Brusnice u Beogradu ili kako me je izlečio prijatelj

Početak decembra za mene, već godinama, donosi hroničnu upalu mokraćnih kanala, Najbolji lek – brusnice. U svakom obliku: čaj, sušene, kompot, džem, sirup (ako ga nađem). Ove godine ništa bolje – znači stanje redovno. Iako je kraj ove nasušne godine rezervisan za smak sveta, po onom manje bogougodnom delu čovečanstva, moj organizam to ne zarezuje, već traži brusnice.
Već prvog dana po početku terapije zove mene dugogodišnji prijatelj, imenjak, kaže: ‘Ajmo tebra na Cranberries.’ Ja se sit ismejah na to. Kažem čoveku da nema ništa od toga, i da ćemo tamo izgledati kao dva matora geja među, vrlo verovatno, devedesetpetoprocentnom female publikom, koja inače misli da je vrhunac alternativnog roka Robbie Williams u kožnoj jakni, ili Zombie od Cranberries-a.
„Dobro bre, zar ti nemaš u ovo doba godine upalu?“, upita me čovek.
„Imam, j… se“, kažem zbunjeno, pojma nemajući na šta cilja.
„Vodim te onda na Brusnice. I ja plaćam, da se zna. Ako se izlečiš moja je zasluga!“
Prihvatio sam. Ionako u meni čuči tajni fan Coldplay-a, i, u trenucima najvećeg jada, božemeprosti, Bruno Mars-a. Pretpostavljam da je to moja feminine side.
Dođosmo mi tako, 4-tog decembra ove apokaliptične godine, na koncert Brusnica, a ja već na ulazu ispadoh najveći fan sa kesicom sušenih. Obezbeđenje je bezuspešno pokušavalo da mi istrgne iz ruku našusni lek, dok je moj prijatelj elokventno objašnjavao značenje reči Cranberries na matičnom nam jeziku, i kako je unošenje kesice sušenih bobica na koncert tih istih bobica vanserijski inteligentan idolopoklonski potez. Da li je bilo do mog nadahnutog prijatelja ili do mene unezverenog pogleda, punih ustiju i zgrčenih prstiju oko dragocene kesice, te, nas mladi jablani sa ulaza pustiše, na nagovor ni manje ni više nego nekih jablana sa irske (da ne kažem – mladine) strane.
“Let them go, there’s no harm in bag of berries”, reče irski jablan.
You’re goddamn right there’s no harm – govorio je moj pogled, dok smo se udaljavali sa ulaza i od srpsko irskog drvoreda.
A unutra, unutra je bila posebna priča… Poslednji put sam u Hali sportova bio na koncertu Laibach-a, koznakojegodine, i potpuno zaboravio na neverovatan šmek tog prostora za ovakve prilike.

I was utterly and totally stressed“
Prvu pesmu nisam ni čuo od šoka, ali druga je već bila Animal Instinct, jedna od par čije čak i reči znam. „Do you know you made me cry“
Više ništa nije bilo isto. Dolores je „jodlovala“ onako irski slatko, baš „kao na disku“. Braća Noel i Mike Hogan su zvučali besprekorno, i pritom se nisu svađali kao njihove, donekle, poznatije kolege fucking Noel i fucking Liam Gallagher. Ne moraš, bre, da si nadrndan, i da psuješ i pljuješ publiku, da bi bio cool muzičar – letele su mi misli tog tipa kroz glavu. Znate one misli koje se javljaju kad ste iz nekog razloga neuračunljivi, zbog kojih se kasnije, u trenucima zdravog razuma, stidite i čudite sopstvenoj gluposti.

„Suddenly something has happened to me“
Just my imagination je pevala publika, tj. svih onih devedesetpetposto devojčica, a i ja sa njima. Skačem u kontra ritmu. Čini mi se da me je Dolores svaki put videla kad sam u vazduhu – matorog konja, sigurno ne pegaza. Pomisliće svašta žena – prekorevao sam sebe kasnije. Majka troje dece, budibogsnama. Ali, u tom trenutku nisam mislio ni o čemu, samo o tome da gledam i slušam Cranberries! Čudno je to da kolektivna euforija može do te mere da ponese čoveka da u takvom trenutku kroz glavu proleti da su baš Cranberries bolji i od Beatles-a(!?) Glupost, svetogrđe, znam, znam, naravno, ali atmosfera je bila sjaaaajnaaa, a ja nisam baš trezvena osoba, pogotovu pod dejstvom brusnica u kombinaciji sa „Brusnicama“, izgleda.

„Do you have to let it linger“
Prijatelja sam potpuno zaboravio, čuo sam ga tek kako brunda Linger, među svim tim sopranima. Zagrlio sam ga i brundali smo zajedno. Hteo sam da traje što duže, hteo sam da „let it lingeeeeeeer“.

Posle relaksirajuće i mantrične Free to decide, simpa Irci su otprašili ravno jedanaest, meni apsolutno nepoznatih, pesama. Ipak ja nisam fan, šta ću, izvinjavam se. Ali bilo je i to ok. Moj prijatelj i ja smo to vreme iskoristili da se izvučemo iz zagrljaja, uvučemo košulje natrag u pantalone, i razgledamo ko se sve skupio u Hali sportova. Bilo nas je svakakvih u tih pet posto. Video sam čak i bivšeg kolegu sa posla koji je munjevito sklonio pogled prema svojoj pratilji. Ne krivim ga. I moj stav pre koncerta nije bio nimalo bolji – alternativa na baterije, mtv hitići, čemu to služi uopšte.

„Salvation is here“
A onda je došlo „Spasenje“ u umirenu publiku. Prijatelj i ja smo prepevali refren na licu mesta: „Spaaasenjeeee, spaseeenje, spaseeenje ju tuuuuu!“ Svašta ljudi rade a da se i ne prekrste, baš svašta…

„What’s in your head“
Neki kažu da je pesma o vojnicima koji su činili zlodela prema civilima na teritoriji Bosne, drugi kažu da je o Britanskim vojnicima na irskoj teritoriji, ali jedno je sigurno, Hala sportova je grmela uz najbolju pesmu 1995-te po mišljenju rahmetli MTV-ja – Zooombe, zoombe, zoombe-e-e-e…

„Things wouldn’t be so confused and I wouldn’t feel so used“
I za sam kraj me pogodila, kao pesma u kafani, moja najdraža – Dreams. I tada, baš tada, shvatih, šta mi se desilo, zašto me koncert Cranberries-a toliko pogodio. Prošlo mi je kroz glavu sve, cele devedesete, a moje odrastanje – srednja škola, agrokomerc keks, vojska, sankcije, cigarete na komad, fakultet, menza, Festival autorskog filma, Wong Kar Vai, studentski protest, svetski prvaci u košarci… Cranberries su me proveli kroz najmračniji period ove zemlje, a moj, najbitniji u životu.

Na kraju, više mi nije bilo bitno koga sam gledao i slušao, zahvalan sam za ovako snažan deja vu, a i čini mi se da sam naprasno ozdravio!

Mozda su Dolores i kompanija kasnili dvadesetak godina sa dolaskom, ali ipak nisu stigli prekasno.

 Chedous