Umetnost u doba corone – Vojislav Radojković

Čovečanstvo se upravo suočava sa velikom krizom. Svako je podnosi na svoj način. Ta kriza je globalna, svi smo stavljeni u istu ravan… i to je, možda, jedno dobro u ovom trenutku. Corona nas je zaustavila u planovima, u svakodnevici, zaustavila je bezbrižnost… život.
Kako umetnik reaguje i razmišlja u ovom momentu razgovarali smo sa piscem Vojislavom Radojkovićem.

G. Radojkoviću, pre nego nam nešto kažete o svom poslednjem romanu, recite nam, molim Vas, šta je za Vas umetnost i zašto je ona važna u ovom trenutku?

Ne mislim da je umetnost važna u ovom trenutku. Spašavanje života je apsolutni prioritet. Umetnost će doći kasnije, ruku pod ruku sa istorijom, ali sa različitom svrhom. Istorija će beležiti činjenice, brojeve stradalih, datume, objašnjavaće uzroke. Umetnost će nalaziti inspiraciju u ovim tregičnim danima. Baviće se, kao i uvek “velikim temama”, život, smrt, ljubav… Da Vas podsetim recimo na Kamijevu “Kugu”, ili Makresovu “Ljubav u doba kolere”. Ili da uzmemo slikare, Gojini “Užasi rata”, Piksova “Gernika” stvoreni su iz ratnih stahota. Uostalom, bol i patnja ne moraju biti masovne. Poslušajte samo dela koja je stvorio veliki kompozitor Maler, duboko dirnut ličnom porodičnom tragedijom. Ima li tužnije muzike od njegove? Hajde da spomenim i Nika Kejva, svako ko je slušao njegov poslednji album, posvećen njegovom preminulom sinu, zna o čemu govorim.
Pitate me za moj poslednji roman “Istine I laži”. U njemu hvatam period od 80tih godina, pa nekih 35 narednih godina. Moji likovi prolaze naša stradanja, ratove, krize, raspad društva u kome smo odrastali. Zaljubljuju se, mrze, stare… Pre svega, želeo sam da prenesem dubinu osećanja koje smo tada imali. Nisam želeo da donosim krajnje zaključke, to svakako i nije svrha umetnosti.

Kako umetnik reaguje u ovoj situaciji, kada su nam ugroženi životi? Kada se preispitujemo i suočavamo, neminovno, sa sobom?

“Čovek, svejedno da li je anđeo koji je izgubio krila, ili majmun koji se olinjao, njemu je pošlo za rukom da se među živim bićima izdvoji jedno zahvaljujući opadanju svog zdravlja”, evo citiram ciničnog Siorana i mislim kako je važno da se u datoj situaciji nikako ne ponašamo kao životinje u trenutku kada je zdravlje tolikog broja ljudi ugroženo. A umetnik, baš sada nikako sebi ne bi smeo da dozvoli gubitak krila. Trebaće mu, kada sve ovo prođe da sa njima poleti i ostavi trag pre svega svoje, a i svih naših duša.

Da li je moguće gledati na pandemiju iz drugog ugla, da li, ipak, nešto dobijamo pozitivno i šta?

Ernest Jinger je rekao da “rat oplemenjuje”. To možda na prvu loptu zvuči sumanuto. Ali tek situacije koje su “iščašenje” iz rutinskog života, dovode nas u pozicije da se pokažemo ko smo i šta smo. Tek rat, a ova pandemija to svakako jeste, može pokazati ko je heroj, a ko kukavica, na ličnom planu. Drugo, suočavanjem sa katastofom ovih razmera, mi opet učimo da se nosimo sa sledećom. Da podestim na “Špansku groznicu” koja je odnela 50 miliona života. Siguran sam da sećanje na “nju”, koja se dogodila pri kraju Prvog svetskog rata, neprocenjivo iskustvo koje prosto moramo da iskoristimo.

Umetnost je oduvek bila pokušaj da se objasni život, da mu se doda nešto što mu svakodnevica oduzima.
Za Ljosu: “Pisanje je protest protiv manjkavosti života.” Da li je to bio i Vaš razlog da počnete da pišete ili ste hteli da preko pisanja dođete do sopstvene istine? Vaš poslednji roman, koji je izašao 2019. godine zove se “Istine i laži” , koliko je istina za svakog od nas važna… pri tom, mislim na onu istinu koju svako od nas živi?
Ako ste počeli sa Ljosom, meni je odmah pao na pamet Hobs, koji je rekao da mu je strah jedina strast u životu. Pa bih se nadovezao na Žorža Bataja, koji je tvrdio da piše da ne bi poludeo, a Roland Bart je to tumačio kao “Potrebu pisanja da ne bi osećao strah”. Strah od manjkavosti života možda?
Pre nekog vremena dao sam baš intervju sa tim istim pitanjem. Odgovorio sam da ne znam zašto imam potrebu da pišem, a imam je. Jedino što stvarno mislim je da istina ne postoji bez laži, kao što ne postoji ljubav bez mržnje, Bog bez đavola, raj bez pakla. Ja sam u mom romanu otvorio ta pitanja i pustio svakog čitaoca da potraži svoje dogovore.
Da li će svet biti isti nakon corone?

Prosto ne može da bude isti. Ova pandemija, nažalost još nije gotova, stah je veliki i ne bih se usudio da kažem kakav će svet biti. Rober Sepel je tumačio, da kada dođe do drastičnih promena u socijalnoj i fizičkoj sredini, što svakako Korona virus upravo radi svima nama, to neminovno dovodi do promena naših motivacija i saznanja, koje opet dovode do promena u našem ponašanju, koje opet utiče i na naše kulture.

Tanja Petrović Miljković