Slavko Krunić

Ovo su meseci u kojima slikar Slavko Krunić može zasluženo da uživa nakon niza uspeha, a čini se da mu oni izgleda tek predstoje. Nakon Lisabona i Monte Karla (gde je u galeriji Carre Dore izloženo desetak njegovih slika iz ciklusa ”Satirikone”) i Beograd je došao na red.
Naime, upravo završivši izlaganje u Modernoj galeriji u Valjevu  Slavko započinje Beogradsko poglavlje sa kojim nas uvodi u svoj novi ciklus ”Mauzolej”. Galerija ULUS-a će, dakle, u periodu od 4. do 16. jula biti dobar izbor za sve koji žele da se susretnu sa delima ovog sada već evropski poznatog umetnika (otvaranje izložbe je u 19 h).

Slikarstvo ovog upečatljivog ”nadrealiste” nije lako ukalupiti. Svaki pokušaj bi samo sputao razumevanje. Zbog toga bi ovo slikarstvo trebalo izjednačiti sa avanturom u pravom smislu te reči koja aktivno uključuje i stvaralaštvo i delo i posmatranje. Njegovi neobično smireni portreti će vas svakako dozvati, hteli vi to ili ne, ako ništa drugo ono da bi se pohvalili umećem i veštinom umetnika koji ih je uistinu oživeo.
Pitomo satirični i iskreno dobri Slavkovi stilizovani portreti poništavaju odvojenost posmatrača od samog dela. Tako nam se stvara jedna bliskost sa njima zbog koje nam se može učiniti da ih poznajemo, da smo njihovi pratoci a da su oni naši ljubazni saputnici u zamišljenom životu. Komična fantastika tih setnih likova, koji nas gledaju sa portreta, dopušta nam da posmatrajući ih u njihovoj nepomičnost slušamo životne priče svakog od njih. Inspirisana Slavkovim radovima Francuska spisateljica Elodie Pinel napisala je 2010. godine kratke imaginarne biografije ovihpričalica”. Iz ovakve simbioze mogao je da nastane samo nesvakidašnji spoj različitih umetničkih izraza, koji se u Slavkovom i Pinelinom slučaju uobličio u ilustrovanu knjigu ”Satirikone”.

Jedna na prvi pogled slična, ali u biti sasvim drugačija sinergija nastala je iz ”Mauzoleja”. Naime, predstojeća izložba portreta u Galeriji ULUS-a biće ujedno i promocija jedne nove umetničke simbioze – ovoga puta sa našom književnicom Mirjanom Ognjanović. Njihov zajednički rad uobličen je u knjizi ”Nesanica za dvoje”. Mirjana je inače pored ostalog i novinar u  Politikinom Zabavniku. ”Svaku sliku sa ove izložbe prati jedna kratka priča Mirjane Ognjanović, kao jedna vrsta opita koji bi trebalo da podseti da su čitanja umetničkog likovnog dela bezbrojna”. Kroz pripovetke koje govore o Slavkovim vanvremenskim pustolovinama promiču ličnosti iz prošlosti i sadašnjosti: graditelj violina Antonio Stradivari, tajanstveni profesor A. Peragraš, kompozitor Đorđo Maineri, čembalista Goldberg…

Iz zvačinog opisa izložbe izdvajamo:

Izložba Mauzolej sastavljena je mešavinom duha starih umetničkih škola sa duhom izvesne sofisticirane socijalne kritike, raspetih između prostora i vremena. U toj paralelnoj realnosti odnos estetsko-egzistencijalno je suštinsko za razvoj likovnih metafora i paradoksa.
Slikarsku ikonografiju čine stilizovani ljudski portreti ili figure, sačinjeni karikaturalno ali gestom koji ne ide ka jakoj ironiji, i bez namere da budu ismejani. Njihova lica prekrivena su dobrotom i setom, oni su začuđeni u svetu u kojem postoje, ali više od svega ti likovi traže sabesednike na drugoj strani. Ključni motiv ove izložbe je taj da se što veći broj sabesednika i pronađe.
Prikladan za prikazivanje mitskih bića, anđela, heroja i ljudi slavne prošlosti Mauzolej tumačimo kao najavu pompeznog sadržaja”.


Slavko:

”Nadrealni svet slika Milene Pavlović Barili, i špansko-meksičke slikarke Remedios Varo, navodi me na posebno divljenje, zato što je uvek motivisan istom idealističkom težnjom ka kreiranju boljeg društva.Portret Viteza, čiji naziv namerno upućuje u smeru traganja za ekvivalentima snage i muževnih principa, je slika koja najbolje ilustruje moju težnju da se sporedne vrednosti učine besmrtnim. Pred nas istupa nežno zaobljen lik, svedok potrage za herojstvom neuobičajenih postulata: senzualnosti, zavodljivosti i dobrote”.

Nesanica za dvoje

Ivana Mitrović Cvetanović