Vojislav Radovanović

”Teorija jedinstva” naziv je upravo završene izložbe crteža i slika jednog od najperspektivnijih slikara mlađe generacije srpske likovne scene, Vojislava Radovanovića. Izložba je ovoga puta bila u Beogradu u galeriji Zečević, nastavila se u KC Kikinda i ovo su samo dve u nizu od preko 20 samostalnih i 100 kolektivnih izložbi koje u slučaju ovog akademskog slikara zaista potvrđuju njegov intrigantni kvalitet. Radi se, naime, o umetniku koji opominje na skrajnutu dimenziju moralnih, duhovnih pa i religijskih pitanja ulazeći tako u jedan, nimalo lak, filozofski diskurs. Prirodu sagledava u njenom neprimetnom izdanju dočaravajući nam lepotu i sklad onoga što nazivamo njenim štetnim pojavama. Igra se tehnikama, linijama, šrafurama, bojama a kao epilog nam prezentuje skladan zemljotres u vizualno pojmovnom smislu. Neki od naziva njegovih ciklusa su ‘’Projekat: Rajski vrt’’, ‘’Korov uvek procveta’’, ‘’Teorija jedinstva’’.

Volela bih da makar delom, čitaocima magazina ‘’Put u Art’’ približite nazive svojih ciklusa.
Vojislav:
Kako se bavim slikarstvom, koje se već na prvi pogled može definisati kao lepa umetnost a u čijem se konceptu nalaze duboke pa i angažovane teme, prvi, važan korak jeste da se slikama daju nazivi. Oni koji u mom slikarstvu prepoznaju samo dekorativni nivo pozvani su da u tome uživaju. Oni, koji prepoznaju u naslovu poetsku ili simboličku notu, nadam se da će krenuti na uzbudljivo putovanje tumačenja sopstvenog odnosa. A, oni, pak, koji budu najuporniji mogu dosegniti i do duhovnog i teološkog nivoa moje umetnosti. Trudim se, zapravo, da na slikama pojednostavim motive da bi poruka bila jasnija.

“Korov uvek procveta” je moja prva obimnija serija slika na kojima sam isključivo oslikavao ili crtao korvske biljke. Prema njima, nekako, imamo jako negativan stav. Ne volimo ih jer mislimo da su nekorisne ili štetne, da smetaju drugim biljkama, a zapravo među korovima ima toliko lekovitih i lepih biljaka. One su baš kao i ljudi. Obično volimo da sve generalizujemo pa tako na tuđu i svoju štetu mimoilazimo poentu stvari. Kod korova volim tu neverovatnu sposobnost adaptacije. Koliko god ga uništavali, korov niče tamo gde odluči. I još nešto, u vremenu kada u marketima biramo između GMO i organske hrane, moramo shavatiti da su korovi jedine biljke koje još uvek nisu genetski modifikovane, bar ne većina.

“Projekat: Rajski vrt” je serija radova na kojima sam većim delom nastavio sa oslikavanjem istih motiva ali ovoga puta kroz novi naslov. Želeo sam da ukažem na odsustvo duhovnog iskustva kod savremenog čoveka. Proces sekularizacije društva ostavio je jednu veliku spiritualnu prazninu a svakodnevica obojena materijalnim vrednostima samo na kratko zadovoljava emotivni aspekt pojedinca. Reč “Projekat” u ovom naslovu je dvosmislena. Projekat može biti nešto veštačko, artificijalno, reč koja dovodi u pitanje hrišćansku dogmu ideje rajskog vrta. Sa druge strane, pak, može biti i poziv za rekonstrukciju duhovnog života, poziv da rajski vrt nađemo u nama samima.
“Teorija jedinstva”  je skorašnja serija radova. Reč je o kolažima nastalim isecanjem fotografija iz National Geographic magazina. Ova multinacionalna kompanija decenijama angažuje fotografe da po celoj planeti fotografišu biljke, životinje, pejzaže… Isecanjem fotografija na kojima su predeli i detalji iz svih delova sveta i njihovim uklapanjem u jedan veliki krug, krošnju ili granu, stvaram simbolički prikaz planete, rajskog vrta, univerzuma u kome smo svi spojeni. Jedan list je nastao od fotografije sa Madagaskara, drugi iz Azije, treci iz Evrope… Inspiraciju za ovu seriju našao sam u teorijama savremene nauke, kao što su teorija velikog praska, teorija singulariteta, teorija polja… U mojoj umetnosti, inspiraciji i  shvatanju sveta postoji neraskidiva veza između savremena nauke i odbačene religije.

‘’Vojislav Radovanović ukazuje na odsustvo duhovnih vrednosti u savremenom društvu, dok nas svojim fokusom na lepoti detalja zove da osetimo njegove poteze i razumemo sakralnu dimenziju nastalih kompozicija. ’’ Ovako Vas je između ostalog opisala Biljana Jotić, istoričar umetnosti, ja sam pak po vokaciji diplomirani filozof, pa bih nekako to formulisala kroz reči mog profeora Žunjića: Ono što filozofija uporno pokušava da učini, umetnost uspeva da ostvari sa lakoćom. Nemoguće se ipak može vizuelno predstaviti. Šta je za Vas najteže likovno ”uhvatiti” u velikoj temi kakva je priroda?

Vojislav: Da, priroda je zahtevna tema ali se ja ne bavim oponašanjem iste, ja uglavnom, nisam slikar realizma. Moje slike nemaju ni linearnu ni vazdušnu persektivu. Pokušavam da prostor na slikama rešavam u različito tretiranim površinama, plohama koje su ili jednobojne, obložene srebrnim ili zlatnim listićima, u detaljnim šrafurama ili u punom bojenom sloju u reljefu. To mi daje mogućnost da pojedinačne motive biljaka, korenja ili cvetova istaknem od pozadine, detaljnim opisima, crtačkim i slikarskim rukopisom. Eksperimentisanje u samom procesu slikanja je ono što me jako uzbuđuje. Emocija je ono što je najteže uhvatiti , to veoma dobro mogu da osetim dok stvaram. Ogromno je zadovljetvo, ili neka vrsta ramene energije, kada tu emociju počne da opisuje posmatrač mog rada.
To znači da smo na istoj frekvenciji. To znači da je poruka stigla do drugog ljudskog bića.

Priroda je neiscrpan izvor inspiracije, mene recimo, Vaše stvaralaštvo inspiriše na razmišljanje o tome koliko smo samo našim načinom života i bahatošću urušili sklad i lepotu planete na kojoj živimo. Moje pitanje je kako se ”priroda kao takva” nametnula za osnovnu temu Vašeg stvaralaštva?
Vojislav: Teško bi bilo reći, ali ja prirodu zasita doživljavam svim čulima. Kada hoću da se odmorim, da se inspirišem, da čistije dišem ili jednostovano da mislim, šetnja po šumi ili pored reke je nešto što mi najviše prija. Miris mora, zvuk talasa je valjda za sve nas lek. Rano jutarnje ili kasno popodnevno Sunce je kao hrana.

Usavršavail ste se u Salzburgu i u Parizu, recite nam nešto o tom iskustu.
Vojislav: Svaki rad sa profesionalcima za mene je neka vrsta usavršavanja. Moj dvomesečni boravak u Salzburgu na Internacionalnoj letnjoj akademiji i sticanje diplome značio mi je možda jednako kao i celokupno školovanje na Faklutetu likovnih umetnosti u Beogradu. Tamo sam otišao po završenoj četvrtoj godini redovnih studija i proveo leto radeći na svom tadašnjem projektu sa mentorom, profeseorkom Caroline Broadhead. Čini mi se da sam tek tada stekao pravu sliku o svetu umetnosti kao i o tome šta ja tu tražim. Salzburska akdemija je jedna od najstarijih škola tog tipa u Evropi gde su gostujući profesori neki od najznačajnijih umetnika iz celog sveta. Dobra stvar je što su svi oni držali otvorena predavanja ne samo o svom radu već i o umetničkom svetu uopšte. Još bolje je što su moj portfolio tada pogledale neke od najvećih faca u svetu arta. Tada sam stekao toliko samopouzdanja da to baš i nije bilo logično za nekoga ko tek treba da diplomira na Beogradskom univerzitetu. Narvno posle stečene Salzburške diplome, stekao sam i domaću diplomu Fakluteta likovnih umetnosti u BG.

Posle nekoliko rezidencijalnih boravaka za umetnike u Nemačkoj, moje sledeće veliko iskustvo bilo je višemesečni boravak u Parizu. Godine 2011. dobio sam status rezidenta u čuvenoj instituciji kulture Cité internationale des Arts u Parizu gde sam dobio slikarski studio i stan na korišćenje. Kada živite u samom srcu Pariza, na Mareu (Marais), kada su vam svi muzeji toliko blizu i kada su vam sve komšije u zgradi umetnciji pristigli iz svih krajeva sveta onda je to, nekako, zaista važno iskustvo. U Parizu sam upoznao ogroman broj umetnika, istoričara umetnosti i kustosa sa kojima sam ostao u veoma dobrom kontaktu i od kojih sam dobio najveći broj poziva za učešće na inostranim izložbama i smotrama savremene umetnosti. Pariz je divno iskustvo koje bi trebalo svima da se desi.

Autor i urednik ste više televizijskih emisija iz oblasti kulturno-obrazovnog programa (studio B: Gradologija i RTS 2: Beokult, Metrolopis, Likovne kolonije). Recite nam nešto o tome. Na žalost u velikom smo nedostatku kvalitetnog televizijskog sadržaja, naročito u poslednje vreme. Bilo bi zgodno da nam preporučite gde možemo da vas pogledamo.
Vojislav:
Na žalost TV program koji gledamo na domaćim i stranim kanalima nije otvoren toliko za autorske emsiije iz oblasti umetnosti. Kao TV autor ne želim da se bavim ni jednom drugom temom osim obrazovnim i umetnickim programom.

Tako sam u poslednje dve godine svoju video produkciju i ograničio na kratke poludugometražne dokumetnarce o savremenim umetnicima koje sam biram za sagovornike. Programski sve TV stanice u Srbiji nemju finansijki niti bilo kakav drugi interes da takav program emituju redovno, pa tako termine za emitovanje mojih emisija dogovaram samo onda kada to zaista želim. Kako nigde ne žurim sa emitovanjem nastojim da te dokumentarce radim onim tempom koji mi najviše odgovara. Sve emisije i filmove koje sam snimio u svojoj produkciji okačio sam na Youtube. Ideja o besplatnom video sadržaju na internetu mi se mnogo dopada jer svako ko želi, na world wide web-u može pronaći sve što ga zanima i to upravo iz oblasti, kulturnog, obrazovnog i dokumentarnog programa. Sve emisije i filmove realizovao sam sa creative commons licencom koja dozvoljava svima da taj sadržaj besplatno preuzimaju, emituju i reedituju.
Svi koji su zainteresovani uskoro mogu na mom youtube kanalu pogledati dokumentarac o Kenetu Blumu (Kenneth Blom), norveškom slikaru koji je bio u Beogradu pre više od mesec dana. A poslednjih godinu dana u realizaciji je dokumentarac o mladom srpskom slikaru Nemanji Mate Đorđeviću koji od pre par meseci živi na relaciji Pariz – Beograd.

Ivana Mitrović Cvetanović