Jevropa

Kako smo mi ovde sa brdovitog Balkana “ sistematski uništavani od idiota” ne decenijama – nego stotinama godina, ovako ubogi, izranjavani, prevareni, musavi, na pomen Evrope uvek smo se osećali inferiorno, kao onaj đak iz magareće klupe greškom došao među štrebere. I šta taj mučenik može da ponudi jednom perfektnom umu?

Ako se desi da neko od njih zaluta među nas udavimo ga pitanjima, prvo, kako mu se sviđa naša zemlja, drugo, kako mu se sviđa gibanica, pa sarma, škembići, ćevapčići… i najzad, kad ga doslovce otrujemo hranom, pitamo ga kada će ponovo da dođe?! Ne daj Bože da nam nešto zameri! Da nam da neku dobronamernu primedbu da bismo eto mogli: da očistimo ulice, da nam javni wc-i ne budu tako neuredni i prljavi, da recikliramo stvari, da ne pravimo javne deponije, da se više bavimo psima lutalicama, da nam ulazi i haustori ne služe za koješta, da svako očisti ispred svoje zgrade, te da su javni parkovi opšta dobra na korist nama koji tu živimo. Ali, ako i  nama neko od tih jevropljana nešto spočita, šta on zna kako se ovde živi, hoću reći, preživljava… samo da mi njemu nešto objasnimo, čik neka on ovde preživi mesec dana… a ne ovako da on nama tu pametuje, lako je njemu! Ali, neka, zaboravićemo mi taj bezobrazluk… samo neka je njih više da vide kako mi ovde znamo da živimo!

E, šta se desi kada  mi odemo u tu Jevropu?
Ono što prvo svako od nas ne može a da ne primeti da su im ulice čiste! Čudo neviđeno za nas sa Balkana! Ljudi ne bacaju pikavce, semenke, hartije, papirne maramice i ostale rekvizite po ulici!  Ljubazni su jedni sa drugima, vrlo dobronamerni, u njihove radnje bez problema možete da uvedete i svog kućnog ljubimca i niko ne histeriše “što će džukela u radnji!” . Ako mogu da se prevezu biciklom do posla ići će biciklom a ne svojim autom, imaju vrlo razvijenu svest o svojoj okolini i trude se da je podele sa drugima. Ne, nisam videla grafite, ni ona škrabanja koja krase svaku zgradu, ogradu, tržni centar ili Maxi diskont kod nas… nisam videla ni umetničke grafite (možda zato što nismo obilazili naselja već samo centar grada).
A u svakom centru bilo kog Evropskog grada čudo do čuda, katedrale, dvorci, parkovi, fontane,  obnovljene i lepe fasade… I nije tako samo na Zapadu tako je i na Istoku, čak i u Turskoj od koje smo pokupili sindrom zvani- aljkavost, a nama ništa nisu ostavili ni dvorce, ni crkve, ni ulice, ni parkove… ma, ni jednu jedinu školu ili bolnicu… nista sem prljavštine!

A oni iz Hazburške monarhije gradili
gde god su stigli I tako, mislim ja, lako je njima da nama drže lekcije… dok su njima vladali Hazburzi nas su poharale ove Osmanlije cicije nad cicijama! I dok oduševljeno gazimo ulicama, Praga, Drezdena, Beča i Budimpešte ne mogu a da se ne ljutim na našu zlu sudbinu. Samo nismo imali sreće da nas pravi osvajači porobe, e gde bi nam onda bio kraj! Sada bismo mi mogli da ubiremo danak od turista, da našim Beogradom krstari na stotine turističkih autobusa, a turisti iz Japana, Kine, SAD-a, Kanade, Rusije nama pune džepove. Mislim tako ja i bi mi žao nas samih… a onda pomislim ako nemamo svu tu lepotu u arhitekturi zašto nemamo čiste ulice i uređene parkove?! Jer Sulejman i za to kriv?! Biće da nije… Ipak smo mi još u razredu koji se zove Jevropa. I ko zna možda se opametimo pa se uklopimo među te štrebere. Možda malo  prepišemo od njih, sve mi se čini da  nije teško biti čist!

Aleksandra J. Joksimović