Pol Gogen – Igra sudbine

Da je kojim slučajem Pol Gogen naš savremenik, verovatno bi i u 21. veku  njegova ličnost bila dovoljno avagardna a njegov genije toliko jak da bi o njemu pisali svi mediji. Ali, hajde da se vratimo na Pola Gogena iz devetnaestog veka.
Ovaj neobičan čovek rođen je 7. juna 1848.godine u Parizu. Gogenov otac, inače, francuski novinar i ubeđeni republikanac, predviđajući državni udar, emigrira sa porodicom 1851. godine u Peru. Nažalost, na putu za Peru – umire. S obzirom da je Polova majka porekolom bila Peruanka i to iz vrlo ugledne porodice, sa Polom i njegovom sestrom nalazi utočište kod svog strica  peruanskog vice-kralja don Pija Tristana. Možda upravo u tom čudnom sticaju okolnosti koji je Pol Gogen  doživeo još kao vrlo mali, leži odgovor na pitanje otkuda ta velika čežnja za dalekim i egotičnim predelima koja je Gogen  tako maestralno preneo na svoja platna. Uprkos dobrom prijemu i lagodnom životu koji je porodica Gogen vodila u Peruu oni odlučuju da se vrate u Pariz.

Pol počinje redovno školovanje u Orleanu, ali egzotika drugog kontineta ostaje u njemu – zauvek. Zato se on prijavljuje  sa svega 17 godina  za trgovačku mornaricu i ukrcava na prekookeanski brod. Tek nakon pet godina vraća se u Francusku gde ga zatiče vest da je ostao i bez majke. Porodični prijatelj Gustav Ambroz, koga je odabrala njegova majka kao tutora, brine o Polu i njegovoj sestri. Sa željom da svom štićeniku obezbedi unosnu karijeru, Ambroza uvodi Pola u svet bankarstva. Vrlo brzo Pol Gogen postaje ugledan bankar. A nakon susreta sa  lepom devojkom iz Danske Mati-Sofiji Gad on odlučuje da se oženi. Naizgled savršen porodični život pored Mati-Sofije Gad i petoro dece koje je dobio u braku, činilo se  da  niko i ništa nije mogao da poremeti. Međutim, nedeljom u dokolici, Gogen se bavio slikarstvom iz zabave i odmora od bankarstva. Ali, „ u rukama strastvenika sve igre mogu postati opasne“. Tako počinje avantura iz koje će nastati genijalna dela – ali i lična drama ovog velikog slikara.

U početku njegova ambicija nije bila tako velika, bez velikih očekivanja on je Salonu slika ponudio svoj prvi pejzaž, na njegovo veliko iznenađenje slika je primljena. Gogen polako ulazi u slikarske krugove, poznat kao vrlo bogat i galantan bankar koji je, uz to, vrlo raspoložen da pomogne siromašne umetnike. Podršku da nastavi sa slikanjem, prvi mu daju Pisaroa i Degaa, i njegovo ime se na zelenom plakatu pete izložbe impresionista pojavljuje 1880. godine. Njegova slika Studija akta dobila je vrlo pozitine kritike. Nastavio je da izlaže sa impresionistima 1881. i 1886. godine. No, bez obzira na uspeh koji beleži na mnogim izložbama niko iz njegove okoline ne očekuje da će doneti tako drastičnu odluku i napustiti bankarstvo. Slikarstvo polako osvaja Gogenovo biće i on izjavljuje da je tek tada njegov život dobio smisao. Kada je doneo odluku da napušta svet bankarstva imao je 35 godina. I dok je kao umetnik pred sobom video svetle horizonte, njegov porodični život počeo je da se raspada. Donosi odluke koje loše uticu na njegov brak, seli se sa porodicom u Ruan ”gde je život jeftiniji”, pa u Dansku… rasprodaje svoju vrlo vrednu kolekciju slika ne bi li porodica preživela. Njegove odluke ne nailaze na podšku  žene, nakon burnih rasprava i ubeđivanja da odustane od tog puta 1885. godine njihov brak je okončan. Gogen pokušava da zadrži svog sina Klovisa koji mu je privržen, ali kada se dečak razboljeva a on ne uspeva da mu obezbedi lekarsku pomoć, odustaje i od njega. Ostaje sam ali odlučan da sledi svoj put bez obzira na žrtve koje već u tom trenutku tako obilato podnosi. I kao da mu to nije bilo dovoljno, napusta impresionizam kao pravac  i polazi drugim putem – sopstvenim. Tada upoznaje Van Goga i odlazi u Bretanju…

Prvi Gogenov boravak u Bretanji, od juna do novembra 1886. godine, nije još obeležio njegov opus, ali s njim počinje egistenciju jedan novi Gogen čiji će se život identifikovati sa njegovim slikarstvom. On lično tim opusom nikada nije bio zadovoljan svestan da se u tom periodu još  nije oslobodio impresionizma. Udaljujući se od poetike impresionizma pisao je svojim prijateljima da voli zvuk svojih drvenih klompi po granitnom tlu Bretanje: ”zvuk tup, taman i snažan, onakav kakav tražim u slikarstvu.” Rešio je da treba otići. U aprilu 1887. godine otišao je u Panamu. Ako je odlaskom u Bretanju započeo život slikara, sa boravkom na Martininku, od aprila do decembra 1887. godine, započinje istorija Gogenovog slikarstva. U susretu sa žarkim koloritom egzotičnih pejžaza u kojem se stapaju boje, Gogen najzad pronalazi sebe i definitivno se odvaja od impresionizma. Tamo nastaju slike: Pejzaz Martinika, Obala mora, Žene s Martinika Nova dekorativna tendencija javlja se u Gogenovoj kompoziciji. Bio je to odlučan početak onog shvatanja koje će postati bitna karakteristika jednog novog slikarstva. Na poziv Van Goga odlazi u Porovansu, 1888. godine. Prijatelji su izmenjali poklone, svoje autoportrete, i oduševljeno započeli rad u pejžazu okoline Arla. Iako su u umetničkom smislu dobro uticali jedan na drugog, zbog njihovih temperamenata i vrlo jakih individue, nakon dva meseca druženja prijateljstvo su završili tragično. Van Gog sebi odseca uvo, a Gogen se opet vraća u Bretanju.

U Pol-Avenu, Gogen donosi svoje novo iskustvo. Svoju određenu kompoziciju je počeo nazivati ”sintezom”. Oko Gogena se okupljaju mladi slikari i on počinje da uživa ugled prestižnog učitelja, mladi slikari sebe nazivaju sledbenicima pol-avenske škole. Odlikuje se monumentalnom formom, bojom stavljenom u širokim površinama, svetlošću bez senke, i što je najznačajnije i koncepcijski najmodernije: emancipacijom u odnosu na prirodu. To je najmarkatniji  stil novog Gogenovog perioda, formiranog u vreme boravka u Bretanji u periodu od 1888. do 1889. godine. Tu spadaju  antologijska remek dela moderne umetnosti, kao sto su : Borba Jakova sa anđelima, Žuti Hrist, Kalvarija, Lepa Anđela, Pejzaž iz Puldija… ”Pokušavam da saopšim svoj san..“, pisao je Gogen svom prijatelju tada. U Parizu, 1891. godine njegova izložba doživljava uspeh i sa novcem od prodatih slika Gogen 4. aprila odlazi na Tahiti. Čim se uklopio u život Tahićana, doveo je lepu Tehuru, za koju je rekao da je ” lepa kao idol”. Tog momenta njemu se čini da je najzad pronašao raj. Gogenov kolorit dobija nove akorde: crveno i narandžasto, žuto i naradžansto, zeleno i plavo, zeleno i ljubičasto, ljubičasto i crveno. U ovom periodu nastala su nova remek – dela: Duh mrtvih bdi, Na plaži, Tahićanke, Žena sa mangom… Gogen sa Tahitija šalje slike u Evropu. Dela se prodaju ali sav novac zadržava njegova žena. Gogen ne dobija ništa i gladuje…U želji da ”sredi svoje svari” putuje u Pariz.

Organizuje izložbu u Parizu u novembru 1893. godine ali slikari i publika njegova dela dočekuju ravnodušno i sa podsmehom. Gogen na toj izložbi ništa ne uspeva da proda. Odlučuje da se ponovo vrati u Bretanju ali ovog puta Bretanja na njega ne deluje inspirativno, u sećanju on je još uvek na Tahitiju. Velika čežnja koju oseća za Tahitijem naterala ga je da u februaru 1895. godine napravi ponovo izložbu od 49 slika. Na njegovu žalost ni jedna slika nije dostigle veliku cenu, sem jedne od 900 franaka. Kupci su bili njegovi prijatelji, a on razočaran takvim neuspehom zauvek napušta Francusku i odlazi na Tahiti. Tamo ponovo pronalazi pejzaž iz svojih snova. Nastaju njegova nova remek – dela: Manao Tupapao, Materinstvo, Varvaska poema... Iako je ovo vrlo polodan i značajan period za njegovo slikarstvo na ličnom planu preživljava možda najateže trenutke svoga života. Avgusta 1897. godine piše svom jedinom prijatelju Šarlu Morisu: „nemam više ni pare, čak ni kredit za hleb kod Kineza…“. Da mu pomogne on traži od Direkcije za umetnost da izvrši davno obećani otkup Gogenovih slika. Direktor M. Ronjon odbija, uz obraloženje da mu se slike ne sviđaju, ali obećava da će poslati pomoć od 200 franaka. A Gogen, iako gladan, vraća novac u Pariz. Gladan, bolestan i  napušten, gotovo od svih, ipak nalazi snage da stvara verujući u svoju umetnost kao misiju. Dok je svakodnevno krvario nastajala su velika dela svetske umetnosti. Tako je nastala i grandiozna kompozicija: Odakle dolazimo? Ko smo? Kuda ćemo?  Ovom kompozicijom je prezadovaoljan ali ga nemaština i dalje muči. Tek pomoć od prijatelja u iznosu od 575 fanaka malo ublažava njegovu agoniju. I dalje stvara… ali ga konflikt koji se desio sa vlastima ostrva (zato što se zauzeo za urođenika) dovodi u najtežu životnu situaciju. Osuđen je na tri meseci zatvora. Nije hteo nikakvu milost od suda i nije molio  da se uvaži kazna zbog  njegovog izuzetno teškog zdravstvenog stanja. Rano izjutra, 8. maja 1903. godine našli su ga mrtvog, a nekom čudnom igrom slučaja ostala je nedovršena slika „Pejzaž Bretanje pod snegom!“.

Tanja Petrović Miljković