Dočakali smo – Lačni Franz, Mikser house 24.10.2014.

Ko: Lačni Franz
Šta: Koncert
Gde: Mikser house, Beograd
Kada: petak, 24. 10. 2014.
Zašto: Zato što je retko ko ovde čuo Praslovana uživo sa distorzijom
Kako: Zoran Predin uz pomoć mladih talentovanih muzičara

Lačni Franz je jedna od najoriginalnijih pojava na rok sceni ex Jugoslavije. Nastali su 1979-te godine u Mariboru, kada je gitarista Oto Rimele na audiciji za pevača svoje tadašnje grupe video i čuo pesme Zorana Predina, pošto mu se glas i izvođenje standarda Yesterday i Feelings nisu svideli. Tako se rodio Franz gladan dobrog zvuka i veliki  autorski tandem osamdesetih, Predin i Rimele, slovenački Lenon i Mekartni.
Već prvim albumom, originalno nazvanim, Ikebana (1981), i posebno hapšenjem Zorana Predina na koncertu, tokom izvođenja politički nekorektne pesme Praslovan, Gladni Franc je stekao status kulta među zahtevnijim slušaocima. Osamdesetih, Hrvati su imali Džonija, Slovenci Predina, a mi Boru. Nikada mi nije bilo jasno kako to da uvek mi moramo najgore da prođemo. Deceniju kasnije stvari su se donekle uravnotežile, te smo devedesetih mi imali Divljana, Hrvati Rundeka, a Slovenci i dalje tovariš Predina. Poslednjih desetak i više godina, odavno već bez matične grupe, tovariš Predin se i dalje ne da, Rundek je tu negde, a Divljan, na žalost, više odavno nije učesnik u all star ligi ex yu kantautora.

Osam studijskih albuma sa Lačnim Franzom je bilo dovoljno da Zoran Predin ostavi dubok, dubok trag u istoriji popularne muzike brdovitog Balkana. Uostalom, potvrda za to su i njegova česta solo gostovanja u Srbiji. Ipak, ovo je trebalo da bude nešto drugačije. Prošlo je deset godina od poslednjeg nastupa benda Lačni Franz u Srbiji, a dvadeset jedna od poslednjeg zajedničkog albuma.
U elegantno popunjenom Mikseru dominirala je znatno starija publika od one uobičajene na koncertnim dešavanjima u Beogradu. Prosek godina – 40 i kusur. U masi su se zatekli, između ostalih, i Aleksandar Žikić, rok novinar, Nikola Čuturilo Čutura i  Lav Bratuša, bubnjar grupe  Darkwood dub. Za zagrevanje mase nastupio je bend iz Užica, Lude žene. Nimalo mladi, ali vrlo energični (sa ipak previše samoglasnika u pevanju) uspeli su u osnovnoj zamisli. Tokom pesme  Moja draga na sceni im se pridružio i sam Zoran Predin. Atmosfera je bila dovoljno podgrejana. Nakon pola sata svirke Užičani su ustupili binu zvezdama večeri, a i meseca oktobra, sigurno.

Već na početku smo shvatili da će veče biti posebno. Za to se pobrinuo i Nikola Vranjković (ex Blockout) kao ton majstor. Besprekornim zvukom i svežom energijom Predin i podmaldak (potpuno nova postava grupe) su nas provozali kroz vreme hitovima Naj ti poljub nariše ustnice, Lačni Franz, Na svoji strani, Jebiveter , Ne mi dihat za ovratnik… Sad, zagriženi fanovi bi rekli da je odsustvo Rimelea itekako osetno. Verovatno i jeste. No, ne vredi plakati za prosutim mlekom. Publika je to shvatila i srdačno prihvatila čak i Zoranove “začine” repertoara – najveće solo uspehe, pesme Okupatorka (sjajno novo ruho), Šta bi mi  bez nas, Kosa boje srebra, ali i par zanimljivih iznenađenja.

Prvo: Posle Predinove nadahnute najave  -  “ovaj čovek bolje poznaje tekstove Lačnog Franza i bolje govori slovenački od mene”, na scenu je izašao glumac Sergej Trifunović i otpevao u duetu sa tovarišom večni hit Čakaj me. Lep gest i zanimljiv (repriza doduše). Prijatelji (izgleda) su se smenjivali po strofama – Sergej je pevao strofu na slovenačkom, da bi Predin ponovio istu na srpskom (izvorni prepev  je delo zagrebačke veličine, Arsena Dedića).
Drugo:
Potpuno neočekivano, Predin i ekipa su nam odsvirali makedonski folk evergreen Ako umrem il’ zaginam, u gitarskom power pop maniru (ko se seća ITD benda i Vojničke, sic!). Fantastično, emocijom nabijeno izvođenje, koje nikoga u sali nije ostavilo ravnodušnim, je bilo ujedno i highlight večeri. Lačni Franz je zvanični deo koncerta završio pomalo zaboravljenim hitom Zarjavele trobente. No, to nije bio kraj. Čekao se bis, bis koji nam je doneo i treće iznenađenje:

Po povratku na binu Zoran je najavio pesmu koju je oduvek želeo, a nije imao priliku, da čuje uživo. Posle prvih taktova svi u sali su prepoznali hit, opskurnog a našeg, Olivera Mandića. Pesma Pitaju me pitaju se potpuno uklopila u neočekivani kolažni repertoar gostiju iz Slovenije.
Za sam kraj kako to obično biva,
čuva se i glavni adut. To već nije bilo  iznenađenje. Praslovan, jedna od najboljih protestnih pesama ikada napisanih (without any doubt) je ujedinila sve glasove publike, ali (jbg) i Sergeja dovela nazad na binu. Ovo je ujedno bio i jedini trenutak kada je malo uspavana publika jedinstveno uzvratila povratnom energijom izvođačima na bini.
Dakle, žmarce smo svi mi prisutni osetili. Uostalom, ko može biti imun na prkos ovih stihova:
Ko je tebe praSlavenu plivati učio,
da si preplivao tu rusku rijeku
i u mojim genima se naselio
Horde slavenske krvi danima prelaze rijeku…

Chedous