Stjepan Mimica

Stjepan Mimica je umetnik čija je akumulacija kreativnosti tinjala dugi niz godina tražeći svoje obličje. To iskustveno otkrovenje se uobličilo u nešto, što je ne samo u tematskom smislu, za nas izazov već je i za ove prostore malo znana tehnika. U tom smislu će njegova samostalna izložba ”Open market” u galeriji ULUS od 14. do 26. marta biti jedno pravo intelektualno nadmudrivanje sa posmatračem. Namerno ili ne, ovaj akademski slikar nas provocira naizgled svakodnevnim prizorima sa upečatljivim detaljima na svojim ”digitalnim grafikama”, ”fotografijama sa intervencijom”.  Imamo utisak da nas provocira promišljanjem današnjice kroz društvo koje je kolektivno stacionirano na buvljoj pijaci, svučeno i ogoljeno do te mere da se može prepoznati samo u kupaćem kostimu. Koristeći digitalnu obradu, on stvara jednu ”zamagljenu” formu ovog socijalnog raskrinkavanja. Time pomenuti detalji dobijaju mističnu komponentu, pa nam se može učiniti da iz egzistencijalne poetike prelazimo u hedonističku. Sve fotografije su angažovane da bi nas probudile i otvorile nam oči za ono što je skriveno.

Možete li nam nešto više reći o tehnici kojom intervenišete na fotografijama?
Stjepan:
Najpre da Vam se zahvalim što ste mi pokazali svoj uvodni tekst. Dobar je, s tim što u prvoj rečenici podrazumevate da se, tokom mnogih godina odsustva iz arta, u meni akomulirala kreativnost. Ne znam, ne mogu ovo da potvrdim, ne osećam da je bilo tako. Najviše stoga što kretivnost ne smatram ekskluzivnom art kategorijom. Sem toga, svo to vreme na atrt nisam ni pomišljao, to je za mene bila završena priča. A kreativnost, ako za potrebe ovog intervjua prihvatim da je u meni uopšte ima, izgleda da me nije napuštala, ma čime da sam se bavio. A bavio sam se u međuvremenu koječime. Menjao sam poslove bez ikakve strategije, ni u jednom nisam gradio karijeru, biće da mi je čulo karijere zakržljalo. Čini mi se da sam od karjere zapravo ”begao”.

Kada sam počinjao kao slikar, bio sam jako dobro primljen, kritike su bile vrlo povoljne, nuđeno mi je mesto na Akademiji, ali ja sam se te zacrtane budućnosti grozio, bilo bi mi pretesno, ta škola mi se gadila. I slikarstvo mi je bilo pretesno, mamilo me toliko toga. Ispunjavale su me promene, napipavanja, isprobavanje raznog. Zabavljala me prerušavanja, ugađanje trenutnim impulsima, to me držalo budnim. Mislim da sam toj, aj’ recimo kreativnosti, dopuštao da se ”istačinje” i u dizajnu, i u izdavaštvu, i u najrazličitijim majstorskim poslovima kojima sam se povremeno bavio, a naročito u biznisu – najviše u real estate biznisu, od kojeg sam poslednjih petnaestak godina živeo. Za kreativnog čoveka, a ima iznenađujuće mnogo kreativnih ljudi van bilo kakve umetnosti, svaki posao je kreativan. Iz takvog čoveka, i najbezveznija i najbeznačajnija aktivnost, može iscediti sav kreativni potencijal kojim raspolaže.
OK, digresija, neću više, oprostite.
Evo, vraćam se na pitanje o tehnici. Ne bih mnogo o tome, ne zato što ne bih da odajem, već zato što nemam šta da odam, nema tu nikakve tajne. To što ja radim, u čisto tehničkom smislu, može bukvalno svako. Svako može da poteže reglere, ukucava parametre, prevlači lajer preko lajera…

Tek veoma retko koristim veštinu ruke, to neko svoje crtačko umeće i iskustvo. Klonim se toga, neću egzibicije i veštinu, neću da se razmećem, ne bi bilo demokratski. Sad mi se više sviđa da dokazujem da je u artu veština najmanje važna, da ono glavno dolazi iz glave, ne iz ramena, ne iz lakta ili ma kojeg zgloba. Svojim digitalnim slikama, ili digitalnim grafikama, na kojima je tek poneki ljudski potez, prilazim na pretežno digitalan način – moj gard je izrazito inženjerski. Srođujem se zapravo s mašinom, toliko se već dugo i intezivno družimo, da ne moram više mnogo da razmišljam o pojedinačnim potezima i nalozima, pa upravo zato i ne umem da o njima pričam. Jednako kao što čovek, koji bi da sedne, ne mora da taj, izuzetno komplikovani zahvat unapred razlaže, ne mora da planira i mišićima pojedinačno naređuje izvođenje stotine sitnih, fino sinhronizovanih kontrakcija bez kojih bi sedanje bilo nemoguće, nego umesto svega toga, automatski uključi automatskog pilota, i prosto sedne. Kad bi se upustio u analizu, garant bi zaključio da je taj zadatak odveć kompleksan, da je to nemoguća misija, pa bi radije ostao da stoji.

Koliko radova će biti izloženo u galeriji ULUS-a, i kako biste je ukratko opisali budućim posetiocima?
Stjepan: Verovatno samo tridesetak. U tu galeriju i ne može da se okači više, a imam radova koji su približno podjednakog kvaliteta, hm, recimo prezentabilnih, toliko mnogo da bi mi i Cvijeta Zuzorić bila premala. Zato sam već mesecima na velikim mukama. Valja odabrati, a ja fucking libra. Izrazita! U radnji mi katkad dođe da sednem na pod i plačem, jer ne mogu da se odlučim. Najčešće ništa i ne kupim, čak ni ono što mi je zaista neophodno. A radove ne bih da prepričavam, ne bih umeo, teško da bi umeo iko.
Svi su inspirisani buvljom pijacom, neki najdirektnije, neki samo posredno. Na nekim je motiv jasan, neki su odlutali skoro do apstrakcije. Ako su odlutali, valjda je tako moralo, nemam ja ništa protiv. Ne ograničavam se nikakvom nabildovanom poetikom, ne zanima me zauzimanje ekskluzivne busije, isiljavanje prepoznatljivog stila, ukratko građenje karijere, nego činim ono što pojedinačna slika od mene zahteva. Zapravo svi ti radovi su, bez obzira na veću ili manju prepoznatljivost motiva, bazično apstraktni. Radu prilazim bez kalkulacije, zanima me jedino ono što se događa na površini monitora.

Da li vam se čini da tehnika digitalne transformacije može da nadomesti slikarev doživljaj procesa stvaranja?
Stjepan:
O, može, može! Ja ne osećam nikakvu razliku, moj doživljaj je potpuno isti kao nekada davno dok sam manijakalno slikao za štafelajem. Drma me isto ono uzbuđenje kad nabodem pravi akcenat, uspostavim pravi odnos, kad površina zavibrira na željeni način… A i potištenost kad mi se slika ne da, potpuno je ista.
Katkad mi se stvarno učini da iz monitora zamiriše terpentin.

”Open market” je meni bar, asocijacija na potrošačko društvo, sve se smatra robom koja se može kupiti i prodati?
Stjepan:
Sasvim, sasvim! Daj Bože da ljudi i moje radove dožive kao robu. Voleo bih kad bi od ovog posla mogao da živim i plaćam račune. Dabome, dok mi art opet ne dosadi. Ipak, ta žvaka o buvljaku kao metafori naše stvarnosti, za mene je u ovom kontekstu bila sporedna. Nisam, dabome neosetljiv na socijalne momente i fenomenološku intrigantnost Otvorenog tržnog centra, naročito na njegovu znatno otvoreniju okolinu, mislim na one okolne trotoare i travnjake, na koje gradska sirotinja izručuje džakove koještarija, mahom pokupljenih još neukopanih kontejnera, a tek nešto manje očajni ljudi preturaju po tim gomilama stvari koje više nemaju ni imena, i koje je stoga nužno pokazati prstom.

Ta socijalna priča, kao i žvaka o zagrobniom životu jednom za svagda odbačenih predmeta masovne potrošnje, predmeta koji su, mada klinički mrtvi, na tim trotoarima neuporedivo življi, karakterniji i istinitiji nego na rafovima blistavih prodavnica, vrlo je inspirativna, ali u ovom projektu nije igrala veću ulogu. Svakako ne pokretačku. Buvljak sam izabrao kao polazište samo zato što mi je pružio ready made predložak za  ono što me je u likovnom smislu zainteresovalo još pri kraju studija, dakle gomilanje, pokrivanje cele površine platna podjednako intezivnim dešavanjem, ispitivanje mogućnosti jedne, bar za mene nove slike, slike bez artističkih lukavosti, bez kolorističkog, valerskog, psihološkog, ili bilo kakvog drugog dominirajućeg akcenta, slike koja bi cela bila akcenat u prostoru u kojem visi.

Pronašla sam negde vaše fotografije Beograda. Autentične su. Da li će i one biti izložene ili Beograd nije za ”Open market”?
Stjepan:
Apsolutno nije! Za ovu izložbu, te fotke svakako nisu. Niti bi se uklopile, niti mi intimno više išta znače. To je završena priča, jedna od mnogih mojih završenih priča. Načeo sam je i zaključio još pre tri godine. A počela je kao šala. Šećkajući se, mobilnim telefonom sam, sasvim bezidejno, onako refleksno škljocao prizore svog savamalskog  kraja, Ili savamalskog vilajeta. Sumornog  i tuberkuloznog, rekao bih, mitel-europski ocvalog.
Ipak, ta priča je bila značajna, jer me je dovela do ovog što ću za desetak dana izložiti u ULUS-ovoj galeriji.

Vi ste aktivan bloger, šta za vas znači takav izražaj?
Stjepan:
Pa ne može se reći da sam baš nešto izrazito aktivan. U poslednje vreme ne objavljujem skoro ništa. Svoj matični blog na seecult portalu, sasvim sam zapustio, a i na devedesetdvojkinom gostujem, pa i svraćam retko. Ponešto pročitam, komentarišem tek incidentualno.
Ovo samo zato što sam trenutno u drugom filmu. Do koske sam, evo već više od godine dana, u digital art-u. U stvari, ja sam u svemu do koske, čak i u najbezveznijim i najbanalnijim poslovima – naprosto, ne umem drugačije. A internet publishing je stvarno cool. Na mnoge načine. Evo, na devedes’dvojci imam u proseku preko 6000 čitalaca.

Na SEECULTU, mom matičnom sajtu, ne znam, tamo nema brojača, ali urednica mi kaže da je poseta znatna, tek nešto manja nego na B92. Sem toga, moje blogove prenose još neki sajtovi… Pa to je, molim vas, tiraž snova! Da sam izdao knjigu, ne verijem da bi je kupio iko. Dugo sam bio u klasičnom izdavaštvu, znam! Inače, objavljivanje na blogu B92 mi je zanimljivo zbog momentalnog i masivnog feedbacka. Taj blog je zapravo fantastičan spoj bloga i foruma. Neko nešto objavi, a ispod teksta se uzvitla diskusija koja je često interesantnija i kvalitetnija od inicijalnog teksta. Jeste da su reakcije katkad budalaste, hejterske, ljigave, ali tu se okuplja pretežno fin svet. Obrazovan, pristojan, pa i vanredno duhovit. Nisam imao pojma da ga je u Srbiji toliko, klasični mediji ne pružaju tu sliku.

Jedan intervju iz 2010. završili ste rečima:
”Radovi koje pominjem za sada nisu za pokazivanje, još se sve to intenzivno čvari, ali ako ih jednom izložim, biće to zapravo izložba reprodukcija slika koje nikada nisam naslikao, dokument o celom jednom, borhesovski lažiranom slikarskom opusu”. Da li je ova izložba ostvarenje te najave?
Stjepan:
Jeste, dobro ste to uočili. A tada sam tek naslućivao.

Ivana Mitrović Cvetanović