“Sad je sve u redu, mislim da razumem” – Kristali, koncert 17.10.14.

Te davne 1994-te umro je Kurt Kobejn, vratio sam se iz vojske, krenuo na fakultet, rodila mi se sestričina. A da, sankcije su još uvek uništavale dostojanstvo zbunjenih evropejskih Srba, ali deda Avram je zaustavio sunovrat dinara i pružio bar nekakvu nadu u bolje sutra, iako će krvavi rat u Bosni trajati još godinu dana.
Kupovali smo cigarete na komad pred izlazak u grad i još
uvek se oporavljali od skupljanja većih opušaka na stanici trole kod “Dragiše Mišovića”. Dobro, nije baš činjenica za ponos, ali jeste svedočanstvo tog vremena, jbg.  Proći će još neko vreme do mogućnosti kupovine cele pakle. Možda je “izlazak u grad” blagi eufemizam, više je to bio redovni beg iz kasarne, ali dobro, shvatate poentu.

Elem, da se ne gubim u digresijama, to je bilo vreme najboljih klupskih svirki u Beogradu (koncerti su već bili stvar prošlosti I podsećanje na nekadašnju platežnu moć i normalniji život). E, u tom kovitlacu političkih igrarija narod je rešio da sam sebi obezbedi igre kad već hleba nije bilo. Pokojna Akademija, SKC, Dom omladine, KST, i meni omiljeni Prostor u Sarajevskoj su mojoj generaciji davali preko potrebnu duševnu hranu i delić zdravog razuma preko premier lige bendova – satiričnih Ateist rep i Love Hunters, mladalački buntovnih Džukela, Goblina,  Velikog prezira, eskapističke Eve Braun, mračno analitičkog Block out-a, metaforičnih Dece loših muzičara, brutalno direktnih Dža ili Bu, Ritma nereda, i mnogih drugih. Pljuvali smo, kritikovali, prkosili, mrzeli, pravili se ludima, protestovali uz svoje junake. A nekako usput zaboravili najbitniju stvar. Najbitniju za mlade. Zaboravili smo da volimo.

A onda su se pojavili Oni, sa naivnošću Zuzane Halupove, a opet potpuno zbunjujućim oružjem za borbu protiv ludila devedesetih. Pevač od dva metra koji peva o svojoj visini i potpunoj slobodi. “Ja imam dva metra” nas je zarazila preko noći. Svi smo je pevali sa osmehom na licu, doživljavali Monti Pajton trenutak, i potpuno zaboravili  na groznu svakodnevicu. Potom je došao “Osmi dan”, podsetio nas kako “sreća je tako relativna stvar”,  i kako je zato lepo voleti, koliko je  bitno voleti. Kristali su nam pokazali da je ljubav, ne samo legitimno, već možda i najbolje sredstvo za borbu u društvu, a mi smo se svi okrenuli devojkama pored sebe i ponovo zaljubili.
Prošlo je dvadeset godina od tada. Svašta se desilo u međuvremenu. Svašta smo preživeli, nikako da prestanemo da “preživljavamo”, ali smo još uvek živi. I, iako smo možda izgubljeni, “ima nas još” što bi rekli Goblini.

Kristali su u međuvremenu imali pristojnu karijeru (koliko je to ovde moguće), pregršt hitova, menjali su postavu, menjali sebe. Opstali su i rešili da obeleže dvadeset godina rada. Pozvali su sve nas na koncertnu rođendansku žurku. Moram da priznam da nisam kročio godinama u Dom omladine. U međuvremenu se i  naziv velike sale više puta promenio, pa sam morao da pitam gde se nalazi sala Amerikana. Imao sam tremu. Poneo sam poklon, ali nisam znao šta da očekujem, i da li imam prava da očekujem išta. U mraku sam nazirao siluete u ne dovoljno popunjenoj sali. A onda je izašao Dejan Gvozden sa ekipom, krenuli su “Talasi”, publika je zapevala. Bio je to dobar osećaj. Kad se pesma završila, svetla su osvetlila nas, publiku, Gvozden se  nasmejao I rekao: “Kako ste mi lepi večeras. Niste se uopšte promenili. Hvala što ste došli, od srca”. Okrenuo sam se oko sebe i video da je većina nas došla sa identičnim poklonom na rođendan. Došli smo sa svojom decom.
Do kraja koncerta ređali su se hitovi, bivši i sadašnji članovi benda su se smenjivali na bini, a deca su uživala i više od nas roditelja, pogotovu tokom pesama sa prvog, nama matorima, toliko bitnog albuma. Valjda tako i treba. Bilo je čudesno gledati smenu generacija na delu.

Hvala Gvozdene, želim da znaš da se jedan mali dečko zove baš po tebi  i zbog tebe. Hvala vam Kristali što ste bili tu.

Sad je sve u redu, mislim da razumem… Srećan rođendan!

Chedous

Našoj Iskri  i malom Gvozdenu