo, smatraju stručnjaci. Ipak, utisak da soneti predstavljaju prozor u unutrašnji svet pesnika iskustvo je kome nisu mogli da se otmu brojni čitaoci. Pored lepote jezika i stila, u njima se susrećemo i sa nesvakidašnjom hrabroću i samodijagnozom za koje verujemo da pesnika čine zdravom osobom, uprkos ludilu koje ga je opsedalo.
Uostalom, ludilo u nekim njegovim dramama i jeste
prikazano kao glas razuma. Ukoliko smatramo da je opsednutost dobrim delom izlečena kada je raskrinkana, odnosno kada osoba koja je njome pogođena postaje svesna da je bolesna, možemo da pomislimo da je Šekspir na putu isceljenja od svoje bolesne strasti prema tamnoj dami. Još jedan znak psihičkog zdravlja je preuzimanje odgovornosti za problem. Tako Šekspir i govori o svom ludilu, svojim poremećenim čulima i kaže da ga je lekovita sila razuma napustila jer je odbijao lečenje.
U 147. sonetu za sebe koristi izraze kao što su frantic-mad i madman, a u 148. govori o svojim false eyes, odnosno o poremećenom vidu i poremećenoj spoznaji sveta – koji su posledica opsednutosti crnom damom. Iako može na prvi pogled da izgleda kao da optužuje svoju ljubavnicu za bol koji podnosi, naglasak je ipak na sopstvenoj nemoći da se izbori sa opčinjenošću i požudom koje ga razdiru. Njegove oči ga varaju, one su bolesne, krivicu za bolest ne prebacuje na tamnu damu jer ona očigledno nije odgovorna za njegov vid, koliko god nesavršena sama po sebi. Šekspir gubi kompas i on je taj koji je promenljiv u sistemu u kome učestvuju dve osobe. False eyes i njegovo sopstveno ludilo ga čine zavisnim od osobe koja u njemu provocira loše osobine.
“O me, what eyes hath Love put in my head, / Which have no correspondence with true sight!”.


Šekspir u svojoj nesvakidašnjoj iskrenosti obelodanjuje
svoje i ljubavničine slabosti. Ako ga ona ne voli, ili ga barem ne slaže da ga voli, on će poludeti i u svojoj zlobi će je ogovarati kod zlih ljudi koji veruju zlim ogovaračima. Pred sobom i pred damom priznaje zlobu bez zadrške. Uostalom, crna dama je promiskuitetna poput samog Vilijema i dok odbacuje njega, uzaludno juri drugoga, tako da se oni nalaze u sličnim degradiranim pozicijama. Deleći zlo koje su prisvojili kao sastavni deo svojih života, kao dva zarobljenika koja su prestala sa pretvaranjima, nastavljaju da se međusobno muče zarad neobjašnjive lepote koja je „Crna kao pakao, tamna kao noć“ (147:14).
Crna u sonetima postaje i neka vrsta motiva koji prožima celokupnu nit pesničkog osećanja. Ona je za Šekspira simbol egzotične lepote i „Svaki jezik će priznati da lepota tako izgleda“ (127:14). Kako je crna takođe u sonetima i predstava zla, nameće se zaključak da postoji nit sreće koju autor crpi iz ovog grehom obojenog mraka. Međutim, njegova sreća nikada nije konačna, kod njega postepeno dolazi do cepanja ličnosti i mazohizma.

Često citirani 138. sonet pojašnjava ovo stanje rascepljenosti u kome privremenu utehu pruža život u „lepim“ neistinama. Ljubavnici se međusobno lažu, oboje su svesni neistina ali pristaju na igru jer im ona pruža imaginarni svet koji im je potreban:
“When my love swears that she is made of truth, / I do believe her, though I know she lies/ (…) Therefore I lie with her and she with me, / And in our faults by lies we flatter’d be.”
Dok pesnik prelazi preko njenih laži o vernosti, ljubavnica se pretvara da veruje da je on mlađi i poželjniji no što jeste, te u njemu stvara osećaj prihvaćenosti. Iskrenost kojom Šekspir otkriva olakšanje života u lažima u nama budi dvojake utiske. Ukoliko je pesnik dovoljno jaka ličnost da obelodani duboko patološki odnos i da uspostavi „dijagnozu“, pitamo se da li ta ista snaga može da mu pomogne da raskine bolesnu vezu. Iako to u sonetu nije pomenuto, osećamo da ovaj lažni mir koji provejava kroz sonet preti da se pretvori u još jednu epizodu agonije koja će uslediti iza prve okuke.
Ukoliko u potrazi za objašnjenjem ovih prividnih nelogičnosti pomoć potražimo u psihoanalizi, dobru polaznu tačku može da nam pruži sonet 143 u kome je opisana domaćica koja spušta svoje malo dete i odlazi da trči za pilićima koji beže, ne obraćajući pažnju na dete koje prema njoj pruža ruke i moli za pažnju. Zanemareno dete juri za majkom, dok ona juri za pilićima. Šekspir piliće poistovećuje sa drugim ljubavnikom svoje drage koji joj izmiče, a sebe sa detetom. Autor joj čak ne zamera ljubav prema drugoj osobi, nego je moli da kada najzad uhvati ono za čim seže, da se okrene i prihvati pesnika koji moli za njenu pažnju poput deteta, i da umiri njegovo zapomaganje.
„Unutrašnji roditelj“ je često pominjan izraz u okviru psihoterapijske prakse. Obično ima značenje unutrašnjeg kompasa i zdrave ljubavi prema sebi. Kada je ovakva osnova kod čoveka uzdrmana zbog manjka zdravog odnosa roditelj-dete u detinjstvu, osoba često traži pseudo-roditelja u drugima, najčešće u ljubavnim partnerima, te se javljaja tzv. simbiotički odnos. U tom odnosu se tolerišu mnoge loše osobine kod partnera zarad dobijanja nečega što podsvesno osećaju da im je očajnički potrebno. Šekspirova veličina se, između ostalog, otkriva u ilustraciji ovih psiholoških obrazaca u vremenu koje nije bilo naklonjeno samopreispitivanju.

Olga Mihajlović Blagojević

Fotografija: Wikipedia.com