Mario Vargas Ljosa – „Čitanje je protest protiv manjkavosti života“

Neko je Maria Vargesa Ljosu okarakterisao kao „pobunjenika, ali koji i sam kao da ne zna „protiv čega je“. Sam Ljosa za sebe kaže da je „protiv života bez smisla“. Ovaj latino-američki pisac poreklom iz Perua, rođen je 1936. godine u Arekipu. Vrlo rano otkrio je čari pisane reči (sa svega pet godina) i od tada njegov život podređen je prvo čitanju, a kasnije pasioniranom pisanju. Diplomirao je književnost na Univerzitetu San Marko u Limi, a doktoriorao na Univerzitetu u Madridu 1959. godine. Najveći deo svoga života proveo je u Evropi, prvo u Francuskoj, gde je radio najpre kao profesor, a potom, kao novinar Franc presa.

Španija je zemlja koju je izabrao srcem, a pre svega, Barselaonu u kojoj se po sopstevenom priznanju oseća kao kod kuće. Dve velike strasti vodile su i dominirale  Ljosinim životom, prva i najvažnija je – književnost.  Druga je  politička angažovanost. Ljosi kao piscu nikada ova druga  nije pomagala, naprotiv! Ali on nije mogao i nije hteo da je se odrekne. Ubeđen da je umetnicima mesto u politici, vrlo često je u svojim intervjuima podvlačio važnost bavljenja njome: “Politika, društvo, globalna situacija od koje odustaju mladi ljudi – neprihvatljiva je. Većinu intelektualaca danas ne interesuju društveni problemi…Umetnici je preziru, štaviše, veruju da umetnost i književnost ne smeju da se „uprljaju politkom“. Smatram da umetnici i intelektualci imaju određenu odgovornost da nešto urade, makar da razjasne neke društvene i političke teme… Jer, mi danas doslovno živimo u društvu spektakla. Na narod ne utiču „misleći ljudi“, već fudbaleri, sporske zvezde, komedijaši, pevači. Ovo je kultura medija – važna je slika, a ne ideje i razum“. Do koje mere je bio ubeđen u ono što govori dokazao je i 1990. godine kada se kandidovao za predsednika Perua i izgubio od Alberta Fuhimora.

Najranija sećanja iz rodnog Perua ostavila su vrlo dubok trag i kada piše misli upravo na  obespravljene Indijance i  crnce  koji su u sukobu sa svetom belaca srednje i visoke klase. Još jedna tema dominira Vargesovom literaturom – a to je erotika. „Erotika obogaćuje ljubav! Kada fizička ljubav ide u paru sa emocijama, imate osećaj celovitosti, sreće i savršenstva..“. Njegovo delo „Avanture nevaljale devojčice“ (koju je tako dobro prihvatila ovdašnja publika) upravo je dokaz ovih Ljosinih reči… zanosna, raskošna, napeta, bolna… ostaje dugo u sećanju onoga koji je čita.  Zato je Mario Varges Ljosa okarakterisan kao „barokni realista“, a dubina i preciznost njegovih reči mnogo puta nagrađivana. Dobitnik je nagrade Servantes, nagrade Princa Astorije, PEN / Nabokov i Grinzane Cavonr, i na kraju najznačajnije – Nobelove nagrade za književnost 2010. godine za roman ”Jarčeva fešta”. Poznat je po neumornom radu zato i ne čudi da je napisao preko trideset dela. Neka od najznačajnih su prevedena i kod nas, kao što su: ”Diskretni heroji”, ”Pohvala pomajci”, ”Raj na drugom ćošku”, ”Razgovor u katedrali”, ”Grad i psi”, ”Jarćeva fešta”, ”Zelena kuća”, ”Povest o Majti”, ”Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku”.

Pre svog dolaska u Evropu, Mario Varges Ljosa vrlo često se borio sa sopstvenim krizama i preispitivanjima, svestan da njegov narod u Peruu živi teško i vrlo često na ivici egzistencije, pa je svoje bavljenje književnošću, po katkad, doživljavao kao luksuz. „Ponekad sam se pitao nije li pisanje zapravo solipsistički luksuz u zemljama kao što je moja, gde je bilo malo čitalaca, a toliko ljudi koji su bili siromašni i nepismeni. Toliko nepravde, i gde je kultura bila privilegija nekolicine…“. Na sreću svih ljubitelja dobre litarature Varges nije odustao. Priključio se tkz. Hispanoameričkom „bumu“ koga su još činili: Gabrijel Garsija Markes, Karlos Fuentes, Hulijo Kortasar i Horhe Luis Borhes. Šesdesetih godina prošlog veka ova grupa, tada mladih, latinoameričkih pisaca promenila je tok svetske književnosti.  O značaju i važnosti bavljenja književnošću, najbolje i najlepše je govorio sam Mario Varges Ljosa na doleli Nobelove nagrade:

„Pripovedači humanizuju život svojim pričama. Bili bismo gori nego što jesmo bez dobrih knjiga koje smo pročitali, bili bismo veći konformisti, ne bismo bili tako nemirni, bili bismo poslušniji, a kritički duh, pokretač razvoja, ne bi ni postojao. Kao i pisanje, i čitanje je protest protiv manjkavosti života… Književnost je varljiva predstava života koja nam, pak, pomaže da ga bolje razumemo, da se orjentišemo u lavirintu u koji se rađamo, kroz koji prolazimo i u kome umiremo. Ona nas spašava od nedaća i frustracija koje nam donosi stvarni život i zahvaljujući njoj uspevamo da dešifrujemo, barem delimično, hijeroglif koji egzistencija predstavlja za većinu ljudi, naročito za nas koji gajimo više sumnji nego izvesnosti, i ispravljamo svoju zbunjenost pred temama kao što je transcedencija, sudbina pojedinca i grupe, smisao ili besmisao istorije, ono što je iznad i izvan racionalnog saznanja“.

Tanja Petrović Miljković