Milan Sarić Sare – Nama treba muzika

Milan Sarić – Sare nezvanično je najbolji bas gitarista sa ovih prostora, zvanično je član pratećeg benda legendarnog Zdravka Čolića. Njegov  muzički put do vrha nije bio nimalo lak, ali svakako potreban. Kada vas muzika izabere, i kada je uprkos svemu najvažnije ne ići protiv sebe, Sarić je sasvim prirodno izabrao teži put na kome je mogao da uči od najboljih, u takvim okolnostima uspeh  ne izostaje. Osim što najveći deo svoga vremena provodi sa pratećim bendom Zdravka Čolića, vrlo često sarađuje sa vodećim pop muzičarima sa ovih prostora kao što su: Ognjen Radivojević, Aleksandra Radović, Mari Mari, Ana Štajndoher, grupa Hush… O počecima, o učenju muzike od najboljih kao i o svom učešću o osnivanju   grupe „The Dibidus“ za  Put u Art  govori Milan Sarić  – Sare.

Gospodine Sariću, nezvanično ste najbolji bas gitarista ovih prostora, zvanično ste član pratećeg benda legendarnog Zdravka Čolića, da bi se dobio takav status potreban je istrajan i mukotrpan rad, kakvi su  Vaši bili počeci bavljenja muzikom i šta je presudilo da krenete tim putem?
Istina je da sam se dugo trazio jer, bavljenje muzikom bez ičije podrške bio je put u neizvesno i nepoznato, pogotovu početkom devedesetih. Za moju karijeru je presudan bio poziv Saše Vasića u grupu „Misija“ gde sam konacno shvatio kuda želim da krenem. To je bio veoma dobar bend i morao sam puno da radim da bih sačuvao mesto. Imao sam sreću da upoznam Batu Božanica koji me primio na jazz odsek MS Stanković gde dobijam jak vetar u ledja kako od njega samog, tako i od velikana nase jazz scene kao što su: Zvonimir Skerla, Miša Krstić i drugih.

Mnogo što šta se dešavalo na ovim prostorima, između ostalog smanjilo se i tržište, zvuk osamdesetih i dominacija roka  zamenenjena je turbo folkom, koliko je bilo teško u takvim okolnostima donositi odluke i graditi karijeru?
Prvi profesionalni nastup imao sam sa punih 25 godina, pre toga sam radio sve i svašta kako bih preživeo. Poziv za moj prvi bend usledio je u trenutku kad sam najzad shvatio da ne mogu pobeći od želje da se popnem na binu kako god to izgledalo. Ljudi koji imaju potrebu da stvaraju u bilo kojoj umetnosti se razlikuju samo po tome da li od toga mogu da žive ili ne. Dakle, moj savet mladim ljudima je – zaboravite na strah i pravo napred!

Učili ste od Bate Božanića, verovatno najboljeg učitelja tog vremena, osim muzičkog koja saznanja ste još uspeli da usvojite i koliko su Vam takvi saveti  bili potrebni u karijeri?
Bata Bozanic ja najkompletniji basista u našoj zemlji poslednjih 20 godina. Biti učenik takvog majstora je samo po sebi uspeh. Kruna mog školovanja bio je njegov predlog da ga zamenim u bendu Zdravka Čolica. Veoma sam mu zahvalan na tome kao i na znanju koje mi je preneo a posebno na lekcijama vezanih za odnos prema poslu.

U periodu od 2001. do 2004. god. imali ste zanimljiv projekat, oformili ste grupu koja se zvala „The dibidus“ sa bivšim članovima grupa „Familija“ i „Deca loših muzičara“ iako su neke pesme postale kultne kao što su  „Nama treba ljubav“ i „Probudi se“, bend se raspao 2004. godine, kakva sećanja nosite iz tog perioda i šta je sve potrebno da bend sastavljen od dobrih muzičara, sa dobrim pesmama preživi?
Na sreću, bend jos uvek radi „The Dibidus“  imaju drugi album i to je jako dobro. Bio sam jedan od osnivaca grupe i to je, na pocetku, bio tezak i trnovit put, za mene u tom trenutku – pretezak. Naša poruka je bila glasna i snažna ali to nije dovoljno da vas neko čuje.Znate, stvaranje albuma je mukotrpan posao a kad to završite dolazi onaj još tezi, poslovni deo i osvajanje publike na sve moguće načine. Na mlađima to ostaje, navijam za njih!

Vaša karijera je sada vezana za Zdravka Čolića, to je svakako posebno  i zanimljivo iskustvo, pored Vas svira još mnogo vrhunskih muzičara, svako od njih je najbolji na svom instrumentu, kakva je atmosfera na koncertima i da li se Vaš prateći bend razlikuje  od benda neke internacionalne zvezde?
Iskreno uživam na nastupima jer bend zvuči odlično, tehnika i organizacija su na visokom nivou a fanovi potpuno ,,ludi,,. Možda strani izvođaci ulažu više novca pa to spektakularnije izgleda ali, mi pravimo bolje žurke. Malobrojni stranci na našim koncertima se čude kako publika zna sve reči pesama i peva sve vreme.
I za kraj, svirate i sa mnogim imenima domaće pop scene recimo Ognjenom Radivojevićem, Mari Mari, Anom Štajndohar i drugima,  planirate li u nekoj budućnosti svoj bend  i kako mislite da će teći Vaša karijera? 
Ne zaboravite grupu Hush, Aleksandru Radovic…to su ljudi koje volim i postujem a saradnja sa njima je pravo zadovoljstvo. Nadam se da ću ubuduće raditi sa nekima od njih, nadam se i da ću svirati muziku koju i sam volim da slušam.

Tanja Petrović Miljković