Živka Suvić Petrović

Kako biste definisali vašu umetnost?
Od svog detinjstva sam pokazivala ljubav i sklonost prema likovnoj umetnosti, crtanju i slikanju. Ta moja ljubav se razvijala i vremenom postala preokupacija. Za mene je to oblast u kojoj sam našla sebe i u kojoj slobodno dišem. Na studijama Akadeimije umetnosti u Novom Sadu sam se opredelila za bavljenje slikarstvom. Sve vreme se bavim slikom i crtežom oprobavajući se u različitim tehnikama.Trenutno u okviru svog projekta na postdiplomskim studijama na Novom Zelandu, radim nešto za mene potpuno novo. Radim na objektima (instalacijama od upotrebnih  predmeta kombinovanim sa crtežom ,bojom … ). To me veoma raduje jer sam oduvek želela da se upustim u nova istaraživanja na polju likovne umetnosti, da otvorim nova polja i proširim način svog izražavanja. Crtežom i slikom ću se uvek baviti. Crtež mi je veoma značajan i smatram ga osnovom svega. Praistorijsko slikarstvo je počelo crtežom. On kao najsvežija i najneposrednija disciplina ima primaran značaj u likovnoj umetnosti i svakako najjasnije definiše i objašnjava ličnost umetnika koji, koristeći ga,  beleži svoje sopstvene impulse i impulse vremena. Smatram da umetnik treba da se razvija kroz eksperiment i istraživanje na polju likovnih umetnosti krećući se slobodno kroz discipline, ne odričući se osnovnog opredeljenja.

Da li biste osnove svoga rada mogli pronaći u postojećim pravcima istorije umetnosti ?
Ono što su istoričari umetnosti prepoznali u mom radu i ono što ja prepoznajem jeste uticaj pokreta koji su se razvijali 60 tih godina prošlog veka, pop arta i novog realizma. Dopadaju mi se dela Roja Lihtenštajna, jednog od prestavnika američkog pop arta, pre svega zbog dobrog, jednostavnog i efektnog crteža, zbog jednostavnosti interpretacija likova i sveta u kome je živeo. Takođe su mi veoma interesantna dela Roberta Rausenberga, njegova sloboda u korišćenju nađenih i upotrebnih predmeta kao i redefinicija istih i njihova inkorporacija na slikama, kolažiranje 3d predmeta i kombinovanje slike i predmeta u prostoru. Od savremenika koji su poznati u svetskim okvirima nalazim interesantnim radove umetnika: Anne Sigmond Gudmundsdottir i Luisa Valdesa, koji se bave crtežom u veoma širokom smislu. Naime, njihovo shvatanje crteža, njegovog značaja i otvorene interpretacije pomoglo mi je da shvatim i proširim gledište oko i u vezi svog rada.

Čini se da vam je portret preokupacija. U poslenjim radovima on svakako jeste dominanta, recite nam nešto o tome kako ste ”dospeli” do ovakvog vida izražavanja?

Jeste , portret , ljudski lik mi je preokupacija, sto je vidljivo na najnovijim radovima nastalim na Novom Zelandu. Prikaz ljudkog lika i ljudske figure za mene nikada nije predstavljao veći problem i uvek sam znala artikulisati likovnim elementima kada je portret u pitanju. Uvek su me zanimale ljudske emocije. Ljudi su svuda isti. Predrasude čine ljude drugačijima.Naravno da postoje razlike među ljudima ali upravo lepota i jeste u razlikama.Tuga i radost su iste kod svih ljudi, gde god da žive, kao i ljubav i nada. Pokušavam to prikazati, dakle preneti moje mišljenje i emociju, lepotu ratlicitosti, dokazujući da su ljudi u stvari jednaki, različitim ih čine samo njihovi karakteri.

Ekspresija u Vašim ženskim portretima je jako specifična. Istoričarka umetnosti Svetlana Subašić je Vaše portrete opisala kao ’’..slike ženskih osoba koje su jedne drugoj slične i koje dele slične-zajedničke strahove, nadanja, razočarenja i ushićenja a koji su odraz istog vremena i prostora u kojem žive’’. Da li je ženski portret posebno interesantan za istraživanje i u kom smislu on privlači pažnju Vama kako umetniku?
Da, veoma je zanimljivo crtati i slikati žene. Njihova uloga se promenila i menjala tokom istorije. Istorija umetnosti ne beleži mnogo žena slikarki. Žene umetnice nisu bile poznate do kraja XIX veka. Ni danas nije lako  biti umetnik a posebno žena umetnik sa svim ulogama koje su joj dodeljene. Mislim da žene moraju još mnogo raditi da se njihov položaj posebno u našem društvu popravi, pre svega ekonomski, jer taj loš položaj često vodi ka nasilju nad ženama.To je jedna od polaznih tačaka i odgodor zašto se bavim ženskim likom. Istoričarka umetnosti Sonja Petrović, kustos galerije kulturnog centra Šabac, govoreći o mojim radovima navela je da su moji crteži i slike žena portreti ali autoportreti. Citiram:
“Odnos i dijalog Živke sa živim svetom i događajima koji potresaju dušu i menjaju svet, svrstavaju je u one stvaraoce koji nalaze svoje motive na svakom uzvišenju i zaravni u svakom trentutku običnog života pretvaraju se u instinktivno beleženje onih trenutaka i ljudi, osoba, likova koji čine sam život… Ona ostavlja zapis jednog vremena, jednog trenutka svoje sopstvene duše, koja je uzburkana, emotivno zrela iskrena i otvorena i ugrađena je u njene slike i crteže i pogađa u samo središte ljudskog bića. Njen stav nas ohrabruje , jer čini nam se da more života huči i buni se i u njoj i u nama .”  
Želim još da kažem da je ženski lik često korišćen, u komercijalne svrhe putem kojih se nameće jedan idealizovan lik žene koji je daleko od realnosti. Žene u realnosti nisu toliko “plastične” i savršene kako im mediji nameću.

Kolaž nije najzahvalnija tehnika u slikarstvu, čini se zbog toga što često posmatrača može da  dovede do sveopšte vizualne zbrke. Vi ste, naime, uspeli da ovu tehniku  provučete kroz svoje radove u najpozitivnijem smislu. Stiče se utisak da kolaž koristite da biste ostavili prazan prostor posmatraču da prepozna u onome što promatra nešto samo svoje. Da li vam kolaž dodatno omogućava interakciju sa posmatračem ili je ideja eksponiranja ove tehnike, u vašim radovima, u nečem drugom?
Upotreba kolaža na mojim slikama i kolažiranje na crtežima dogodila se sasvim spontano. Proizašla je iz prethodnog rada i iskustava.Ta igra različitim materijalima jeste vrlo kreativna i rezultira zanimljivim i dobrim crtežima i slikama a sada i objektima koje radim, koji jesu takođe jedna vrsta kolažiranja ali ovoga puta upotrebnih predmeta i klasičnih materijala koji su se i ranije koristili za kolaž, novine, tekstil, karton, uopšteno papir različitog kvaliteta itd. Zanima me tekstura samog materijala, kvalitativna vrednost kao i značenje koji materijal različite vrste daje crtežu ili slici. Kolaž svakako otvara nove dimenzije posmatraču i daje širu mogućnost tumačenja umetničkog dela. To i jeste cilj, da svako od posmatrača ima svoje viđenje i da je obezbeđena višeslojnost u tumačenju.

S obzirom da ste trenutno na Novom Zelandu kako bi se mogao uporediti život umetnika tamo i ovde?
Život umetnika na Novom Zelandu se ne razlikuje u mongome od života umetnika u Srbiji. Sistem ovde malo drugacije funkcioniše. Umetnici možda imaju više šansi da prodaju svoja dela pre nego u Srbiji, ali je i ovde teško živeti samo od umetnosti kao i kod nas. Trenutno boravim u Danidinu, gradu koji je poznat po veoma dobrom univerzitetu Dunedin School of Art  ima razvijenu kuturnu tj.umetničku scenu. Ono što mi se veoma dopalo jeste otvorenost i spremnost za dijalog i komunikaciju kao i dobre relacije koje vladaju među umetnicima. Zaista će mi boravak i iskustvo koje stičem ovde ostati u najlepšem sećanju.

Imali ste do sada 11 samostalnih izložbi, kada ćemo moći da uživamo u novoj i šta da očekujemo od nje?
Sledeće godine pripremam dve izložbe na Novom Zelandu. Nesumnjivo da će boravak ovde uticati na moj budući rad i izraz, što će se svakako videti na novim izložbama u Srbiji. Novi Zeland je toliko bogat prelepim pejzažima snažnog kolorita da je nemoguće da vam ne promeni vizuelno pamćenje. I dalje ću se baviti svojim primarnim disciplinama crtanjem i slikanjem, ali mislim da će moj budući rad biti proširen na instalacije, jer me je oduvek zanimala artikulacija likovnim elementima ne samo u prostoru slike i crteža već i u  trodimenzionalnom prostoru galerije. Shvatanje te relacije koje sam ovde usvojila mi je pomoglo da umetničko delo sagledavam na nov način.

Ivana Mitrović Cvetanović