Jedan filozofski ”Bolji život”

U samoj brizi čoveka za sopstveni opstanak i potrebi za njegovim osmišljavanjem, najopštije govoreći, nalazi se koren filozofije. Ta prirodna briga da osmisli svoj život, ali i razume svet u kome živi, potom da radoznalost, razum i znatiželju obuzda, čoveka je dovela do intelektualnog izraza koji je, čini se, danas u dubokoj krizi.
Polemike oko postmodernističke percepcije filozofskih pitanja još nisu završene. Dileme u odgovorima dovele su filozofe do nivoa ”filozofske onanije” i zamorno zanimanje ”filozof” potpuno degradirale ponajviše u egzistencijalnom smislu.

Danas su filozofi, bar na našem podneblju, pravi nomadi. Jedan od njih je, po onoj Platonovoj zamisli, probao da vodi državu ali nije uspeo, neki se ušuškano s odstojanja bave krajem filozofije, neki bezvoljno misle svoje ”politike” – nemaju kud, traže se u nauci, etici, estetici, lingvistici i svuda su nesvrsishodni i surovo suvišni. Njima danas pripada divlje mesto na naučnoj mapi a oni i u svom izgnanstvu opstaju i još uvek razumeju ”Nešto”.
Deo jednog takvog nomadskog života, u svojoj najkraćoj verziji, opisala je filozofkinja Sanja Nikolić u priči ”Zapisi iz februara i marta”, na zadatu temu ”Bolji život” koja je uvršćena u šest najboljih na 8. Međunarodnom književnom takmičenju Lapis Histriae 2013, koji je bio deo „Foruma Tomizza“. Od pristiglih 160 kratkih priča ova se izdvojila svojim neobičnim tokom misli, koji se fabulom proteže  do suštinskih malih-velikih pitanja realnosti.
Dominanta ovog ”Boljeg života” je u etičkim načelima, koja lagano kroz priču nestaju tj. postaju suvišna i kroz  svakodnevne pojmove nas dovode do ironije, nepoverenja u postojeći ”sistem” i nenametljivo ukazuju na njegovu ”frivolnost”. Pitanje koje nam Sanja ležerno postavlja, negde na početku, ”Jel ovo samo ja primećujem?” nas pridobija u trenutku, zove nas da se priključimo daljem toku naizgled nesređenih misli, koje lelujaju, sve više talasaju priču i do samog  kraja se ne smiruju.
”Baba je bila sa mnom, povela sam je da je učlanim. Bibliotekarka je napravila trajnu člansku babi, sa slikom na kojoj je izgledala kao našminkani poglavica na nežnoplavoj pozadini. Pogledala je u mene, a ne babu
:
”S ovim možete sve, osim da koristite čitaonicu”.
Nije bila naivna. Provalila je moju nameru da učlanim babu, a da ja budem korisnik, jer nikakav popust nezaposlenima nisu nudili, osim besplatno za preko 65. Igrala sam sa državom igru nadmudrivanja nezaposlenog lica u snalaženju u sistemu”.

Žiri u sastavu: Daša Drndić, Marcello Potocco i Elis Deghenghi Olujić morao je izdvojiti najbolju priču. Šta je po Vama, Vašu izdvojilo da uđe među 6 najboljih?
Ja pišem poeziju. Priču sam pisala mesec dana, a da na kraju nisam bila zadovoljna napisanim. Nisam imala nikakav utisak unapred, jer to je prva kratka proza koju sam sastavila. Ni sada ne znam šta je bilo presudno. Možda njena lirika, pripovedanje i komika, što su svi našli istovremeni izraz u priči na haotičan način. Pobednička priča Natalije Miletić, ima sasvim drukčiju strukturu, stabilnost i red u harmoniji.

Da li je ovo priča sa optimističnim krajem, ima li ”Boljeg života”? 

Boljeg života ima svakog jutra, sve do konačnog razrešenja. Svaki pokušaj je bolji život. Stvarnost koju ja negujem je literatura i to je za mene bolji život. Do nje sam došla spontano, kada je sve drugo nestalo, sve sigurnosti na koje je navikao zapadni čovek, bolest i smrt majke, gubitak nasledstva, posla, stana, sve se desilo odjednom, literatura je ostala jedina uz mene. Krenula sam intenzivno u čitaonicu, kao na posao svakog jutra, prigrabila sam literaturu i tako je počelo. Kada se osećam loše, znam da me to literatura proganja, jer sam je odložila. Čitanje ili pisanje ili oba.

Recite nam nešto o gostovanju u Istri o ljudima koji su Vas ugostili.

Gostovanje u Istri za mene je simbolično. Za Hrvatsku sam vezana jer sam tamo rođena i imam dvojno državljanstvo. Istra je lepa, mirna i spokojna. Neven Ušumović, direktor biblioteke u Umagu, odličan pisac i možda najstrpljivija osoba koju sam ikada upoznala, organizator je koji je brinuo o svemu. Daša Drndić bila je članica žirija, to je posebna privilegija. Daša i Neven su se knjigama „Belladonna“ i „Rajske ptice“ upravo našli u užem izboru za nagradu „Jutarnjeg lista“. Daša je bila nominovana za Independentovu nagradu ove godine. U organizaciji su i prijatelj pisca Fulvia Tomizze, pisac Milan Rakovac i Irena Urbič publicistkinja iz Kopra, potpuno nezamenjivi. Natalija Miletić, pobednica konkursa koja će uskoro, nadam se objaviti zbirku priča, pisac Bojan Krivokapić, Predrag i Damjana Finci, Slavica Marin, umetnica. Za mene je apsolutna privilegija da poznajem sve njih. Bibliotekarke u Umagu, Tihana, Suzana i Ivana su predusretljiv, posvećen svet, nasmejan. Uđite na njihov website da pogledate kako sve to izgleda. Svaki put kad odem u Gradsku biblioteku kod nas vidim namrštene likove, koji jedva komuniciraju. To je iritantno.

Šta ste kao najjači utisak odande doneli?
Donela sam utisak jugoslovenstva, sa kojim sam rođena. Ja zapravo hodam njegovim tragovima. Svi smo tamo bili Jugosloveni. Niko od nas nije došao sa osećajem pripadnosti posebnoj etničkoj grupi, to je bilo jasno. Svi smo pomešani, rođeni i živeli svuda po bivšoj zemlji. Ja negujem taj osećaj i takva druženja. To je moj doprinos antifašizmu i kontra nacionalizmu koji je dominantan u Srbiji. Forum „Tomizza“ i jeste zamišljen internacionalno, jer Fulvio Tomizza živeo je istim tim nomadskim životom  o kome govorite, u kome je dospeo i do Beograda gde se je školovao na dramskoj akademiji. Imam želju da napravimo i ovde u Beogradu nešto slično. Utisak mi je i istarska trilingvalnost, jer svi govore hrvatski, slovenački i italijanski jezik podjednako. I to što je Milan Rakovac pročitao naglas moju pesmu Model akrobata, dobro sam upamtila zauvek.

Kako definišete filozofa danas?

Danas je važno kako se predstavite, da biste što ugodnije prošli i tako odumire sofisticiranost i skromnost, što je jedan malograđanski odnos prema svetu, uglavnom lišen hrabrosti da čovek bude ono što jeste. Filozofi su danas menadžeri, političari, prevodioci, univerzalni intelektualci. To su ljudi koji imaju razvijene predispozicije, ali nemaju izvesne pozicije, osim ako nisu u sistemu na budžetu. Sećam se da mi je otac kada sam se prijavila na studije rekao da je takva neizvesnost za bogatu elitu, a ne za mene. Vrlo je bio u pravu. Ali ja bih opet izabrala teži način, jer ne umem drugačije. Uostalom, znaš i sama.

Pisanje je za Vas beg od ”stvarnosti” ili surovi upliv u nju?

Pisanje nudi rešenje u begu, ali pre toga treba uploviti u realnost, to je kohezivni proces. Realnost je strašna, ali i divna. Onda dolazi literatura. Neki čekaju da prođe pola života da počnu s tim, kao što je slučaj sa mnom.

 

Ivana Mitrović Cvetanović

http://sanjanik.wordpress.com/