Ivan Jevtović – Sloboda kao imperativ

Kada je nakon šesnaest godina provedenih u ansamblu ”Boško Buha” Ivan Jevtović dobio poziv od tadašnjeg upravnika Ateljea 212  Kokana Mladenovića da postane stalni član tog kultnog pozorišta, uspešna karijera  mladog umetnika dobila je novu  dimenziju, nekako u isto vreme došao je poziv od Emira Kusturice da zaigra u pank operi ”Dom za vešanje”. Dve sjajne prilike i dva velika zadatka, za Ivana Jevtovića koji je angažovan u gotovo svim beogradskim pozorištima, veliki ispit istrajnosti i posvećenosti. Ako se svemu ovome doda i činjenica da je  jednu i drugu šansu Ivan Jevtović  dobro iskoristio, pa uz sve to, nastupi  sa rok grupom ”Deca loših muzičara” onda se razvoj i u glumačkom i muzičkom pravcu, ovog mladog umetnika, tek može očekivati. Na  kraju ove pozorišne sezone očekuje  premijeru ”Revizora” u matičnom pozorištu (Atelje 212), a u aprilu se tražila karta više za predstavu ”Plavi anđeo” u Madlenijanumu. O krizi u kulturi, rok muzici, ali i ne specifičnom odrastanju u kreativnoj umetničkoj porodici, za Put u Art, govori glumac Ivan Jevtović.

Gospodine Jevtoviću, bliži se kraj pozorišne sezone, ali uprkos tome vaše angovanje i rad na predstavama ne jenjavaju, u ”Madlenijanumu” ste u aprilu imali premijeru u predstavi ”Plavi anđeo” a sada u svom matičnom pozorištu radite na predstavi ”Revizor” čija je premijera zakazana za početak juna, dakle, koliko energije i dobre organizacije je potrebno da bi sve funkcionisalo?

Ivan: Iskreno sam vrlo srećan što imam priliku da radim tako puno… To je nagrada za pregalaštvo i trud koji ulažem… Uvek sam pitanje bavljenja glumom u savremeno doba doživljavao, pre svega, kao profesiju mogućnosti. Verujem da glumci mogu da doprinose mnogo čemu u kulturi i da je njihov angažman multi kulturalan.
Osim činjenice da sam radio sjajnu predstavu ”Plavi anđeo” (režija Erol Kadić) u Madlenijanumu i sada spremam ”Revizora” u režiji Ive Milošević u Ateljeu 212, imao sam i sreće da upoznam ljude sa Pedagoškog fakulteta, sa kojima smo krenuli da radimo jednu novu disciplinu pričanje priča (to se, inače, u svetu već dugo praktikuje), i upoznavanje predškolske dece sa knjigama a to se sve odvija u bibiliotekama širom Srbije, uz fantastičan odziv. Uporedo sa tim projektom, radio sam režiju za decu i adolescente, na temu vršnjačkog nasilja i evo već tridesetpet puta smo odigrali predstavu koja se zove ”Zato što te se ne plašim” sa vrlo oskudnim sredstvima, sa scenografijom koju čine dve stolice, dakle, igramo u mogućim i nemogućim uslovima. Šta nas pokreće i inspiriše? Interakcija koja se odvija između publike i glumaca! To pokazuje da pozorište ima perspektivu, i da može da konkuriše digitalnom nametu koje implicira osamljivanje… Pozorište vraća čoveku potrebu za zajednicom, kao i da se bavi i rešava neka pitanja, kao što smo se mi bavili rešavanjem pitanja vršnjačkog nasilja.

Prethodna 2012. godina je bila važna za Vas, postali ste stalni član Ateljea 212 (nakon šesnaest godina provedenih u teatru Boško Buha), i dobili angažman u pank operi ”Dom za vešanje”, kod Emira Kusturice. Koliko su ta dva događaja važna za Vas lično i za Vašu karijeru?
Ivan:
Dok sam još bio na fakultetu, prvo pozorište gde sam ozbiljno glumio je bilo pozorište ”Boško Buha, i sada savetujem mlađe kolege da prvo krenu od dečijih ansambala, i da savladaju i razviju određene veštine, tu pupoljak može najbolje i najlepše da se raspupi, pa da tek onda sebe iskušaju u nekom drugom pozorištu. Inače, ja sam šansu da pređem iz ”Buhe” dobio još krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih, sticajem porodičnih okolnosti, tj. sa rođenjem ćerke Sofije odlučio sam da to sačeka, tako  je Sofija sem svoje kuće imala svoju drugu magičnu kuću, i zato će pozorište ”Buha”  za  mene uvek biti posebno.
Valjda je trebao da prođe izvestan broj godina, mnogo uloga u gotovo svim beogradskim pozorištima da bi postao deo kultnog ansambla Atelje 212.  Zanimljivo je da sam i priliku da igram u pank operi ”Dom za vešanje” dobio gotovo u isto vreme. Odluku da  zamenim Neleta Karajlića, Emir Kusturica je doneo zahvaljujući činjenici da sam pasionirani rok i pank čovek. Sam projekat je grandiozan, sa ogromnim ansamblom, ali i uprkos tome, predstava putuje i živi, prošle godine smo gostovali u Španiji, na festivalu u Kateheniji, a u avgustu mesecu nas očekuje gostovanje u Rusiji, u Soču.

Muzika zauzima bitan deo Vašeg života, od 2006. godine ste pevač grupe ”Deca loših muzičara”, s obzirom da imate direktan uvid u muzička zbivanja, a opet ste glumac i možete da napravite određenu distancu, kakva je pozicija rok bendova u Srbiji danas?
Ivan: Pre akademije, dok sam odrastao na Novom Beogradu u prvom bloku (kod Fontane) bilo je najnormalnije imati bend. Prvi scenski nastup sam imao na Božidarcu sa nepunih petnaest godina, gde smo i ove godine u martu mesecu imali koncert, i eto neke čudne koincidencije. Ali, što se vašeg pitanja tiče o stanju u rok muzici situacija je sledeća, bendovi iz ex-Jugoslavije i sada imaju moć (neki opravdano, neki neopravdano) da privuku publiku, kada pomenete Parni Valjak, Riblju Čorba ili Kazalište, lako se napuni Arena.
Stvar je u tome da se izgubilo to veliko, potentno tržište, taj veliki  prostor, i da je sada ta velika školska tabla iz koje bi novi klinci mogli da nauče, prazna… mada ima izuzetaka, kao što je uspešni hrvatski bend „Hladno pivo“ koji je devedesetih slušao i nalazio inspiraciju u „Deci loših muzičara“. Dakle, u Srbiji medijska situacija za taj vid kulture, a ja rok nazivam modernom klasikom, nije dobra. Ako uzmete u obzir da postoji samo jedna emisija ”Jelen top 10” koja opet opstaje zahvaljujući samo jednom sponzoru a drugih emisija nema, zaista rok bendovima nije lako. Ne postoji ni ceo procenat medijskog prostora za promociju rok bendova, tako da se i ja i svi ljudi koje ja poznajem rokom bave iz čiste ljubavi.

Jedan ste od osnivača avangardne grupe ”Torpedo”, gluma, muzika, angažovanje u toj grupi, sve to skupa daje sliku nekoga ko ne sedi skrštenih ruku i čeka da mu se prilika ukaže ili da ga pronađe, shodno tome, šta bi bila Vaša poruka ili savet mladim glumcima?

Ivan: Budući da se bavim i pedagoškim radom, (predajem scenske borbe i akrobatiku)  na svakom času ostavim desetak minuta da porazgovaram sa studentima i da im pomognem savetima. Moj savet im je da se ne oslanjaju na institucije kulture, da ne čekaju i da uvek imaju po tri plana (najmanje). I ja sam nakon dvanaest godina došao u vrhunsko pozorište Atelje 212, ali nisam čekao da budem pozvan, mnogo što šta sam radio u međuvremenu. Jer niko nažalost, ne vodi računa koliko fantastičnih glumaca ima a koliko njih je bez posla… problem je u činjenici da nedostaju scene kod nas u Srbiji.
Ako uzmete u obzir da jedan Bukurešt ili Sofija imaju pedeset do šesdeset scena i da se isto toliko predstava svake večeri prikaže, šta onda reći za broj pozorišta kod nas? Dozvolite, dakle, svim umetnicima, ne samo glumcima, da ožive prostore koji ničemu ne služe, i eto vam boljitka… to je način da se stvari poprave! Zato ja mladim ljudima savetujem nađite dobar komad, nađite istomišljenike, prostor i pokušajte da napravite svoju trupu… tako je i nastala naša avangardna grupa „Torpedo“, gde su se našli: operska pevačica Katarina Jovanović, rediteljka Anja Suša, pa glumci Aleksandra Janković, Srđan Timarov, Miloš Samolov, Marija Milenković i dr. Stvorila se jedna kreativna energija te 1997. godine i trupa je opstala do 2000. god. napravivši vrlo zanimljive predstave koje su imale veliki uspeh kao što su ”Životinjska farma”, ”Etno cirkus”, ”Klinje”, ”Furke”, ”Overlaping”. To bi mogao da bude način da se prevaziđe kriza u kulturi i pozorištu, forsiranje trupa i angažman mladih i kretaivnih ljudi iz svih segmenata kulture. 

Vaš otac Vladan Jevtović je široj javnosti poznat kao profesor na FDU, i vrstan pozorišni stručnjak, manje je poznato da je diplomirao i magistrirao na grupi za filozofiju, Vaš mlađi brat se, takođe, bavi glumom, a stariji je profesor književnosti, odrasli ste u umetničkoj porodici, kako je to izgledalo i koja se literatura čitala dok ste odrastali?
Ivan: Vaspitavani smo po principima slobode izbora. S obzirom da je otac pre glume završio i magistrirao na filozofiji, a da je mama završila akademiju primenjenih umetnosti i  da su se uzeli  jako mladi a da su mog brata dobili u dvadesetoj godini i uprkos tome napravili zavidne karijere, nekako je normalno da smo i moja braća i ja odrastali u punoj slobodi, u slobodi kao imperativu, sa jedinim zahtevom da ostanemo verni sebi! Naša porodična biblioteka kao i kolekcija ploča (koju je moj otac godinama sakupljao) bila nam je uvek dostupna, deo je sada pripao i nama kada smo oformili svoje porodice. Sada pokušavamo da modus koji smo dobili od svojih roditelja prenesemo i primenimo sa našom decom.

Tanja Petrović Miljković