Nataša Kokić

Beogradska umetnica Nataša Kokić dobitnica je nagrade “Dimitrije Bašičević Mangelos” za 2014. godinu, saopšteno je 16. juna na otvaranju izložbe ovogodišnjih finalista u Galeriji Remont u Beogradu. Dobitnica nagrade ‘’Mangelos’’, koja podrazumeva šestonedeljni rezidencijalni boravak u umetničkom centru ISCP u Njujorku i samostalnu izložbu u Beogradu, proglašena je nakon pojedinačnog predstavljanja finalista pred žirijem, koji je i ove godine imao u drugom krugu glasanja gostujućeg člana – umetničkog direktora i kustosa sajma umetnosti u Majamiju “UNTITLED.ArtFair” Omara Lopes-Šahuda (Omar Lopez-Chahoud)
Ovako je zvučalo saopštenje o nagradi koju ste nedavno dobili, pre svega čestitam Vam na uspehu, a potom bi bilo logično novinarsko pitanje šta ova nagrada znači za Vas i otvara li puno novih mogućnosti?

Pre svega hvala. Vrlo me je obradovala vest. Koknkurencija je bila žestoka. Nagrada D B M je vrlo značajna za umetnika koji je spreman da načini sledeći korak u svom radu. Boravak u Njujorku omogućava kontakt sa kustosima i galeristima, kao i drugim umetnicima iz celog sveta. Iz prethodnog iskustva znam da je takvo okruženje veoma dragoceno, jer pruža priliku da se sagleda svoj dosadašnji rad iz druge perspektive, da se stavi na “probu”. Izloženost takvom profesionalnom okruženju svakako pomaže u razvijanju novih ideja i ja se pre svega nadam upravo tome, daljem razvijanju trenutnih planova, ali i inspiraciji za neke nove, buduće projekte. Ostaje naravno da se vidi šta će se desiti.

Nagrada “Dimitrije Bašičević Mangelos”, nazvana imenom umetnika i rodonačelnika konceptualne umetničke prakse i istoričara umetnosti sa prostora bivše Jugoslavije, dodeljuje se za osoben i izvanredan višegodišnji umetnički rad, koji podrazumeva zaokruženo kritičko i estetsko promišljanje i realizaciju, ostvarene u kontinuitetu. Ovo divno zvuči. Otkrite nam bar deo Vaših promišljanja na temu umetnosti danas, kuda smo krenuli sa njom ili u njoj?

Mislim da je teško govoriti o kretanju umetnosti, jer vrlo često nemamo uvid u sve trendove. Danas je umetnost podeljena na mnogo više manjih, različitih arena, pa samim tim mislim da ne postoji samo jedan put. Legalno je sve što je opravdano. Zanimljivo mi je to što su slikarstvo i crtež ponovo u fokusu, a naročito crtež. Novca je sve manje, pa crtež postaje pristupačna forma koja ima mogućnost da isprati različite pristupe. Jedino mi je preterana politizacija umetnosti, kada granica između umetnosti i aktuelnih dešavanja postane vrlo mutna, kada postaje aktivizam, vrlo čudna. Gde umetnost ide, nisam sigurna, ali mi se čini da je obilje različitih pristupa  vrlo pozitivno.

Šta danas znači biti angažovan u umetnosti?
To znači baviti se aktuelnim pitanjima, odgovarati na njih, pokušavati na taj način promeniti makar na mikro nivou parče nečije svesti ili mišljenja. Umetnost na žalost ne može uticati mnogo na ljude, trenutno nema tu vrstu jezika i to je prava šteta. Mislim da je ranije umetnost bila posmatrana na sasvim drugi način, lakše je bilo uzbuditi nekoga recimo klasičnim pejzažem. Danas smo zatrpani informacijama i pokretnim slikama, pa sve što je statično više nema tu moć koju je imalo. Biti angažovan takođe znači i biti posvećen, pratiti šta se dešava, posećivati otvaranja. Raditi i onda kada nam nije do toga.

U radovima se često bavite različitim ličnim nemogućnostima, nelogičnim ili čudnim situacijama – kako ste negde pomenuli, recite nam nešto generalno o svojim radovima i tehnici koju najčešće koristite?
Uglavnom koristim situacije iz svog okruženja, socijalnog stanja, ličnog iskustva. Do skoro sam se bavila pejzažem, zanimalo me je kako može da se upotrebi kao simbol u savremenom okruženju. Koristila sam ga kao prikaz unutrašnjeg života/stanja, sa svim njegovim usponima i padovima, prošlošću i budućnošću. Pejzaži su uglavnom bili izmišljeni, nacrtani olovkom na velikim formatima. Sada se okrećem nečem novom, naslanjajući se na prethodne radove. Pokušavam da stvorim jednu drugu vrstu pejzaža, koristeći predstave iz istorije i nauke. Radovi treba da govore o dekodiranju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u isto vreme govoreći o socijalnim nepravdama.

5. juna u Likovnoj galeriji KCB-a, otvorena je Vaša izložba pod nazivom “Ne mesta”. Moram da priznam da je i moj prvi utisak o vašim najnovijim radovima vezan za ”vanvremenost i vanprostornost”. Zbog toga mi se čini da izložba ima eksperimentalnu notu. Upriličena je sa  Ojsten Agerlieom, umetnikom iz Norveške. Recite nam nešto o sinergiji koja je očigledno bila jaka s obzirom da je ovo zajednička izložba. Preporučujem našim čitaocima da je pogledaju, još uvek je aktuelna, dakle:
Nataša Kokić & Ojsten Agerlie, 05.06.2014. – 28.06.2014 ‘’Ne mesta’’ Likovna galerija KCB-a.

( Izložba se u stvari zove Ivica mape/Edge of the map ). Mi već dugo planiramo da izlažemo zajedno, ali do sada se nisu stvorili uslovi. Ranije smo pokušavali da definišemo šta bi bilo to što nas povezuje, ali nismo uspevali da pronađemo direktnu nit. Ovaj put smo konkurisali odvojeno, ali nas je žiri spojio misleći da su nam radovi slični i da odgovaraju na slična pitanja. Ojsten Agerli se bavi sećanjem i istražuje moguće načine njegovog prikazivanja. Trenutno se bavi prikupljanjem starih amaterskih fotografija iz Evrope i Amerike i tako pokušava da, kroz priče nepoznatih ljudi koje, u nekom paralelnom svetu, podsećaju na naše, prikaže jednu vrstu alternativne, privatne istorije koja ima više slojeva. Moj rad se samo dotiče sećanja kao teme i možda je više okrenut aktuelnim dešavanjima koje posmatram kroz prizmu ličnih iskustava i lične istorije. Mislim da su baš vanvremenost i vanprostornost ono što nas je ovaj put povezalo i to što se izložba tako «čita» je jako zanimljivo.

Trenutno ste na doktorskim studijama na Fakultetu likovnih umetnosti (FLU) u Beogradu, dobili ste nagradu za crtež Fondacije Vladimir Veličković za 2013. godinu, ja bih da pomenem sve vaše nagrade i izložbe ali je predugačak spisak, izdvojiću samo neke od zemalja u kojima ste izlagali (Danska, Norveška, Španija, Nemačka, Švedska… ) a vi nam recite koju biste izložbu ili nagradu izdvojili?

Mogla bih da izdvojim Oktobarski salon na kome sam izlagala još 2006. godine. Tada je kustos bio Rene Block, nemački galerista. Konkurs nije postojao, ali je Block želeo da vidi radove mladih umetnika. Tada sam imala sreće da budem izabrana, da izlažem sa poznatim umetnicima, kao i da upoznam Roberta Stora, kritičara  umetnosti i dekana Yale škole umetnosti. Osećaj tada je bio da je ceo svet otvoren za mene, da je sve moguće i da me čekaju nove i velike stvari. Očekivanja su mi bila velika, želela sam da iskoristim kontakte, međutim tada ipak nisam znala kako stvari funkcionišu, pa je potrajalo dok nisam došla do prvih izložbi u inostranstvu. Oktobarski salon je postao neka vrsta kamena temeljca koji me je naučio kako se organizuju velike izložbe, poštovanju rokova i onome što je možda najvažnije – da uvek treba biti uporan.

Ksenija Milićević