Statiranje, profesija ?

Poslednjih godina Beograd i Srbija, nakon decenijske izolacije, postaju vrlo primamljiva mesta za ljude iz sveta filma.  Ralf Fajns, Džerald Batler, Vanesa Redgejv, Kris Not, Derek Džekojbi, Kevin Kostner (a uskoro se očekuje i šarmantni Pirs Brosnan) samo su neka od imena koja su snimala  i šetala ulicama Beograda, Pančeva i Kragujevca.
Nenaviknuti da sreću tako slavna lica, Beograđanima se vrlo često dešava da prođu tik pored njih nesvesni da su se eto gotovo sudarili sa Krisom Notom, recimo. Ali, u  Srbiji ne snimaju samo planetarno poznate zvezde, u 2012. godini  
čuvena italijanska televizijska kuća RAI snimala je seriju “Narednik  Narbone” gde  naslovnu ulogu igra Sergio Assisi (našoj publici poznat po ulozi u seriji “Kapri”) u kojoj jednu od naslovnih uloga tumači  i srpska glumica Jelena Jovičić, kao i seriju “Restaurator“ koja u Italiji beleži rekordnu gledanost. Takođe, serija “Titanik: Krv i čelik” reditelja Pola Majera koja se do nedavno prikazivala na RTS-u, snimana je u Beogradu i Kragujevcu (u njoj je učestvovalo 1500 statista). To nas dovodi do pitanja: zašto je baš Srbija postala tako primamljiva stranim filmskim i televizijskim kompanijama? I koliko smo zaista konkuretni u odnosu na ostale zemlje, i zbog čega?

Činjenica je da je naše desetogodišnje izopštavanje iz sveta stvorilo idealne uslove za ratnu tematiku i  triler,  pa se naše zaostajanje za svetom prepoznaje kao raritet, a ne porušene zgrade i oronule fasade kao idealna mesta za scene nasilja. Ali, ruku na srce ima još takvih područja, čak su u našoj neposrednoj blizini pa im nije pošlo za rukom da privuku toliki broj filmskih stvaraoca,  posebno A-produkcije. Odgovor možda leži u činjenici da Srbija obiluje talentovanim ljudima, što glumcima (koji u opštoj besparici i nedovoljnoj ovdašnjoj produkciji) grabe svaku priliku da svoj talenat negde pokažu,  ali i vojska nezaposlenih ljudi koji jedva čekaju angažman koji je siguran, pa sem statiranja vrlo često pristaju  da budu kaskaderi u opasnim scenama(naravno, njihov honorar je dogovoren i isplaćen samo za statiranje). Kako god, autentičnost naših gradova, dobri glumci i statisti kojih je sve više, tek Srbija postaje evropski Vankuver. Kako izgleda život jednog statiste u Srbiji (kojih samo u Beogradu ima preko 2000) razgovarali smo sa bračnim parom Lazarom i Draganom Grbić.

Gospodine Laziću, od koje godine statirate i kako ste došli na ideju da se bavite statiranjem?
S obzirom da prip
adam generaciji rođenoj šesdeset i neke, a bavio sam se pre toga nestabilnim zanimanjem (bio sam džokej) u nekom trenutku kada se moja karijera džokeja završila, bio sam u vrlo nezavidnoj situaciji, trebalo je preživeti. Baš u to vreme, dakle, pre desetak godina upoznao sam i svoju sadašnju suprugu koja je bila u tom poslu, moje ranije zanimanje džokeja se pokazalo kao vrlo poželjno, i to je u agenciji gde sam bio prijavljen mene stavilo u jednu posebnu kategoriju statista, a to je statista sa posebnim talentom, što znači da vrlo često uskačem i kao kaskader.

Koje filmove ste do sada radili i koliko strane produkcijske kuće plaćaju statiranje?
 Radio sam gotovo sve filmove koji su snimani kod nas, film koji je radio Ralf Fajns „Koriolan“, italijansku seriju „Narednik Nardone“, seriju „Titanik:Krv i čelik“, ali ono što je problem je činjenica da  vrlo često budemo angažovani i po 12-sati neprekidno,  naravno dobijamo 20 eura  odmah, što je u odnosu na 700 dinara koliko se dobija u Srbiji za statiranje znatna suma, sa druge strane, svesni smo činjenice da naš kolega recimo u SAD-u ili Kanadi dobija 200 dolara i njegova prava su zaštićena ugovorom, takođe, oni imaju svoje sindikate i ukoliko se desi povreda u toku snimanja isplaćuje im se ozbiljna nadoknada. Naravno, svesni smo činjenice da mi nismo Amerika i da moramo da budemo zadovoljni onim što dobijamo i ova situacija kakva jeste da dolaze produkcijske kuće iz raznih moćnih država nas raduje jer je to prilika za sve nas da zaradimo daleko više nego kao publika u nekoj od Tv emisija.

Šta Vam posebno smeta u ovom poslu, gospođo Grbić?
Smeta mi činjenica da šansu koji kao statisti imamo za nekom zaradom kradu ljudi koji su u penziji i kojima je dosadno pa bi eto da potroše vreme negde, oni i ne traže novac… zbog njih i mi nekada nismo isplaćeni, oni naprosto prave gužvu i stvari čine još težim.

Može li se živeti od statiranja?
Nažalost, i pored šanse i činjenice da se u Beogradu i Srbiji sve više snima,  ne može se živeti od statiranja. Trenutno se u Beogradu sem filmova u inostranoj produkciji snimaju i serije, kao što su Sinđelići“, pa verzija španske serije „Pakov svet“, „Otvorena vrata“ gde su i nas zvali, ali broj statista  raste, ljudi svih starosnih grupa traže šansu da nešto zarade, konkurencija je vrlo ozbiljna, najbolje prolaze ljudi koji imaju neki talenat, recimo kao moj muž koji je bio džokej, ili ljudi neobičnog izgleda… prosečni ljudi (u koje i ja spadam mogu se u najboljem slučaju nadati da će biti publika u nekoj od emisija na televiziji. Ovo ne kažem da bih obeshrabrila  ljude kojima je posao potreban, nego ih upozoravam da moraju da budu pripremljeni na razne situacije koje ovaj posao donosi. U svakom slučaju,  moj savet je pokušajte… nikada se ne zna da li će vam to otvoriti neka druga vrata i stvoriti  drugu šansu za ozbiljniji i veći posao.

Tanja Petrović Miljković