Stefan Uroš Tešić – Zavesa se tek podigla i reflektori su se tek upalili

Vreme Stefana Uroša Tešića tek dolazi. Do sada, ostvario je brojne uloge u pozorištu, okušao se na filmu, ali i stigao da diplomira na Pravnom fakultetu. Stefan Uroš je i glumac i pravnik, a koja profesija će uzeti primat to sada ne zna, ono što se zna je da pozornica  voli njega i  da on voli scenu. Našu pažnju privukao je modoramom “Tačka kljućanja” koja je premijetno izvedena u junu mesecu na velikoj sceni SKC. Zahtevan zadatak za mladog glumca na koji je on maestralno odgovorio. Privatno, Stefan Uroš je borac za lepši i smisleniji život. Smatra da je uloga glumca  da se društveno angažuje  kako bi oterao sivilo i banalnost. O monodrami “Tačka kljućanja”, kao i o premijerama filmova i predstava koji ga očekuju za  Put u Art govori Stefan Uroš Tešič.
Povod za razgovor sa Vama je monodrama “Tačka ključanja” koja je premijerno izvedena na velikoj sceni SKC. Crna Komedija koja pogađa suštinu problema ovog društva – dezorjentisanost koja sa sobom povlači i glupost i nedostatak empatije… i što šta drugo. Kako ste Vi reagovali kada ste dobili ponudu da radite ovu monodramu?
Stefan Uroš: Moram da priznam da sam osećao izvesnu skepsu kada mi je predloženo da igram lik Miloša Perića. Obično se monodrame dobijaju na kraju karijere, kada je glumac iskusniji, i obično sa nekom istorijskom temom. Da jedan čovek drži pažnju publike sve vreme na sceni, to zaista, ne mogu ni največi glumci, i otuda i moj opravdani strah. Ali kada sam pročitao tekst Miloša Ilića i shvatio da će se tu voditi nekakav dijalog, to me je ohrabrilo. Podršku na sceni daju glasovi mojih kolega: Eva Ras, Gorica Popovic, Radmila Tomović, Bane Zeremski, Vladislav Mihajlovic… i ti dijalozi daju dinamiku monodrami.
Kakav je osećaj za glumca kada publika gotovo urla od smeha potpuno nesvesna da je život jednog mladog čoveka doveden u pitanje?

Stefan Uroš: Monodrama je nastala po španskom komadu koji se zove „Živ zakopan“, to je bila polazna osnova za nastajanje ove monodrame, sem što se nama nija dopola ta ideja da glumac bude u sanduku pod zemljomm nego smo se odlučili za solarijum, iako bi taj zatvoreni prostor moglo da bude bilo šta. Slorarijum bi više bio neka metrafora, jer u Milošu Periću, prepoznao sam sve ono što se dešava i nama kao narodu. I mi smo negde zaglavljeni između Istoka i Zapada, i niko ne čuje vapaj tog lika, odnosno jednog naroda. Poslednja scena kada Miloš Perić završava život je scena otrežnjenja. Posle predstave su mi prilazili neki ljudi i govorili da ih je bilo sramota što su se smejali. Inače, predstava će biti i snimljena filmskom kamerom i očekuju nas razni festivali u zemlji i inostranstvu.

Da li nalazite neku sličnost sa likom koji tumačite?
Ne, lično ne nalazim nikakvu sličnost između  Miloša Perića i sebe, i upravo zato je to bio veliki glumački zadatak i izazov.
Ono što Vas negde određuje je velika energija i pozitivan stav. Svedoci smo koliko je malo scena, dobrih produkcija, i šansi da mladi glumci dobiju svoju priliku. Koje to kockice treba da se sklope da Vi i vaše kolege dobijete angažmane koji bi za vašu karijeru bili dobri?
Generalno potrebno je da se nađeš na pravom mestu u pravo vreme, ili, pak, da ne budeš na tom mestu u to vreme. Dakle, i faktor sreće je vrlo važan u ovom poslu. S obzirom da sam završio i Pravni fakultaet i da sam na Masteru za diplomatiju, vrlo često nisam stizao na sve audicije i kastige. Da li je to dobro ili loše ja u tom momenu ne nisam mogao da znam, ali to jeste moj život, i pravo i gluma. Činjenica je da nema mnogo posla a posebno nema dobro napisanih uloga za mlade glumce. Izuzetak je bio projekat „Montevideo“ koji je dao šansu mnogim mladim glumcima i pomogao im u karijeri. Ne pamtim da se glumac mlađe generacije proslavio prvo u pozorištu, pre će afirmacija doći preko filma ili Tv serija, pa makar to bilo po tekstu Mir-Jam. A mene ima onoliko koliko ja misilm da treba. Ne mislim da mi je neko oduzeo šanse, niti da me je sputavao. Šanse su mi dolazile u intrevalima, onoliko koliko mi je odgovaralo. Ono što je meni uvek bio prioritet je rad na sebi, posvećenost i studioznost. I upravo je pozorište mesto gde gluma može najbolje i najstudoznije da se savlada. Da biste zasijali na filmu potrebno je da prođete neki put, da steknete neko iskustvo. Preko glume sam spoznao i mentalitet srpskog naroda, igrao sam i u Nušićevim i u Sterijinim komedijama i oni  su neprevaziđeni, vanvremenski. I sada su tu i „Gospođa Ministarka“ i „Pokojnik“ i „Dr“… svi su i sada među nama, kao da se od njihovog vremena ništa nije promenilo.

Projekat „Svetac“ u kojoj je fazi i kakva je Vaša uloga u tom filmu?
Moram da kažem da sam radio nekoliko projekata koji su još u nekim fazama. Kada bi izašlo sve što sam radio u toku godine pojavio bih se bar tri-četiri puta  na crvenom tepihu. Pre „Sveca“ voleo buh da pomenem jedan film koji sam radio kao jako mlad glumac. To je film „Trulež“.  Rađen je pre par godina, ali je stopirano njegovo prikazivanje. Naime, tema filma je Kosovo i trgovina ljudskim organima. Potresna, teška priča. Radi se o italijansko-srpskoj koprodukciji. Ja igram bolesnog mladića čije roditelje drže u Žutoj kući. Pored mene igraju još Nataša Ninković, Petar Kralj, a režirao je Miloš Zdravković. Premijera se očekuje uskoro. Što se tiče filma „Svetac“ on se bavi životom Patrijaha Pavla. To je film koji se radi vrlo požljivo, s obzirom da se radi o tako značajnoj ličnosti za srpski narod. Ja igram Patrijaha Pavla u mlađim danima, i onog trenutka kada se nađe glumac koji će ga igrati u starijim danima, onda ćemo imati gotov film. Premijera je planirana za sledeću godinu.

Negde ste izjavilii da ne želite da Vas svakodnevica pobedi. Možete li to da nam malo pojasnite?
Mi generalno kao narod, pa i ja, živimo svoj život onako kako moramo a ne kako želimo. Prinuđeni smo na kompromise. Ja se nadam da ću uskoro živeti onako kako želim, i radim na tome, savakoga dana.
Da li je komedija zaista nešto što Vama najviše odgovara? Šta se dešava sa predstavom “Bosanski lonac”?
Da, to je urnebesna komedija sa vrlo zanimljivom i neobičnom temom. Mladić (koga ja igram) je sticajem okolnosti smešten u starački Dom. Njegovo jedino životno iskustvo čini to mesto. Stvari se za njega drastično menjaju kada u Dom svrati mlada devojka. Sa Teom Puharić sam sada u dogovorima oko novog projekta, a to je Tesla. Jedan Teslin dan, njegova poseta Beogradu – prvi i poslednji put. Ideja je da se kroz tu priču objasni zašto, recimo, Tesla nikada nije dobio Nobelovu nagradu. Igrati Teslu je vrlo inspirativno, iako je Tesla mnogo puta i na mnogo načina izvođen, uprkos tome, može se naći ugao da se prikaže u novom, drugačijem svetlu. Ali da se vratim komediji, volim da igram u komedijama jer osećam da tu mogu mnogo da dam. Moja glumačka misija nije da ljude samo nasmejem nego da im zadržim osmeh na licu. I opet bih pomenuo Nušića koji je rekao: „Smeh je za jedan narod lek ali i opomena“.

Tanja Petrović Miljković