Sonja Kalajić ”Nekada život podseća na Nušićevu predstavu”

Fotografija Dragane Draganović

Sonja Kalajić je dokaz da je tačna Ničeova rečenica “Sve što me nije ubilo, učinilo me je jačim.” Ova godina će za sve biti prekretnica u svakom pogledu – bilo profesionalnom ili privatnom. Naime, ova godina je sama po sebi drugačija i teža od svih skorašnjih. Međutim, Sonji se pored globalnog fenomena zvanog Covid-19 dogodilo još mnogo toga. Pre nego što je postala mama, suočila se sa ozbiljnom povredom noge, pa sa izmenjenim uslovima rada porodilišta, no uprkos svemu tome rodila je divnog dečaka Davora.  Nastavila je da radi na započetim projektima istim intenzitetom i bez lamentiranja. Njena odlučnost, snaga, veliki talenat i dobar primer bili su povod za ovaj intervju. Šta je sve uradila u 2020. godini a šta je još u planu, o uticaju njenog oca Dragoša Kalajića na nju – o svemu tome govori za Put u Art.

Fotografija Dragane Draganović

Gđo Kalajić, u oktobru smo mesecu i ova godina se polako primiče kraju. Na samom početku moram da vas pitam, s obzirom na to da znam da ste u ovoj godini postali majka, kako ste prolazili kroz sve što se dešavalo u vezi sa virusom Covid 19?

Prva dva meseca od proglašenja vanrednog stanja zbog pandemije sam provela posve idilično vreme sa suprugom Darkom Armenskim u selu Jabuka, nedaleko od Pančeva. Činilo mi se da nema mnogo razloga za brigu, jer će se već nekako sve brzo vratiti u normalu, a baš tada zbog trudnoće isplanirah odsustvo sa scene i više uživanja u porodičnoj intimi. Ipak, sve se poprilično brzo promenilo u maju, kada sam zadobila dvostruki prelom skočnog zgloba. Samo nedelju dana nakon toga, sa longetom na nozi koju ne stigoh da snimim, imala sam prevremeni porođaj u jeku pandemije, kada su sva porodilišta – a čini mi se „Narodni front“ naročito, bila u deficitu radne snage, nekih sredstava za rad, pa i u deficitu zdravog razuma. U bolnici koja je u tom trenutku više ličila na košmar nego na mesto gde dolaze novi ljudi na svet, najviše mi je pomoglo stalno podsećanje same sebe na priču o rađanju moje majke Vesne u logoru tokom Drugog svetskog rata. Pomislila bih – ako su naši preci mogli sve to da izdrže i da uprkos svemu ne kapituliraju, onda je ovo što se meni događa samo loše izrežirani Nušić, koga treba dostojanstveno istrpeti do neke bolje, naredne predstave.
Koliko je teško bilo mentalno sačuvati sebe od svega sa čime smo se svakodnevo sretali, a pritom odgovoriti na sve obaveze koje majčinstvo podrazumeva?
Brinula sam, da. Pomalo brinem i sada, ali me osmesi mog Darka i mog Davora najviše vraćaju veri u nepobedivo sunce ljudskoga duha. Shvatila sam ujedno da mi neizmerno znači podrška moje sestre Saše i majke Vesne, i koliko mi generalno kontakti sa širom porodicom i dobrim ljudima pružaju radost, inspiraciju i snagu. Bila je neophodna „socijalna distanca“ kako bih shvatila koliki sam dužnik nekim osobama i koliko zapravo ima ljudi koje iskreno volim i cenim. Naravno, tu je i rad, kao odveć provereni, univerzalni lek. Kada ste pretrpani privatnim i poslovnim obavezama, naprosto, nemate vremena da se mučite pitanjima bez odgovora i problemima bez rešenja. Sreća u nesreći je i što sve u ovom univerzumu ima dvostruku prirodu, te je i korona, ma kako jeziva, donela mnoge benefite svima nama, a nadasve, čini mi se flori i fauni koje se napokon bar malo odmaraju od industrijskih otrova. Mnogi među nama su konačno imali prilike da zastanu i razmisle o sopstvenim životima, te da se možda u zadnji čas spasu, preusmeravajući se ka pravim životnim svrhama. Ovo je izuzetan test za brojne kategorije društva – od ideologija i politika, do brakova i ličnih psihologija, ali nas je korona možda najviše od svega naučila preko potrebnoj zahvalnosti. To je dobro uočio ekonomista Kenan Crnkić rekavši: „Mnogi su mislili da će 2020. biti godina u kojoj će konačno dobiti sve ono što nemaju. Sada shvataju da je 2020. godina u kojoj će naučiti ceniti to što imaju.“

Nije tajna da je na ovim prostorima najteže slobodnim umetnicima. Vrlo često se ima osećaj da je to put Don Kihota. Vi ste jedna od retkih osoba koja ne kuka, koja zauzima drugačiji stav. Vi se borite i stvarate šanse. Ove godine ste dobili sredstva od „Sokoja“ za autorski CD na konkursu. Koliko vam znači ta podrška?
Naravno da znači, tim pre jer je to prvi put da se lično prijavljujem na konkurs i da nakon toga dobijam podršku od državne institucije. Nije tu toliko reč o sredstvima koja vam omogućavaju da realizujete ono što smatrate vrednim za javnost i o tome da vam neko pomaže u ostavljanju nekakvog traga u vremenu, već o jako prijatnom osećanju da vas niko ne mrzi, da ste podržani, iako niste pripadnik ni jedne partije, klana, niti sekte i da vaš umetnički život, ma koliko delovao nadrealno u odnosu na okolnosti – baš ovde i sada ima svoju svrhu i razumevanje drugih. Da, nažalost, svako novo vreme nosi i svoje nove vrednosti, pa često biva da ono što se nekada podrazumevalo danas postaje prava retkost, veliki uspeh, vrlina… Šta možete da nam kažete u vezi sa albumom? Koja dela će se na njemu naći?
Na albumu će se naći moja novija dela kamerne muzike za dua i trija: Pet viteških komada za violinu i violončelo, 4 Tanga za violinu i klarinet, Svita Floramor za flautu i klavir i Srpske mitološke slike za violinu, klarinet i klavir. Naizmenično snimam i komponujem, tako da je konkursom predviđenih godinu dana, sa svim mojim ostalim obavezama, minimalno vreme da se CD snimi i objavi. Posebno mi je drago što za ton majstore imam mog nezamenjivog Velibora Hajdukovića i, kao posebno pojačanje, Zdravka Maljkovića. Takođe, pored mog Darka kao klarinetiste, za album će snimati sjajni muzičari i odlični saradnici, kao što su flautistkinja Jelena Šarenac, pijanista Petar Marković i slavni violončelista Dragan Đorđević.

Pored toga što samoinicijativno komponujete, poznato je da pišete aranžmane i kompozicije po narudžbini. Šta bi za ovu godinu na tom polju mogli da istaknete?
U pogledu aranžmana možda bi to bio komad za klavir i gudače austrijskog kompozitora Leonarda Leba sa kojim imam već višegodišnju dobru saradnju. Komad se zove “A poem for you“ i trebalo je da ga aranžiram u neobaroknom stilu. Prvo izvodjenje kompozicije je predvidjeno ovog novembra, u Beču, u čuvenoj Muth halle. Kad je reč o komponovanju, mislim da mi je ove godine najviše uspela kompozicija „Igra vila u šumi breza“ koju sam pisala za trio „2.1“ koga čine dve flautiskinje Dunja Petrić i Jelena Šarenac i pijaniskinja Ružica Gojković. Kompozicija je inspirisana nekim predanjima srpske, odnosno slovenske mitologije.

Za one koji ne znaju, pored bavljenja muzikom, glumili ste u tri predstave i tri filma. Možda je najznačajnije vaše učešće u predstavi „Krojcerova sonata“ i uloga u filmu „Slavenski“ koji je premijerno prikazan ove godine. Kako se osećate u ulozi glumice?

Gluma me izuzetno privlači i u njoj za sada zaista iskreno uživam. Pored toga što je u mnogo čemu slična muzičkom izvođaštvu koje mi je specijalnost, ona pruža fantastičan zaborav na sopstvo tokom poistovećenja sa likom koji tumačite. Pošto su likovi koje sam igrala u filmovima i pozorištu uglavnom zabavni, za mene je to bio ujedno redak odmor od nekih mojih krutih i preozbiljnih crta ličnosti. Ujedno, u mom karakteru ima dosta avanturističkog i istraživačkog duha koje gluma, kao sveže i za mene malo poznatno područje umetnosti, izuzetno ume da nahrani.

Na ovim prosorima jedinstveni ste po tome što svirate na testeri i vi, zaista, u svemu idete korak dalje… Sada ste snimili Bajaginu muziku na testeri za film „Nije loše biti čovek.“  Kada ce taj film moći da se pogleda s obzirom na čitavu situaciju, i koliko ste vi zadovoljni učešćem u tom projektu?
Film „Nije loše biti čovek“ Dušana Kovačevića nas neće obradovati pre proleća, kada je i  predviđeno njegovo emitovanje. Koliko znam, planirano je da se najpre predstavi na nekoliko svetski renomiranih filmskih festivala, da bi tek naknadno bio emitovan u bioskopima. Moja muzička uloga testerašice nije dominantna, ali je veoma značajna za radnju filma koji ima, ako mogu tako reći, vanredno urnebesnu ekskurziju u nadrealno. Izuzetno mi je drago što sam ostvarila ovakvu saradnju sa Momčilom Bajagićem za koga nisam ranije znala da je toliki džentlmen. Nažalost, mnogim umetnicima, a naročito nekima u estradi, Bajaga bi mogao da održi kurs lepog ponašanja i profesionalnog ophođenja. I sama sam se osećala nedovoljno otesano za takav susret. Drago mi je što je Momčilo bio veoma zadovoljan i što sam odgovorila zahtevima muzičkog producenta Saše Habića. U filmu će muzičke nastupe imati i sami glumci – Lena Kovačević i Gordan Kičić, tako da će Bajagina muzika, koliko sam stekla utisak, biti veoma značajan element filmskog izraza.

Ali zato je vaše muziciranje na violini značajan, a u nekim numerama i dominantan element najnovijeg albuma „Prvi predak“ Branka Isakovića, koji je objavljen početkom oktobra. Šta biste mogli istaći vezano za koncept albuma i saradnju sa gospodinom Isakovićem?
Reč je o albumu koji je izrastao u paru sa istoimenom knjigom Brankove životne partnerke Snežane Prokić, koja govori o uticaju predaka na naše živote. Album oslikava Balkan sa početka tragičnog 20. veka. Kao i cela knjiga, i album je inspirisan teškim trenucima i izazovima naših predaka kroz priče o neispunjenim ljubavima, odlasku u rat, prelasku preko albanskih planina, prerano stradaloj deci, mladosti koja je prošla, samoći, poginulim muževima… Ali peva i o čežnji i nadi, snovima i ljubavima koje nas održavaju u životu. U kompletu knjiga i album predstavljaju svojevrstan priručnik za duševno prevazilaženje prepreka i otpora, za sopstveno osnaživanje i hrabrenje. Muzika ima katalistički učinak i autentičan je Brankov doprinos muzikoterapeutskom, ezoteričnom i ambijentalnom zvuku. Bilo je zadovoljstvo snimati muziku jednog zrelog autora čiji temperament veoma pogoduje mojim izvođačkim afinitetima. Nadam se da ćemo i dalje nastaviti dobru saradnju, kako kroz njegov sastav Divine Sound čiji sam član, tako i kroz druge buduće, zanimljive projekte. U braku ste sa klarinetistom Darkom Armenskim. Na kojim projektima radite zajedno i koliko je važno (ili nije) da dvoje ljudi budu iz iste branše?
Sa Darkom trenutno radim na snimanju, to jest, na realizaciji autorskog albuma o kom smo govorile, zatim na jednom muzičko-poetskom projektu sa veoma kreativnom i interesantnom holističkom umetnicom Majom Pakić, kao i na širenju zajedničkog repertoara. Trenutno me rad na albumu najviše okupira i smatram da sam jedna od retko srećnih žena što imam supruga koji me podržava u komponovanju. Generalno, malo je muškaraca koji podržavaju svoje žene u poslovima koji nadilaze „majka-supruga“ odgovornosti. Nije tu samo reč o ličnom muškom instinktu i interesu muškarca koji se prečesto sukobljava sa animusom unutar žene, već o retkom kapacitetu pojedinih da toliko vole, da prepoznaju šta njihove partnerke čini srećnim i da ih za to oslobode. Mislim da je to što je Darko isto muzičar kao ja sigurno imalo značajno dobrog uticaja na naš odnos, ali najviše iz razloga što ne sviramo iste instrumente, te se veoma dobro dopunjujemo i možemo da, još uvek kao deca, beskrajno maštamo o tome kako ćemo sve da se „igramo“. Ipak, ne mislim da je za vezu ili brak ista branša presudna, koliko je presudno poštovanje i interesovanje za ono čime nam se voljena osoba bavi. S obzirom na to da se danas ljudi mahom bave i stvarima koje ne vole zarad preživljavanja, prvenstvo za zajedničku sreću imaju slična interesovanja, hobiji i ono čemu stremimo, sanjamo u svom životu.

Uz vaše ime, naravno, vezuje se i ime vašeg oca Dragoša. Kako je bilo odrastati pored takvog autoriteta, i koji modus vivendi ste od njega usvojili?
Teško je govoriti o nečemu u odnosu na šta nemate dovoljnu distancu objektivnosti, kao i o nečemu što uključuje strahopoštovanje. Ovo ne govorim zbog potrebe da opravdam svaku moju eventualnu grešku, već da ukažem na poziciju koja u najmanju ruku ne može da omogući celovit odgovor. Činjenica je da nije bilo lako odrastati pored oca kome se podrazumevalo da će mu ćerka diplomirati, magistrirati, zaposliti se i puno tokom života stvarati, za razliku od dece koja su rasla pored očeva kojima se ništa od toga nije podrazumevalo, već je svaki, pa i najmanji uspeh bio povod za slavlje. S druge strane pak, isto tako, moje je odrastanje uz Dragoša bilo veoma lako i blaženo kada je reč o sticanju znanja, odgonetanju tajni sveta i čoveka, ezoteričnim i duhovnim zapitanostima, kreativnim dilemama…Sve ono što je meni genetski ili prirodno bilo najbitnije i najzanimljivije, upravo je on mogao sa lakoćom da mi pruži i zato zaista verujem da smo mi, deca, ti koji odabiramo svoje roditelje. Uvek je bio tu za svaki moj pad duha, pojavu malodušnosti, te mi je nakon njegove smrti bilo potrebno novo odrastanje kako bih tu ovisnost o njegovoj harizmi i optimizmu zamenila nečim sopstvenim. I ako je nešto bilo zaista teško za mene, onda je to bio njegov odlazak. Dragošev modus vivendi je tokom života, u zavisnosti od situacija i životnih izazova varirao od spartanski muževnog do dendijevskog, ali je u oba imao lični pečat i integritet, besprekornu logiku i kodeks ponašanja. U tom smislu je daleko bliži sa mojom majkom nego sa mnom. Od njegovog modusa mislim da je kod mene ostalo prisutno to da živim za dela, to jest, da čuvam svest o tome da „sve prolazi, samo dela ostaju“ (D.K.) te da sam ovde da bih prevashodno obavljala svoje zadatke, a ne jurila za malim, prolaznim zadovoljstvima života.

Kada smo kod životnih zadovoljstava, kada ćemo mi imati zadovoljstvo da vas u skorije vreme čujemo na violini i testeri?
Ukoliko nas stanje sa koronom ne omete, to bi trebalo biti drugog decembra na Međunarodni dan ukidanja ropstva, kada ćemo Maja Pakić, Darko Armenski i ja prirediti muzičko-poetsku čajanku u klubu Metropolis. Nadamo se da će naš poziv motivisati neke ljude da se oslobode od ropstva društvenih mreža i da će doći da uživaju pravo druženje sa nama, muzikom i poezijom koje su između ostalog, takođe, plod traganja za slobodom. Naravno, reč je o slobodi koja nas ne lišava naših dužnosti i odgovornosti, naprotiv, onoj koja nas obavezuje na vernost najdubljim i najsvetlijim principima sopstva.