“Devojčice će promeniti svet” Sandra Farkaš

Sandra Farkaš

Važno je da govorimo.
I evo razgovaramo sa Sandrom Farkaš, aktivistkinjom Alternativnog centra za devojke.
Pre svega Sandra, zamolila bih Vas da događaj sa mladim glumicama postavimo u odgovarajući kontekst. Čini mi se da smo skloni pojednostavljivanju i olakom zaključivanju, zbog toga sam Vas i pozvala da govorimo o problemu koji se polako otvara poput Pandorine kutije.

Sandra Farkaš: Hvala na pozivu. Slažem se da se u situacijama kada se u medijima iznenada pojavi vest poput ove, o slučaju mladih glumica koje su prijavile da su silovane ili seksualno uznemiravane u prestižnoj školi glume za decu, od strane svog nastavnika, kako svi mediji objavljuju “čuvenog dramskog pedagoga, reditelja itd.”, otvori, kako ste rekli, Pandorina kutija iz koje izlete sva zla ovog sveta, ali isto tako, mnogi se trude da ta kutije bude brže bolje zatvorena, relativizujući značaj samog događaja. Dovode se u pitanje i sumnju iskustva mladih devojaka koje su svoju priču iznele u javnost. I sve ostaje tako kako jeste, kako smo navikli, do neke nove koja će nas ponovo užasnuti, a opet kao društvo nećemo preduzeti ništa…
Pomenuli ste kontekst. Ja bih krenula od šireg društvenog, koji normalizuje nasilje na svim nivoima i u svim oblicima, gde je prisutna kultura nekažnjivosti nasilja i zločina, od ratnih do svih ostalih, gde  je normalno za veliku većinu građana i građanki da okreću glavu od nasilja koje vide na ulici, u gradskom prevozu, u zgradi u kojoj žive, jer to nije njihova stvar i ne treba da se mešaju. Kao aktivistkinja za ljudska i ženska prava, pre 13 godina kada sam počela da se bavim ovim društvenim pitanjima, i ja sam prvi put čula na edukaciji za rad na SOS telefonu za podršku ženama i deci žrtvama nasilja, da nasilje nije privatna stvar već čitavog društva i države, da se može dogoditi svakoj ženi, devojci, devojčici, bez obzira na godine, obrazovanje, društveni status, mesto življenja, poreklo, nacionalnost… Dakle, pričamo o jednom društvenom problemu i temi,  koja iako je poslednjih godina sve prisutnija u medijima i školskom sistemu i dalje  se o fenomenu i mehanizmima nasilja ne zna i ne govori dovoljno.

Nama je izgleda mnogo toga promaklo, izmaklo nam je u sazrevanju i ja ću zbog toga uvek pitanje da vraćam na širi kontekst. U redu, ne govorimo, ali evo hajde da progovorimo, ovo je magazin koji promoviše kulturu i umetnost i u njemu ćemo govoriti. Samo Vi Sandra nastavite, mi nadam se učimo, moja pitanja su suvišna…

Vratimo se onda na taj širi društveni okvir u kome živimo. Društvo u celini je još uvek tolerantno na razne oblike ponašanja i komunikacije koji su, u najmanju ruku, agresivni i nepristojni i rekla bih da smo generalno naviknuti na tu vrstu ophođenja i (ne)kulturu dijaloga. Prisutna je u javnom i medijskom prostoru, počevši od parlamenta i političara, vlasti i opozicije, do naslovnih strana najčitanije štampe, društvenih mreža, raznih rijalitija I talk show emisija na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Živimo u društvu koje se susreće i bori sa ozbiljnim problemima -siromaštvom, nedovoljno efikasnim institucijama, nepoverenjem građana u te iste institucije, nepotizmom, raznim aferama, korupcijom, skoro godinu dana sa pandemijom covid 19 i nefunkcionalnim zdravstvenim sistemom, diskriminacijom, predrasudama, urušenim vrednostima, dakle različitim nepravdama, u državi iz koje građani, najviše mladi ljudi, odlaze već decenijama, bez nade da će stvari ići na bolje. Imajući sve to u vidu, kada je objavljena vest da je mlada glumica optužila svog nekadašnjeg nastavnika glume za silovanje i seksualno uznemiravanje, zajedno sa još nekoliko devojka od kojih su neke maloletne, javnost u Srbiji se polarizovala i podelila na “tabore” – one koji veruju devojkama i podržavaju ih u tom hrabrom činu izlaska iz ćutnje, i one koji kažu “zna se kako glumice grade svoje karijere, tada im je odgovaralo, sad se setila posle toliko godina, zašto nije pre rekla” i slično. Internet i medijski prostor je prezasićen ovim slučajem ovih dana, nadležni organi su adekvatno reagovali, optuženi je u pritvoru, dok oštećene daju iskaze, a svakog dana se pojavljuju nove ohrabrene mlade žene i devojke koje navode da su bile Aleksićeve “žrtve” od 2008. do 2020. godine. Izraz žrtva treba izbegavati jer se njime umanjuje snaga i moć osobe koja je pretrpela nasilje, pravilnije je reći žena koja je preživela nasilje. Ovaj slučaj je izazvao snažan domino efekat u regionu i pokrenule su se različite inicijative, u Hrvatskoj su bivše studentkinje iznele u javnost svoja iskustva nasilja na zagebačkoj Akademiji dramskih umjetnosti, navodi se i jedna profesorka. Na društvenim mrežama žene su pokrenule stranicu Nisam tražila na kojoj žene sa celog ex Yu prostora anonimno ili javno pišu o svojim iskustvima seksualnog uznemiravanja ili zlostavljanja kada su bile devojčice ili veoma mlade. Pokrenuta je peticija Ne znači Ne koja za cilj ima da se u obavezni deo nastavnog programa od nivoa predškolskog ili osnovnog obrazovanja u Republici Srbiji uvedu sadržaji vezani za temu seksualnog nasilja nad decom. To su dobre strane ovog slučaja, pokrenuta je lavina iskrenih reakcija podrške devojkama i devojčicama koja je ohrabrila mnoge žene da progovore o sebi, neke čak i posle decenija ćutanja, osećaja krivice i stida. Ono što je pogrešno je tabloidni pristup mnogih medija i novinara koji novosti u vezi sa ovim događajima koriste kako bi povećali svoj publicitet.

Još se ženi ne veruje u našem društvu. Kriva je jer je sigurno nečim izazvala i doprinela da se silovanje ili nasilje desi? Meni je takav pristup jeziv. Ja recimo volim mini suknje, i nikada ne razmišljam o tome da one mogu biti etiketirane kao moja provokacija (toga sam se prvo setila mada takvih primera ima mnogo).
Htela sam da spomenemo slučaj Jutke i Marije Lukić kao dobar primer ženama koje biraju da ćute.

Na suđenju Milutinu Jeličiću prošle godine u Kruševcu, od jednog muškarca koji je došao kao podrška bivšem predsedniku Opštine Brus, čula sam upravo to – vidi kako se obukla, na šta joj to liči, kratka uska suknja. Dakle, sama je kriva, izaziva poglede i pažnju svojim izgledom i oblačenjem. Ženi nije dopušteno da se oblači i izgleda kako želi jer, ukoliko joj se nešto neprijatno desi, sama je provocirala. Nažalost, to misle i mnoge žene, čitali smo negativne komentare povodom ovog slučaja. Možda su bile i brojnije u osudi od muškaraca. Lako je upirati prstom u druge iz pozicije nekog kome se nasilje nije desilo. Međutim, neki oblik nasilja, fizičko, psihološko, ekonomsko i/ili seksualno, desilo se svakoj ženi bar jednom u životu. Mnogi određene situacije i činove ne prepoznaju i ne imenuju kao nasilje. Zato je važna edukacije na temu nasilja, partnerskog, porodičnog, vršnjačkog, institucionalnog…Kada vas kao mladu ženu pitaju na razgovoru za posao da li imate ili planirate porodicu i decu, kada vas ne zapošljavaju jer imate preko 40 ili 50 godina, sve su to primeri diskriminacije žena po nekom osnovu i zakon ih prepoznaje i sankcioniše. Zakon da, u životu je drugačije. Svest ljudi se sporo i teško menja. Školski sistem, porodica  i mediji imaju presudnu ulogu, obrazovnu i vaspitnu, u formiranju stavova mladih šta je ispravno a šta nikako nije. Ne sme niko da vas osuđuje zbog vaših izbora, bez obzira da li je reč o izgledu, izboru zanimanja, da li ćete se udati i imati decu ili nećete. Vratimo se na slučaj koji ste pomenuli. Ovih dana je odbijena Jeličićeva žalba da mu se odloži pravosnažna zatvorska kazna od tri meseca za nedozvoljene polne radnje. Taj slučaj je izuzetno važan jer je po prvi put za ovo delo osuđen politički moćan muškarac. Mariji i svim ženama čije su prijave odbijene kao neosnovane je bilo nezamislivo teško da progovore i iznesu ceo slučaj do kraja. Ali su uspele, pravda je zadovoljena, iako je oslobođen za krivično delo polnog uznemiravanja, odnosno slanje SMS poruka. Marija je postala primer upornosti i odlučnosti koji ohrabruje žene da prijave svaki oblik seksualnog uznemiravanja i nasilja uopšte.

Na kraju bih vas zamolila za epilog, dakle šta će biti Vaša inicijativa posle ovog slučaja. Hvala Vam na izdvojenom vremenu.

Mislim da je odlično što je ova tema toliko zaokupila pažnju javnosti. Govorimo o veoma mladim devojkama i o zloupotrebi odgovornog lica kome su poverena maloletna deca u privatnoj školi i kome su ta deca verovala. Strogi autoritet ali istovremeno i bliska osoba koju vole, poštuju, koja je često na njihovoj strani. To je plodno tlo za manipulaciju. On je sistematski radio na tome da izoluje decu od roditelja i drugara van grupe pod velom priče da grade samostalnost i nešto samo njihovo (grupu). Decu treba učiti o ličnim granicama, graditi poverenje sa njima, pričam iz pozicije roditelja, da uvek mogu da pričaju o svemu što ih muči bez osuđivanja i straha. Da ne dođemo u situaciju da to poverenje, otvorenost i bliskost traže na drugoj strani, da li je to nastavnik, komšija, porodični prijatelj…Decu treba učiti da imaju pravo da kažu NE, da budu slobodna i sigurna u sebe da se suprotstave svakome ko od njih traži slepu poslušnost. Strah i krivica je moćno oružje nasilnika. Niko nas ne uči o tome gde su naše lične granice, kako ih drugi prekoračuju, kako se postaviti kad se to desi…Vraćam se na edukaciju. Ono što radim je osnaživanje mladih žena i devojčica sa kojima radimo u organizaciji koja promoviše ljudska prava i bezbednost u najširem smislu, i specifično prava žena, pre svega na život bez nasilja. Prevencija je važna, to se postiže edukativnim programima, na radionicama, treninzima, panelima, tribinama, u medijima, razgovorima o ovim temama, deljenjem iskustava, primerima… pružanjem podrške, individualne devojčicama i mladim ženama, ali i društvenim inicijativama koje se zalažu da se svaki oblik nasilja imenuje i ne skriva, već adekvatno sankcioniše. Dakle, delimo sa devojkama informacije i znanje o ozbiljnim društveno i životno važnim temama kroz različite kreativne i edukativne aktivnosti. Smatram da je važno da rodna ravnopravnost, kao i seksualno obrazovanje makar kroz građansko vaspitanje kao obavezan predmet, zvanično dobije prostor u školskom sistemu. Verujem da je to jedan od načina kojim će država i društvo kroz svoju obrazovno – vaspitnu ulogu pokazati da se odgovornije odnosi prema mladim ljudima i da se to mora rešavati sistemski. Možda ćemo tada imati solidarnije i svesnije društvo u kome se ne postavlja pitanje čime je žrtva dala povoda i zašto je ćutala.

Ivana Mitrović Cvetanović