Razgovori rečima sa rečima

Čarls Bukovski (16.8.1920 – 9.3.1994) je odlučio da piše prvim rečima koje drugi odbacuju i odriču ih se, uveo ih je i postavio kao ljude sa kojima sedi ravnopravno partnerski za mašinom. On razgovara sa rečima kao sa ljudima, te reči nisu oruđe u rukama pisca, već ljudi u rukama čoveka, pisca. Reči su ljudi, reči su entiteti s dušom, njegove reči, njegovi ljudi skakuću po papiru i konstruišu poetsku sliku. Bukovski je pisac sa velikog platna, filmski pisac zaokreta koji je pisao pesme za gledanje dok sedi na bioskopskom platnu uz blistavu terminologiju uspaljujuće reči na papiru, koja mami na poljubac čvrstih gorućih likova koji su on. Likovi rade neverovatne stvari, šetaju goli ili razgovaraju sa neprilagođenima veoma ozbiljno, u stvarnosti koju je pisalo dete rečnikom gospodina pisca i ljudi sa margine istovremeno.
Sistem to naravno nije mogao da iznese i obrnuto. Nemoguće je biti u sistemu ako u glavi imaš hiljadu antologijskih pesama. Sistem čine beskorisni ljudi i pravila, tvoje pesme se u to ne uklapaju, dok se uklapaju u antologiju moderne književnosti i ti si u problemu. Pošto reči titraju i izlaze kad im se prohte, Čarls je proveo mnoge dane strpljivo čekajući njihovo dejstvo, nije mogao da radi ništa drugo, osim da čeka. Tako je to bilo uređeno u njegovom slučaju. Čekanje i odbijanje rukopisa prvih 35 godina sve dok pretvaranje nije postalo neizdrživo. Bio je pametan, pa je samo sačekao. Čekao je na obali svoje reči, kao u poslovici neprijatelje, koji otplove rekom i onda im gledao skokove u kovitlace diktata: u meditaciji iščekivanja koja nije bila monaška izolacija stvaraoca, nego izolacija alkohola, sumnjivih likova i autodestrukcije, odakle se sa dna smeši lepa dobrota. Bauljao je po dnu, gde je izdvajao lepotu i ljubav i divno je bilo od njega da nudi sebe na tanjiru sa jabukom u ustima, jer nama je prijatno kad neko drugi radi neprijatne stvari umesto nas.
Bukovski je odavno umro, još kad se rodio, pošto ga je surovi otac upoznao sa velikim nezasluženim bolom, postao je simbol autsajdera koji ima fiktivnu moć u odnosu na svet. Popeti se na vrh sveta, nije bilo samo pentrati se do tamo, nego uhvatiti novu perspektivu sa Meseca i iskeziti se bolu.
Jednog julskog dana  2011, ušla sam u losanđelesku biblioteku i pretvarala sam se da sam Bukovski kako pogledom pretražuje police i slučajno otkriva Fantea.
Henk,

popijmo koju

ali nikako za put,

već za ostanak na vrhu

 

razumem Henk

morao si da stojiš na opštoj distanci sveta

da bi opisao

šta se smestilo između distance i tebe

kao život.

spokojan

neuzdrman

i ponekad odbojan

 

Henk, stvarno u redu je

stvari nas prirodnim zamahom

konja u galopu razočaraju

ali dovoljno smo

odrasli da smo naviknuti, iako se

posle ipak puno nadamo

 

ti si pravi,

izvanredan momak,

tvoje reči potpaljuju mi plavi plamen u utrobi.

lav sa titrajućom grivom, ujedaš srce u peti

jer ostao si stvaran

kao svet ovog trenutka

omeđen dole u svojoj zemnoj suštini,

neomeđen gore.

zamisli,

još uvek si stvarniji od mnogih živih

koji su stalno uspavani i čekaju da zavesa padne

 

oh, itekako razumem Henk

jer piljila sam u tvoje oči

veoma veoma ubedljiv pogled Henk.

umro si kao dečak sa 6 godina i

besmrtan si postao tada

sa šnitama kaiša na leđima,

dete čovek

 

reci mi Henk, gde si nalazio reči?

ne, ne možeš mi ništa reći

kasnim, užasno kasnim dok

neki mnogo melju Henk

i oni imaju reči,

to univerzalno pravo.

 

imao si svoj ritam, dobar ritam

Henk

i ja to poštujem

treba biti u zanesenom pokretu grive na Suncu

zauvek

kao ti

Henk

 

Sanja Nikolić
http://sanjanik.wordpress.com/