A ja sam još na granici u bukvalnom smislu osedela…

Od decembra se trudim da uradim intervju na temu ”posrnuća” domaćih medija ali mi to nije pošlo za rukom. U nadi da će mi biti lakše, što se ’’varenja’’ ove teme tiče, napisaću nekoliko rečenica.

Još od pre par godina, kada sam u zemlji, generalno izbegavam domaće kanale, naročito one s nacionalnom frekvencijom. Tako sam naime uspevala da izbegnem svaki vid uznemiravanja kao uostalom i većina onih koji su na vreme ustanovili da nema više smisla davati šansu tim kanalima. To za mene idealno stanje moralo je, silom prilika, u poslednjih 10 meseci mog boravka u zemlji da bude prekinuto i ja sam zgrožena onim što na tim kanalima mogu da vidim.
Prosto je bilo nužno da se informišem o tome kako se pandemija širi i tako sam se upecala u prostačku igru polurazboritih ljudi koji nam se obraćaju preko malih ekrana, uglavnom opterećeni time da prenose neprimerene, preteće rečenice naše vlasti besomučno ih ponavljajući iz dana u dan. Mada ne bih da personalizujem, politika ovih kanala je takva – to je sve.

Kako sam od onih koji su 15. marta prešli granicu posle 13 sati čekanja na njoj, odmah nakon ulaska u zemlju dočekala me je osuđivačka rečenica da sam zapravo jedna od onih koja će u zemlju raširiti virus. I tako je sve krenulo. Polako, lagano, pa posle jako i žustro, ton rečenica se menjao, bivao sve napetiji i za mene strašniji. A ja sam još na granici u bukvalnom smislu osedela jer sam posle 3 meseca iscrpljujućeg posla preko grane jedino imala na umu smiraj u rodnoj grudi koji se evo za 10 meseci još nije dogodio. 

To kako su se na nacionalnoj frekvenciji nizale neprimerene rečenice bilo je samo za čuđenje. Ja sam se iščuđavala jednim delom i izgledom onih koji mi se obraćaju preko TV-a. Malo je reći da mi je bilo neprijatno kada sam saznala da bake i deke gledaju rijaliti programe upravo na tim kanalima u doba pandemije. Uzalud sam se naprezala da razumem šta se sve oko nas simulira, koje su lažne slike a koje to nisu i na kraju odlučila da čim se otvore granice pobegnem opet što pre odavde.
Ovde je smislena rečenica misaoni pojam, vakcina nije civilizacijska tekovina ili jeste – više i ne znam, ’’staford’’ nije vrsta psa i balska haljina nije simbol posebnog trenutka. Ne bih da se prisećam detalja, jer u meni bude bes koji mi inače nije poznato stanje. To koliki smo seljaci postali tužno je gledati preko malih ekrana a o tome kako to zvuči stvarno je mrsko ponavljati.

Da će stanje stvari na nacionalnoj frekvenciji ostati isto nije ništa novo. Nove mogu biti samo naše odluke da ne učestvujemo u toj nakaradnoj povorci.
Naša moć da realizujemo sopstveni životni projekat je toliko velika, da će nam jedini osećaj, kada u datom trenutku isključimo TV, biti zadovoljstvo što nismo dozvolili da nas uznemiravaju bilo velike grudi u gro planu, napumpana usta, šljašteći studiji, preteće rečenice ili dvosmisleni pojmovi. Rešenost da ste moćni, u svom malom kutku ispred TV-a, tiče se samo vas i to vam niko ne može oduzeti.

Ivana Mitrović Cvetanović