Corona, seks, laži i društvene mreže

Osamdesetih godina prošlog veka bio je vrlo gledan film “Seks, laži i video trake”. Ne sećam se jasno svakog detalja filma, znam da je bilo reči o prevari, zamršenim sestrinskim odnosima, o oproštaju… .
O svemu što nas muči i svemu što može da se zabeleži na filmskoj traci. Sa ove vremenske distance film izgleda bezazleno i naivno. U vremenu kada  je snimljen izazvao je skandal.

Kako je moguće da se sve tako drastično promenilo za tako kratak vremenski period? Da sva pristojnost isčezne i da ljudi izgube stid  poslednje utočište pristojnosti? Kako je čovečanstvo sebe dovelo u stanje tako niskog nivoa bitisanja gde se sve svodi na uzmi, upotrebi i baci? Pri tom ne mislim na stvari, mislim na ljude tj. na zloupotrebu ljudi jednih od drugih. Čitava stvar je u mnogome potpomognuta društvenim mrežama. Ljudi iz celog sveta mogu da se umreže i naprave kontakt. I  to je u redu, ali… većina muškaraca pravi kontakt sa ženama samo iz jednog razloga, i nemojte reći da preterujem, razlog je isprovociran niskim strastima…i žene, uglavnom, pristaju na to… Jedan prosečan muškarac nikada nije u konekciji samo sa jednom ženom, obično ima više kontakata, vrlo je eksplicitan u svojim zahtevima i ne želi da gubi vreme ako ne dobije ono što želi, a želi samo kratkotrajno zadovoljstvo po mogućstvu sa što više žena. Ne gubi vreme jer mnogo radi, brzo živi i želi što više iskustva. Mnoge žene žele isto…mnoge naivno misle da će tako pronaći ljubav.

To je bilo stanje pre corone, a šta se promenilo u vremenu kada su ljudi bili prisiljeni da ostanu kod kuće? Da li su svoj ubrzani život uspeli da promene i da svoj vrednosti sistem preispitaju? Ili su još jače i opasnije nego pre corone nastavili da igraju igru uzmi, ostavi i pređi na sledeću…

Erih From je u knjizi ”Umeće ljubavi” dao smernice na osnovu kojih možemo znati kada smo voljeni i kada volimo:
“Šta jedna osoba daje drugoj? Ona daje od sebe, od najskupocenijeg što ima, ona daje od svog života. To ne znači nužno da ona žrtvuje svoj život za drugu osobu – već da joj daje od onoga što u njoj živi; ona joj daje od svoje radosti, svog interesovanja, razumevanja, znanja, humora, od svoje tuge – sve izraze i manifestacije onoga što u njoj živi. Aktivni karakter ljubavi ogleda se u činjenici da ona uvek sadrži određene osnovne elemente, zajedničke svim oblicima ljubavi.
To su: briga, odgovornost, poštovanje i znanje. Ljubav je aktivna zainteresovanost za život i rast onoga što volimo. Čovek voli ono oko čega se trudi i trudi se oko onoga što voli.”

Jasno je da fokus ljudi koji jure iz veze u vezu nije ljubav. Uzmi, ostavi i pređi na sledeću. Nema se vremena za posvećenost. Uvek može da se nađe lepša, lepši, mlađa, bogatiji. Ali i neko ko ima više pratilaca, ko je nedostupnjiji, teži za osvajanje. Igra nije zanimljiva ako je laka a “plen” dostupan.U toj igri “uzmi, osvoji, ostavi i pređi na sledeću” ulog je sujeta. A nju je teško zadovoljiti. Ali onda kada se desi nešto nepredviđeno prisiljeni smo da preispitamo.
Zašto?
Zato što je vreme kada smo bili prisiljeni da ostanemo kod kuće bilo vreme kada su mnogi počeli da razumeju besmisao površnih veza, ali i da shvataju veliku važnost porodice. Iza naizgled običnih priča kriju se velike istine. Iza “skromnih ljudi” krili su se mudraci koji su svoj svet gradili na pravim vrednostima. Devalvirala je vrednost stanova a porasla vrednost kuća, devalvirala je vrednost Don Juana a porasla vrednost  porodičnog čoveka. Sada kada se nazire kraj pandemije postavlja se pitanje da li  ih je  i moderni Odisej razumeo? Da li je razumeo da mora da promeni smer? I kada  opet krene u plovidbu shvatiti značaj Penelope i Itake.

Preuzeto iz Vikipedije:
“Politička karikatura iz 1900. godine sa Buridanovim magarcem:
Buridanov magarac je primer ironije na Buridanovu tezu o slobodi volje.
To je poslovično poznat magarac koji se nalazi između dva potpuno jednako udaljena plasta sena i, pošto nije u stanju da se odluči ni za jedan, on skapava od gladi.
U psihologiji se uzima kao primer konflikta dvostrukog privlačenja, odnosno jake ambivalencije.
[1] Paradoks Buridanovog magarca je dobio ime po Žanu Buridanu, francuskom filozofu iz 14. veka. Buridanus Johanes (umro oko 1360) bio je Okamov učenik i nastavljač.
[2] Kao rektor Pariskog univerziteta (1327–1328) javno je branio teze nominalizma. Buridan je dokazivao da ljudska volja deluje na osnovu motiva. Pod jednakim okolnostima (lat: aequilibrium indifferentiae) volja bi verovatno ostala neodlučna.
Odatle su Buridanovi skolastički protivnici izmislili tzv. Buridanovog magarca, koji stoji između dva potpuno jednaka plasta sena. Usled jednakosti motiva magarac se ne može odlučiti na koju će stranu pre poći, te nužno mora uginuti od gladi.”

Buridanov magarac može biti i paradigma naše stvarnosti. Od mnoštva ponuda ljudi željni ljubavi i pažnje umiru emotivno prazni. Svaka nova osoba nudi novo uzbuđenje, novu nadu da će im popuniti prazninu, da će baš ta osoba biti ono što traže. Ali, nesvesni da odnos zahteva trud i spoznaju, brzo odustaju od nje. Dosadi im posle izvesnog vremena, a da oni i ne požele da je bolje upoznaju.
Na vidiku je neko nov, uzbudljiv, nedostižan, lep. I baš zato što je nedostižan on ili ona su neodoljivi. Kada prestaje čarolija? Kada ih upravo taj nedostižan prihvati, paradoksalno! Ako ih osoba o kojoj su maštali hoće to znači da će ih hteti i ona drugu, treća, četvrta… I tako se dijalektika praznine povećava i broj uvećava.
Ali…taj fini začarani krug htenja i promena bez emotivnog ulaganja na kraju prekida  – vreme!
Sasvim neprimetno i neočekivano Petar Pan i Lolita nađu se sami u nekoj starosti bez onog što je još uvek najvrednije – porodice.
Zato je umetnost življenja u jednoj vrlo prostoj činjenici, donesete odluku za svoj život u pravom momentu. A taj momenat  je sada!

Tanja Petrović Miljković