Branislava Mićić i Ivana Popović – Navijamo da svima bude dobro

Stvaranje nečeg novog, drugačijeg, nesvakidašnjeg, baš kao i razbijanje predrasuda, nigde na svetu nije bilo lako, a naročito ne na ovom Balkanskom podnevlju. Posebno nije lako ženama, jer uz svu snagu intelekta i vrednoći koju moraju da poseduju, nekako se podrazumeva da  budu za stepenik niže ili pola koraka iza –  muškarca. Pojava žena koje krše predrasude i krče put drugim ženama, retke su i kod nas i u svetu, ali ih na sreću – ima. U svetu novinarstva dugo su vladali muškarci, sredinom i krajem prošlog veka žene polako uzimaju primat… pojavljuju se imena kao što su: Barbara Volters, Opra Vinfri, Ana Vintur. Zato su njihove životne priče tako zanimljive i dragocene.To je bio povod za razgovor sa  glavnom i odgovornom urednicom  Ona magazina Branislavom Mićić i njenom pomoćnicom i direktorkom  marktinga Ivanom Popović.
Gđo Mićić, na samom početku Vaše novinarske tj. uredničke karijere imali ste veliki zadatak da jednu licencnu novinu (u izdavaštvu velikog nemačkog brenda Burde) časopis Lisa, predstavite i približite našem tržištu, kakva su sećanja na to vreme?
Lisa je bila prva licenca novina kod nas u Srbiji, trebalo je ispeći taj zanat i ne samo za vođenje Lise kao časopisa, nego i njenih satelita (kojih je bio mnogo)… Kada sam prestala da radim za tu novinu shvatila sam, zaista, da nije bogatsvo u novcu nego u ljudima. Ja sam radeći za te novine, prvo za Lisu a onda i za Tinu, upoznala i stekla divne saradnike, velike kreativce i sa njima otpočela svoj veliki projekat. U međuvremenu je i moja ćerka Ivana stasala, zapravo je čitava ideja o časopisu i pokretanju One, potekla od nje… Ivana je ta koja je na sebe uzela najteži deo posla od toga da nađe štampariju, distributera, knjigovođu. Meni je ostao onaj kreativni deo posla a to je da sa svojim timom upakujem novinu, što je tek 12% posla. Najveći posao je priprema, distribucija, kako da naplatiš svoj novac, i na kraju, kako da traješ.

Kako u ovim uslovima, koji vladaju trenutno kod nas, Ona magazin uspeva da bude profitabilan?
Kada smo počinjali, a to je bio 20. april 2009. godine, na prvi dan prolaća, nismo mogli da pretpostavimo šta će se sve na globalnom nivou izdešavati, koje krize i promene nas sve očekuju. Ubrzo po otvaranju Ona magazina, on line izdanja su buknula, televizija uzima primat kod oglašivača (od kojih svaka novina živi) tako da smo mi, sticajem okolnosti, prihvatili da živimo do čitateljki. One su te koje nas podržavaju, koje nam veruju. Ta tajna veza, kako je ja zovem, traje eto punih pet godina, a u međuvemenu, dobijamo od njih mejlove u kojim nam zahvaljuju što postoji novina koja je po njihovoj meri.
Koji je to profil žene koja čita Vaš časopis?
Ja sam fascinirana da smo se obratili upravo onoj ženi koja nas je prepoznala i zavolela. Da to stvarno može da se gađa, da se targetira tržište. To je žena srednjih godina, 35 +… To je žena koja pravi novac ali ga ne troši na sebe, već za porodicu. Njoj se iz tih razloga obaćaju jeftinim petparačkim sadržajima, gde je tretiraju na način koji nije primeren za nju i ona to oseća. Ja to nisam htela, za mene je ta žena većna devojčica. Malo me iritira činjenica da je muškarcima dozvoljeno da budu večni dečaci da igraju fudbal, karte, on line igrice a da je žena pre vremena smeštena u neku starost. Zato smo se obratili devojčici u ženi (što se vizuelnog identiteta tiče), a onda smo uz to spakovali malo dublje sadržaje, zato što naša žena i te kako ima potrebu za dubinom. Obratili smo se ženi koja je ljubitelj pisane reči, kojoj je dobra knjiga draža od anti age kreme. I na kraju, to je žena koja želi da unapredi svoj život, popravi  partnerske odnose, odnose sa svojom decom. Cilj je da kada završe sa čitanjem te novine dobiju „vetar u leđa“.

Gđice Popović, malo je poznato da ste pored magazina Ona, pokrenuli za ruske turiste u Crnoj Gori časopis Черногориа, i to je u najvećom meri, Vaših ruku delo. Kada je nastao i kome se obraća?  Da li imate evidenciju koliko Rusa trenutno živi u Crnoj Gori?
Kada smo krenuli da radimo ovaj časopis pre osam godina, bilo je govora da će doći oko 300000 Rusa, to se nije desilo… ne postoji tačna evidencija koliko njih boravi u Crnog Gori jer je to vrlo čudna kategorija ljudi. U prvom talasu je došao Rus koga su zanimale jahte, vile, bahanalije, sada se to kao kroz sito seje. Tako da sada najviše dolaze prosečni Rusi.
Postoji mišljenje da su Rusi vrlo galantni i vole da troše novac, da li je to tačno?
Ivana:
To je mit o Rusima. Oni znaju da se cenjkaju  i za 50 centi. Kada smo krenule u projekat Черногиа obratile smo se onom Rusu koji ne štedi, bogatom turisti. To je čovek koji je tamo kupio kuću na nekoj ledini i sada hoće da od toga napravi svoj mali raj, hoće palme, magnolije u svom dvorištu… U našem časopisu može da dobije ideju ali i pronađe način kako to da uradi. Crna Gora je zemlja kontrasta tamo ima svega i nema ničega. Ako se Rus, recimo, zaljubi problem je naći 101 ružu, onda se poteže kontigen iz Italije ne bi li se to obezbedilo.

Da li su Rusi posltali svesni šta je Crna gora, jesu li dobili ono što su očekivali?
Ivana:
Ko god je u Crnoj Gori došao dobronamerno može tamo da pronađe neverovatne destinacije i da, zaista, pronađe svoj deo raja, a ko dolazi sa predrasudama može da se provede „ko bos po trnju“. Za mene to je zemlja kontrasta ali i magije.
Branislava:
Što se našeg magazina Чeрнагора tiče, vrlo smo zadovoljne.  Izlazi jednom godišnje, početkom letnje sezone i vrlo brzo se rasproda. Ohrabrene tim uspehom pokrenule smo i časopis Копаоник, takođe, za Ruske turiste kojih je na Kopaoniku sve više.
Budući da ste mama i ćerka, kao se to odražava na posao?
Branislava: Posao ne zna za rođačke odnose. Posao pravi autonomne ličnosti. I ono što je najlepše kod nekog bavljenja poslom to je činjenica da tek kada krenete da ga radite spoznate svoje mogućnosti… za mene bavljenje poslom je najbolja anti age na svetu i najkreativnija stvar na svetu.

Časopis Оna ima svoj pečat, ima srpski identitet, ne jurite za trednovima, da li sam u pravu?
Branislava:
Mi nismo prihvatili globalizaciju koja je svetski trend, mislimo da treba sačuvati tradicionalno, autentično srpsko… takođe, ne jurimo za ličnostima i događajima koji svi jure, zahvaljujući tome ostaje nam ogromno polje rada, veliki broj zanimljivih ljudi. Zahvaljujući tome uspeli smo da od naše novine napravimo časopis koji žene brižno čuvaju, zaustavile smo tzv. leptirov let novine da traje jedan dan ili nedelju dana, naše novine se čuvaju, produžuje im se život. Mi smo, negde, pogodili vanvremensku dimenziju, jer su mnoge kolumne postale knjige. Vanja Bulić je izdao knjigu o svojoj kolumni, Jasmina Mihajlović, knjigu putopisa  „Na obali Hazarskog mora“.
Da li pratite konkurenciju? Šta mislite o on line izdanjima?
Ivana:
Moje mišljenje je da nema novine dok je ne držiš u ruci, dok je ne listaš… uvek će biti ljudi koji će čitati novinu u štampanom izdanju.
Branislava:
Po meni i prsti čitaju, pamte sliku, dodir papira. To je celovit doživljaj gde učestvuje više čula, a ne samo čulo vida.
Ivana:
Što se konkurencije tiče, navijamo da svima bude dobro!


Tanja Petrović Miljković