ODISEJ VIŠE NE PLOVI

Svet je stao, bez izuzetaka. Vrli novi čovek, podgojen ili fit, svejedno…morao je da stane. Odisej novog doba izgubio je pravac i kontrolu. Zaboravio je gde je Itaka, zaboravio je Penelopu, poverovao je sirenama. I taman kad je mislio da nije nužno da se vrati u Itaku i Penelopi,dogodilo se nešto pred čime je morao da se zamisli. Dogodilo se nešto što ga je prestravilo jer nije znao kako da mu se suprotstavi.  Povukao se pred nečim što je jače i opasnije od njega. Povukao se pred virusom i priznao da je nemoćan. Zatekao se u svetu koji je gajio kult ličnosti  Mesija i Ronalda, ali i mnogih drugih modernih zgrtača novca za svoje veštine. Zato je valjda i španska lekarka nemoćna da nešto učini rekla: “Date fubaleru milion evra mesečno a naučniku 1.800 … Sada hoćete lek! Idite kod  Ronalda ili Mesija da vam ono daju lek.”
Bez namere da budem maliciozna ovo je paradigma naše stvarnosti. Svet je do pojave korone tako funkcionisao. I niko nije video ništa loše u tom i takvom poretku. Glumci, fudbaleri, kuvari, bilderi, pevači, Lajf koučevi, realiti zvezde postali su osobe od ugleda. Lekari, filozofi, psiholozi, matematičari, fizičari, advokati više nisu bili poželjna zanimanja.

Šta je posledica tako ustrojenog sveta?
Ništa ozbiljno, samo čovek koji više nije imao vrednosni sistem. Postao je biće koji svoj i tuđi uspeh meri količinom novca i brojem veza. Moral je proteran a sa njim i dobrota, pristojnost i empatija. I ok, tako je funkcionisao svet, zapravo, mislili smo da funkcioniše i onda se pojavila korona! Neko kaže da je to Božja kazna za palog čoveka, drugi da je napravljena kao biološko oružje, neko proziva Ameriku, neko Kinu. Ali da ostavimo po strani teorije zavere, ono što mene u ovom momentu najviše zanima je :”Kakav će svet biti posle korone? Koliko ćemo se promeniti? Hoćemo li da se vratimo pravim vrednostima ili ćemo kako u Bibliji za čoveka koji se uporno vraća grehu reći:”…okupa se svinja pa se opet valja u kaljuzi.”

“Mnogo je znanja malo je mudrosti”, rekao je Jung. Da, problem sa nama je što smo postali konzumenti ne samo stvari nego i znanja do mere da ne znamo šta ćemo sa njim. Mlaki ljudi mlakih želja…  bezvoljni i bez smisla. Hipnotisana gomila kako kaže frontmen grupe Partibrejkers. Tlo pogodno da na njemu uzraste korov. I on raste, buja, a sa njim sva zla iz Pandorine kutije: laž, bolest, smrt, razvrat, ludilo, bes, siromaštvo, tuga, mizerija, ljubomora…
Moje pitanje je da li je takvo stanje održivo? Ako sledimo Aristotela i njegovo učenje moramo da menjamo tu stvarnost ali i sebe same. Nemoguće da čovek opstane, a samim tim i čovečanstvo  bez razvoja. Nemoguće!  I ne može sam, čovek potrebuje druge ljude. Po Aristelu stvari su jasne na putu ka uspehu, čovek je biće koje neprestano mora da radi na sebi i neprestano mora da gradi odnose sa drugima u cilju poboljšanja svoje zajednice jer jaka zajednicama znači jak pojedinac, tako jednostavno  zar ne? Ali…svedoci smo da i nije.  Zašto?
Zato što smo prestali da verujemo da je čovek biće sposobno da gradi odnose i da izgradi pravedniji svet. Sami sebi smo amputirali dobrotu i više ne verujemo da je moguć pravedniji svet. I u pravu smo, jer verujemo u to. Bili bismo u pravu i da verujemo da je moguć, zar ne?  “Svet je moja predstava,” rekao je Šopenhauer, svet jeste naša predstava i zato je od suštinske važnosti za sve nas u šta verujemo i kako ga vidimo. Svet posle korone neće biti isti u to sam sigurna…ali nisam sigurna u kom pravcu će ići ta promena.

Šta kada sve ovo prođe? I kada se Odisej vrati u svoj dom. Hoće li ubiti sve svoje neprijatelje koji su, zapravo, u njemu samom: bes, lenjost, sujetu, pohlepu, mržnju… Da li će shvatiti da je on kriv što su prosci opsedali Penelopu? Ili će kao Narcis svu lepotu traži u sebi samom dok će za druge biti slep? Dugo je zapadna civilizacija gradila svet u kome su narcističke ličnosti uzimale primat i postale većina.
Zašto je to u ovom momentu važno?
Ako želimo da menjamo svet moramo da znamo da većinu čine  ljudi slabog, fragilnog identiteta, bez jasnog uporišta u sebi, koji se panično boje starenja i smrti, ali i obaveza, dugotrajnih i smisaonih veza i posvećenosti. A čemu se dive?
Slavi, bogatstvu i glamuru…ličnu vrednost mere kroz društveni status. Neprekidno se ogledaju jedni u drugima i zato je nemoguće da funkcionišu bez drugih, zapravo bez priznanja od drugih. Iza tih ogledanja, ne postoji stabilno formiran identitet koji bi osobi omogućio da sama bez publike i drugog, zna ko je, šta želi i šta radi. Zato je život posle korone, gotovo, nemoguće zamisliti kao priliku da se ljudi promene i svoj brižljivo građeni koncept “imati”zamene konceptom ” biti.”
Ali čuda su moguća samo moramo  znati kako da ih izvedemo.
Nastaviće se…

Tanja Petrović Miljković