Želim i ja da budem plastičan

Da sam kojim slučajem šezdesetih godina prošlog veka bio mlađani momak u Njujorku i poznavao Endija Vorhola i da mi je sasvim slučajno poklonio jednu od njegovih molerajskih slika ili neku sa Mao Cedungom ili Merilin Monro, sada bih bio bogat čovek. Naime, njegova dela su u aukcijskim prodajama u 2012.godini  bila najprodavanija zaradivši 380 miliona dolara, drugi na listi je  Pikaso čija dela su zaradila 335 miliona dolara a na trećem mestu je Nemački slikar Gerhard Rihter sa zarađenih 299 miliona dolara.

Endi Vorhol

”Savremena umetnost je nešto što budi dinamiku i energiju na aukcijama”objasnio nam je viši savetnik za posleratnu i savremen u umetnost Džonatan P. Binstok. To je OK. ali ja ipak mislim da je posebnost pionira pop-art kulture Endija Vorhola umetnika slovačke krvi koji je uspeo da ostvari američki san, potpunog ekscentrika koji je predvideo fenomene kao što su cybersex i moć medijske kulture u kojoj će svako dobiti 15 minuta slave, nešto što je dovelo do ovakvog ishoda u prodaji njegovih dela. Nije u pitanju samo dinamika i energija savremene umetnosti kako nam stručnjak reče. Uostalom ono što se 1963. godine, pod Vorholovim nadzorom, dešavalo na centralnom Menhetnu u The Factory, gde su i postavljeni temelji revolucije u američkoj umetnosti, nimalo nije mala stvar i za današnje standarde. Trebalo je umeti iskoristiti tu energiju koju nam savremena umetnost pruža a Vorholu je to pošlo za rukom osnivanjem The Factory.

U njoj je, okruživši se poznatim underground ličnostima, Vorhol krenuo u dinamiku stvaranja pop kulture. Kada je u taj atelje ušla kamera i otpočelo snimanje filmova, u kojima su glavne ličnosti bile osobenjaci, transvestiti i homoseksualci, otpočela je i era 15 minuta slave za svakoga, koja danas više no ikada hara. Hvala mu zbog toga, inače ko zna gde bih bio ja danas.

Endi Vorhol

Elem, čitajući o Endiju Vorholu zaključio sam da to što je ostao upamćen kao osnivač pop-arta koji u svom ateljeu proizvodi umetnost i skandale, što je kroz svoja dela, muziku i filmove intrigirao javnost, što je bio gej ikona, pa preživeo atentat…  jeste zapravo mali segment onoga što se danas u nekom instant maniru može da nazove ”energija i dinamika savremene umetnosti”. Jer ovaj  umetnik nije samo živeo život, on je od svog života napravio umetnost. Posledica toga je primetna tek danas kada se ne samo biografi, već i tračarski časopisi bave njegovim životom više no njegovom umetnošću. To što je njegova majka u retkim trenutcima dokolice (jer je gajila trojicu sinova pa nije imala vremena za sebe) pravila veštačko cveće od papira i što mu je dok je bio bolestan čitala stripove pa je on zavoleo Dik Trejsija zaista nije najvažnije. Mislim, lepo je znati da se feministkinja koja je pokušala da ga ubije zvala Valeri Solanas i da su njegovi izlasci u Sdutio 54 bili puni droge, martinija i voajerstva ali šta onda kada to sve znamo? Ok. bolje ćemo razumeti njegov rad.

Ipak mislim da se danas preteruje, manje je važno hoćemo li ga nazvati zvezdom ili umetnikom ili zvezdom umetnikom, ili hoćemo li znati kakav je to gubitak pigmenta imao na licu, od toga kakve je posledice njegova angažovana umetnost ostavila. Zbog te čitave zbrke oko odvajanja ili bolje reći spajanja života i umetnosti mi zapravo danas bivamo preplavljeni ne tako važnim sadržajima i svi skupa upadamo u segment forme a ne suštine.

Ovaj ”Prince of Pop”, koji je nesumnjivo obeležio drugu polovinu dvadesetog veka, retko je davao intervjue ali jednom je izjavio ”Volim Los Anđeles i Holivud. Tako su lepi. Sve je plastično, ali ja obožavam plastiku. Želim da budem plastičan”.
Zašto da ne, pa želim i ja da budem plastičan ako će mi to doneti ovolike pare koliko su njegova dela zaradila ali i ako će to pokrenuti lavinu angažovanih događaja u svrhu promocije nečeg novog. Moraću ipak na kraju da ispadnem skeptik i kažem sebi da mi u današnjici, ponajviše zbog ogromne konkurencije i onih 15 minuta slave svakome, ne bi pomogla ni ta plastika.

Mikac