Frida Kalo – Žena koja je stvarala magiju

Mesec jul je, definitivno, bio fatalan po Fridu Kalo. Rođena je 3. jula 1907. godine u Kojakanu, predgrađu Meksisko Sitija i umrla na istom mestu, istog meseca. Zato je  mesec jul izabran za predstavljenje zanimljive izložbe – njoj u čast.  Svet sa nesmanjenim interesovanjem i, nakon 60 godina od njene smrti, zanima sve vezano za ovu neobičnu meksičku umetnicu. Ljubitelji umetnosti imaće priliku da zavire u delić sveta Fride Kalo na izložbi koja nosi naziv:  “Frida Kalo: Njene fotografije” u Sao Paulu. Više od dvesta fotografija biće prikazano, kako one koje je ona sama slikala, tako i one na kojima  pozira. Najpoznatija meksička umetnica, fatalna žena, ali i, veliki simpatizer komunizma, svoj kratak život proživela je intezivno i bolno. Rođena je kao Magdalena Karmen Kalo i Kalderon, njen otac bio je slikar i fotograf nemačko – jevrejskog porekla. Upravo je on Fridi ulio najveću snagu i samopouzdanje. Mada je imao šest kćeri, Fridu je  smatrao  najhrabrijom  i najpametnijom. A Fridu život nije štedeo. Sa šest godina razbolela se od dečije pralize i devet meseci borila  sa opakom bolešću… nažalost, posledice bolesti ostale su na njenom telu.  Frida Kalo je morala da se pomiri sa deformitetom noge koje se smanjila i otanjila. Ali, to je bio tek početak njenih iskušenja koje je sudbina namenila.

Svet, svakako, ne bi čuo za Magdalenu Karmen Kalo da nije bilo saobraćajne nesreće,  17. septembra 1925. godine. Tada mlada studekinja Medicine, jedna od tek tridesetak žena na tom sutudiju, srećna i zaljubljena vozila se sa svojim momkom Alehandrom autobusom na proslavu nacionalnog dana u Sijudad de Meksiko. Po povratku sa proslave,  autobus u kome je bila Frida, naleteo je na tramvaj.  Dugačka metalna šipka doslovno joj je probušila stomak i izašla na drugu stranu. Imala je nekoliko napuklih pršljenova, slomljenu karlicu, frakturu desne noge i levog lakta. Lekari su sumnjli da će preživeti i tvrdili su da nikada neće prohodati. Kada je preživela, upkos svemu i svima, tražila je da joj donesu boje, platno i kist. Inspiraciju je tražila u sopsvenom liku. Sujeta? Ne! Kada su je pitali zašto ima toliko svojih autoproteta na slikama, rekla je:”Ja slikam vlastitu stvarnost. Sve što znam je  da ja slikam jer imam poterbu da  radim, a razlog zašto slikam sebe je taj što sebe poznajem najbolje.” ( Od 140 slika 55 su autoportreti).

Godinu dana kasnije prohodala je uz nadljudske napore. Bol je postao sastavni deo života Fride Kalo. Ostavljena od svoje prve ljubavi, kolege Alehandra, Frida je lek za slomljeno srce, ali i doslovno, polomljeno telo, tražila u slikarstvu. Njeno slikarstvo je odraz njene boli. Liberalna i buntovna, učlanila se u Komunističku pratiju gde je ponovo srela Dijega Rivera koji će postati jednako koban po nju, baš kao i saobraćajna nestreća. U nekom od intervjua koji je dala pred kraj svog života, rekla je: “U životu su me zadesile dve velike nesreće. Prva je bila saobraćajna nesreća koja me je fizički onesposobila, druga je bio Dijego Rivera, on je to uradio na drugi način”. Na opšte zgražavanje okoline, venčali su se 21. avgusta 1929. godine u Kojakanu. Odmah nakon venčanja dodelili su im nadimak “golubica i slon”. Kada se venčala sa Dijegom, Fridi je bilo tek 22 godine, a njemu 43. Iza sebe imao je jedan crkveni brak, dve kćerke i mnoštvo avantura.  Njenu ljubav prema muralisti Dijegu malo ko je mogao da razume. Ljubav prema njemu pokušala je da objasni prijateljici rečima:”On je kao kaktus koji uspeva svuda, na pesku, na kamenu. A kada cveta, njegovi su cvetovi predivne crvene boje ili su žuti kao sunce.”

U početku, svoju karijeru  potpuno je podredila njegovoj. U to vreme, u prvoj polovni dvadesteg veka, muralisti su bili jako traženi. Dijego Rivera je bio na vrhuncu svoje karijere. Frida ga je pratila na svim putovanjima, ali je  čeznula za Meksikom. Vrativši se u Meksiko iz Njujorka, gde je Rivera bio angažovan da napravi mural u Rokfereler centru, Frida počinje da slika sa velikim žarom i tada stvara svoja najbolja dela. Međutim, neverstva njenog muža se nastavljaju i ona 1934. godine saznaje da je prevatio sa njenom rođenom sestrom Kristinom. Ta vest Fridu potpuno slama i ona traži razvod do Dijega. Ali… nije dugo izdržala, već nakon nekoliko meseci vraća se Dijegu koji u svom dnevniku zapisuje:”umanjenog ponosa, ali ne i umanjene ljubavi Frida mi se vratila.” Nastavak njihovog braka nije ništa suštinski promenio u njihovom odnosu. Samo što ovoga puta i Frida postaje neverna. Njena afera sa čuvanim Lavom Trockim, kome ona i Dijego pružaju utočište od Staljina, zapanjila je konzervativni Meksiko. Ali, šta god da joj se dešavlao privatno nije remetilo njeno stvaralaštvo.

Bila je prva meksička slikarka čiji je rad izložen u muzeju Luvr u Parizu. Ni te 1939. godine kada je otkupljena njena slika, nije verovala da je slavna. Možda više od nje same u njen rad je verovao niko drugi do Dijego Rivera. Kada su ga pitali šta misli o Fridinom slikarstvu, rekao je:”Bila je prva žena u istoriji slikarstva koja je opšte, ali i sasvim određene teme koje se tiču žena tretirala, gotovo bismo mogli reći, bez ikakvig kompromisa.” Zato i ne čudi da je feministički pokret  uzeo za svoju ikonu. Ali, ništa od svega što joj se dešavalo Frida nije želela. Čak ni sjajan doček u Parizu koji su joj nadrelaisti priredili, pre svih –pesnik Andre Breton, nije je previše dotakao. Jedva je čekala da se vrati kući – u Meksiko. Tu ju je, međutim, dočekala vest koju nije htela da čuje- njen voljeni Dijego je podneo zahtev za razvod. I onako slabo zdravlje Fride Kalo drastično je pogoršano. Sve više je patila od problema sa cirkulacijom i ponovo završava u bolnici. Dijega je ta vest otreznila. Moli je da mu oprosti. Drugi put venčali su se 8. decembra 1940 godine. Ovog puta Frida u 33. godini shvata da mora da gradi vlastiti život, u kome će Rivra nju da prati. Nije htela da napusti svoj dom – Plavu kuću, gde je imala svoj studio i veliki vrt, sa psima, mačkama, papagajima, kao i majmunima koji su često bili tema njenih slika. Počela je da se bavi i pedagoškim radom.

Grupa mladih slikara bila je okupljena oko nje i kada nije mogla da odlazi da ih podučava na akademiji, Plava kuća je bila mesto edukacije. Baš kada se činilo da je pronašla svoj mir, konstatovana joj je gangrena. Kada su joj saopštili da će joj odseći nogu, rekla je:”Šta će mi noga, ja imam krila”. Poslednju izložbu priredila je 1953. godine u Sijudad de Meksiku, na otvaranje izložbe došla je bolničkim vozilom, a njen bolnički krevet postavljen je u sredini galerije. Poslednje što je napisala u svoj dnevnik bilo je: “Moje slikanje sa sobom nosi bol i ono je upotpunjavalo moj život. Nadam se da je odlazak sa ovog sveta veseo i da se nikada neću ovde vratiti.” Umrla je sedam dana posle svog 47. rođendana, 13. jula 1954. godine.

Tanja Petrović Miljković