Povratak u Bohorinu – Lazar Jahurić

Lazar Jahurić je neobičan čovek. Radi i ponaša se krajnje autentično i zato su njegovi potezi, kao što je povratak iz svetskih metropola u rodnu Bohorinu, odraz dubokog promišljenja koje je utemeljeno, kako sam kaže u njegovom biću, u gentskom kodu. Zameniti asfalt metropola proplankom i potokom za njega nije bila teška odluka. Ono što je teško jeste inertnost sredine i malodušnost. Ovaj srpski Odisej na svom putu do rodne Bohorine ne gubi nadu i ne odustaje od ideje da je moguće spojiti tradiciju sa znanjem i napraviti velike projekte koji će vratiti ljude na svoja ognjišta.
Zato smo sa velikim zadovoljstvom razgovarali sa Lazarom Jahurićem, inženjerom šumarstva i vizonarom sa nadom  da će ovakvih razgovora biti još u budućnosti.
Poštovani Lazare, volela bih da intervju započnemo pričom o Vašim putovanjima, zapravo o Vašem traganju. Živeli ste u Parizu, Beču, Nemačkoj, Africi i na Kritu. Mene Vaš životni put podseća na Odiseja. Da li su ti gradovi, zemlje, kontineti donelli neka saznanja koja su Vas suštinski oblikovala ili su Vam samo pojačala nostalgiju za zavičajem?
Lazar Jahurić: Darivanje života je božija volja a na nama je da ga svrsishodno utrošimo. Oplemeniti sebe možeš na više načina,jedan od njih je i putovanje. Čovek je inspirativan koliko vidi i koliko doživi, nova podneblja, nove ljude, novu kulturu, sve je to nadahnuće koje pozitivno utiče na nas. Šetati ulicama Pariza, sedeti na Mon Martu sa našim slikarima i zamišljati Modiljanija, Pikasa, Sezana kako se vraćaju večnim ulicama, taj duh, ta energija ostavljaju neizbrisiv trag u meni, dolaziti kao klinac u Beč a potom i živeti jedan vremenski period, nostrifikovati diplomu i ponovo se vratiti u Srbiju jer je voliš bezrazložno, znajući da je to tvoja pupčana vrpca. Zažmurim i ponovo sam na ulicama Nemačke, Italije, Grčke, plažama Krita.Taj vreo vazduh Afrike,Nigerija, Togo, Benin, sve su to neverovatne dimenzijae postojanja koje bude  energiju doživljaja, kao da je neka druga. Proći sva ta podneblja doživeti mnogo toga, videti i naučiti lekcije života sa  aspekta nepredvidivosti,stvaraju u čoveku mudrost rasuđivanja, lepotu voljenja i uživanja u malim stvarima, koje život znače i baš taj život, je jedan veliki krug, mnogi žele da ga obiđu, smatrajući da je  negde lepši i bolji nego na svojoj rodnoj grudi. Kada sve prođeš i vidiš, otkrivaš jednu neverovatnu istinu, da si najsrećniji tamo gde si prvi put udahnuo vazduh, posisao majčino mleko,gde si odrastao i doživeo najlepše trenutke detinjstva. Svet je velika enciklopedija koju izučavaš, sva znanja i iskustva vraćaš svojoj otadžbini, to je naša dužnost i obaveza,vezani smo korenima, naš zadatak je da budemo kalem na autohtonoj voćki koja se Srbija zove, mogi to ne razumeju pa na šljivu hoće da kaleme bananu i ananas, to baš i nije pametna ideja.

Budući da ste završili Šumarski fakultet i bavite se dizajnom, koliko se ono što pravite i čime se bavite razlikuje od onoga što se nudi u širokoj potrošnji? Odnosno koliko i šta nedostaje u ponudi enterijera ovde u Srbiji po Vama?
Srbija je zemlja vrednih ljudi i časnih domaćina, međutim globalna epidemija vrši kolektivnu destrukciju ne u Srbiji već na celoj planeti, obesmišljavanje viševekovne tradicije, morala i uništavanje zdravog jezgra patrijahalne porodice osnovni zadatak je savremenog svetskog poretka. Nekada smo imali stare zanate gde su se ubrajali i stolari. Hiperprodukcija industrijskog dizajna i jeftinog nameštaja degradiralo je i uništilo umetničke radionice koje su cenjene kod aristokratskog stanovništva.Ručni rad,kreativnost i dizajn unikatnog nameštaja imaju visoku cenu. Rešenje je veoma jednostavno, vratiti klastere li nekadašnje udruženje zanatlija koje bi u svakom selu ili malo većem gradu okupilo ono zdravo jezgro koje bi uz pomoć naših dizajnera osmislilo nove unikatne proizvode veoma konkurentne na evropskom i svetskom tržištu. Postoji jedan veliki problem u Srbiji, država neće da se meša i ne želi da pomogne osnivanje novih klastera, gde bi ona sve to objedinila, ustrojila i kreditno pomogla. Moj lični  pokušaj osvajanja evropskog tržišta sa unikatnim i jedinstvenim proizvodima od drveta polako ali veoma teško daje rezultate u naznakama. Mnogo je tu uloženog rada,vremena,novca, ličnih poslovnih konekcija bez pomoći države i banaka. Mogu reći da sam zadovoljan učinjenim i sa optimizmom gledam dolazeće vreme.

Kada se Odisej nakon dvadeset godina, vratio na Itaku zatekao je haos. Šta ste Vi zatekli kada ste odlučili da se vratitite  na dedovinu?
Zatekao sam zaraslo imanje koje sam krčio i sređivao ali sam uživao u prelepoj prirodi koja ostavlja bez daha. Kada čovek dođe u zrele godine onda mu sve svetske metropole manje vrede, čak mu nisu više ni interesantne i po genetskom kodu ako ga ima, počinje da se veže za ognjište svojih redaka. To je energija koja nepogrešivo traži konekciju svog napajanja jer čovek bez  korena je jedan statistički broj u globalnoj plastelinskoj masi bezdušnih ljudi. Ubeđen sam da će mnogi Srbi ponovo otkrivati sebe tamo gde im je zapisima predaka predodređeno da budu, svi oni koji se vrate iz sveta sa svojim znanjima, veštinama i iskustvima biće pokretači zdrave energije preporoda sela. To je taj božiji blagoslov koji će spašavati Srbiju od kandži predatora.

Osim entuzijazma i ideja, koje Vama, svakako, ne nedostaju, šta je presudno da stvari krenu u dobrom pravcu i da se oseti boljitak na selu?
Da ne bih obasipao čitaoce raznim dijametralno suprotnim idejama kao novokomponovani političari ja ću vam dati precizan inžinjerski odgovor. Svi će “bežati” u selo ako im država omogući da svojim radom zarađuju za pristojni život, ako roditelji sa svojom decom ustanu ujutro srećni, radeći u svojim voćnacima, plastenicima, livadama, štalama, ergelama, kada od svog rada budu adekvatno nagrađeni i zaštićeni od svake vrste lopovluka i pljačkanja u legalnim okvirima. Država mora da vrati zakon o zadrugama i da obezbedi otkup uz subvencije tako da srpski domaćin razmišlja o radu i povećanju svojih kapaciteta a ne da strepi od prevara i laži. Sve je tako jednostavno samo neko želi da sve to bude komplikovano i funkcionalno zamršeno.

Srbija je zemlja mogućnosti, ali i zemlja sa velikom i jakom tradicijom. Ona je nekada bila zemlja vitezova i heroja, pomenimo i setimo se  despota Stefana Lazarevića, pa naših vojvoda iz Velikog rata (Zivojina Mišića, Petra Bojovića, Stepe Stepanovića, Radomira Putnika). Zašto smo tako lako i brzo zaboravili na svoje časne pretke i slavnu istoriju?
Moje selo Donja Borina pored reke Drine, opština Mali Zvornik, u srednjem veku bilo je pod vlašću despota Stefana Lazarevića, tada se zvala Bohorina i bila je središte vlastele iz Dubrovačke Republike koja je trgovala sa rudom srebra, iskopavane iz ovih krajeva. Postoji i rimsko groblje koje se zove Mramornjača, puno je skrajnute istorije koja prosto vapi da ugleda svetlost dana a mi nismo sposobni da sve to upakujemo i na jedan veoma interesantan način zaintrigiramo mnoge turističke operatore kako iz Srbije tako i iz sveta.Ambijentalna hrana, imamo kuvar srednjevekovne Srbije gde se navodi da je omiljeno jelo cara Dušana bila “Pačetina u medovini”.
U blizini mog sela nalazi se planina Gučevo a tridesetak kilometara vazdušne linije, dalje je čuvena planina Cer. Svi dobro znamo kako su Srbi branili svoju otadžbinu u I Svetskom ratu, ginuli su ne odstupajući ni milimetar jer su znali da su iza njih, njihova deca, žene, roditelji, babe i đedovi.Ispisali su istoriju koje mi nismo dostojni jer smo postali sušta suprotnost, kao da su nam geni metastazirali i mutirali kupajući se u okeanima ljudske gluposti. Meni je proganjala jedna misao i pokušavao sam da je ostvarim ali nisam imao razumevanja okoline ni lokalnih vlasti.Imao sam želju da se urade replike rovova iz I Svetskog rata, da se dovode deca i tu uz časove istorije uče ko su im bili preci, kakvi su heroji bili Srbi.Imitacija topovskih udara, puščanih metaka, ostavili bi neizbrisv trag u dušama mališana koji bi u svojim glavicama počeli da sagledavaju od kakvog su materijala sačinjeni. Da ništa nije izgubljeno i da pobeda može biti uvek moguća bez obzira koliko jak neprijatelj bio, meni je ovo fascinantno jer se može primeniti na običan život i njegove teške etape koje se nadvijaju svakodnevno. Mi smo narod POBENIKA, takvi smo bili takvi ćemo i ostati.
Ako će, po Dostojevskom, lepota spasiti svet, šta moze spasiti srpstvo?
Srpstvo može spasiti vera i duhovna kultura.Ne vrede sve nauke sveta ako osnovna nauka ličnog postojanja i veza sa precima, nije naučena i učvršćena neraskidivim vezama.Prestavnik ruskih bogotražiteja čuveni Nikolaj Fjodorov izrekao je jednu mnogo značajnu misao koja se meni urezala čitajući njegova dela: “Svi smo mi nastali od praha otaca, naših otaca koji se otelotvorio  vinuo u kosmos i ponovo vratio u nas same” Prošlost, sadašnjost i budućnost  su jedan neraskidivi lanac koji se povezuje i odoleva svim izazovima koji ga žele naprasno prekinuti. Zato Srbin mora biti savremen i učen ali isto tako mora dobro znati svoje korene i zavet predaka, da bi ostao i opstao u sve nesigurnijem i opasnom svetu.
Za kraj, zašto Vam je poezija tako važna? Šta preko poezije želite da iskažete?
Poezija je za mene večna ljubav. Pišući poeziju ja odlazim u neke kosmičke visine, tragajući za nepogrešivom istinom. Poezija je božiji blagoslov jer stihovi oplemenjuju dušu, čiste je od svih zala i opasnih đavoljih metastaza. Kroz poeziju čovek iskazuje svoju emociju na jedan uzvišen i transparentan način, iznosimo svoju patnju, stradanje, stihovi su naši živi spomenici. Meni je pisanje jedna vrsta duhovne metafizike a čitanje knjiga hrana duše i intelekta. Knjige su moje duhovne oči kojie mi daju snagu da istrajem u teškim vremenima. Poezija je nadogradnja svega ovoga navedenog, uzvišena je i nepobediva.