Pijanistkinja Minka Popović – Dobitnica godišnje nagrade Udruženja muzičkih umetnika Srbije (Kolarac 23.11)

Dobitnica godišnje nagrade Udruženja muzičkih umetnika Srbije za najuspešnijeg muzičara do 30 godina, nastupiće 23. novembra u Kolarčevoj zadužbini. Radi se o pijanistkinji Minki Popović, našoj današnjoj sagovornici, koja će za tu priliku doputovati iz Salcburga gde je na postdiplomskim studijama na Univerzitetu Mocarteum.
Za koncert u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine pripremila je dela Jozefa Hajdna (Sonata e-moll, XVI/34), Franca Šuberta (Drei Klavierstücke, D946) i Frederika Šopena (Andante spianato et grande polonaise brilliante Op. 22).
Dakle, koncert počinje u 11 sati  23. novembra, ulaz je slobodan obavezno dođite da uživamo a do tada će vas možda neki od odgovora ove pijanistkinje na naša pitanja još više zaintrigirati za odlazak na Kolarac.

Imali ste brojne solističke nastupe u Srbiji i u Evropi (Rumunija, Italija, Nemačka, Grčka, Hrvatska, Austrija…), nastupali sa međunarodnim Triom Susak, sa filharmonijama u Salcburgu, Berlinu…  Za koji dan je koncert na Kolarcu, pripremili ste divan repertoar.
Imate li dodatnu odgovornost kada svirate pred svojim sugrađanima i koji biste koncert izdvojili kao najznačajniji u dosadašnjoj karijeri?
Minka: Svaka prilika da nastupam pred domaćom publikom je za mene velika čast i zadovoljstvo. Uzbuđena sam i raduje me da imam priliku da održim koncert u velikoj sali Kolarčeve zadužbine pred mojom, beogradskom publikom.
Kritički pogled je uvek prisutan- to je neminovni deo svake javne delatnosti, pa i koncertne. Svakako da i to utiče na tremu, odnosno- na svest o odgovornosti prema slušaocu.
Koncerti na sceni Berlinske filharmonije su svakako jedan od najznačajnijih događaja u mojoj dosadašnjoj karijeri. Na neki način ovi nastupi predstavljaju upravo ostvarenje detinjeg sna: osetiti sjajnu akustiku, prepunu salu, a opet izvesnu magiju intime u nastupu; biti delić tradicije ove velike muzičke kuće.

Izdvojiću samo nekoliko  nagrada koje ste do sada dobili: nagrada UNESKO-a za “najperspektivnijeg mladog umetnika i visok kvalitet izvođenja” na međunarodnom klavirskom takmičenju “Jeunešes musicales” u Bukureštu (2002), prva nagrada na internacionalnom klavirskom konkursu “F. Šopen” u Rimu (2005), druga nagrada na XII međunarodnom klavirskom takmičenju u Atini (2006), (2013) treća nagradu na Međunarodnom Rotari pijanističkom takmičenju na Palma de Majorci u konkurenciji više od 100 muzičara iz 20 zemalja širom sveta...
Šta jednom pijanisti znači nagrada: priznanje za uloženi napor ili su nagrade satisfakcija za budući napredak?
Za izvođača su takmičenja često nužno zlo na početku karijere. Pored ogromnog napora koji se ulaže, perfekcionizma i vežbanja sposobnosti da se nastupi u najrazličitijim uslovima, takmičenja donose i mogućnost da se predstavite širem auditorijumu.
Za mene pijanistički konkursi često znače i pobedu nad samom sobom: koncentrisanje i postizanje fokusa u svakom datom trenutku, borba sa okolnostima i samopouzdanjem.

Trenuto ste u Salcburgu na usavršavanju. Recite nam nešto o profesorima sa kojima tamo sarađujete, kakav je tempo rada, ima li rivalstva među studentima?
U Salcburg sam otišla 2008. po zavšetku studija na FMU, u klasi prof. Nevene Popović. Tamo sam (na univerzitetu „Mocarteum“) nastavila školovanje u klasi prof. Kordelije Hofer Tojč (Cordelia Höfer-Teutsch), a trenutno sam na razmeni u Berlinu (Univerzitet „Hanns Eisler“) u klasi prof. Eldar Nebolsin-a.
Imala sam priliku da učim od sjajnih pedagoga i muzičara, a različiti uticaji i iskustva su izuzetno važni za formiranje mladog izvođača/umetnika. Na rivalstvo među mladim pijanistima najviše utiče suženo tržište: ponuda je veća u odnosu na potražnju. Ipak, verujem da svako može da nađe „svoje“ mesto: kroz rad i iskustvo spoznajemo šta nas zanima, u kom segmentu izvođaštva možemo najbolje da se izrazimo i ostvarimo lični maksimum.

Nostalgija?
Da! Koliko god da sam prinuđena da se prilagođavam novim sredinama, Beograd će zauvek ostati „moj“ grad. U Beogradu sam odrastala, moji prijatelji su tu i previše je mesta sa „sentimentalnom vrednošću“ da bih bila ravnodušna.

Kakvi su planovi za budućnost, hoćemo li Vas uskoro opet slušati u Vašem rodnom gradu?
O planovima je nezahvalno govoriti. Svakako da postoje, ali oni veliki (i pogotovo oni koji su vezani za projekte u Srbiji) su još uvek u formi ideje. Kada realizacija bude makar na dohvat ruke, biće mi čast da Vas oobavestim o istim.


Ivana Mitrović Cvetanović