ČUDESNI SVET – SANDE RISTOVSKI


Umetnica Sanda Ristovski 19.02. predstaviće  svoju izložbu „Sensizlik“ u prostoru ULUS-a. Kada je ova umetnica u pitanju očekivanja su velika s obzirom da ona pomera granice u čemu god  da radi. Njen jak senzibilitet i osećaj za pravednost, kao i, neizmerna ljubav koju pokazuje prema svetu koji je okružuje i životu kao takvom, dodaje i u naše živote boju i podstrek. Sanda Ristovski život i sve što nas okružuje vidi na svoj način, a on je protkan začuđenošću i dubokim osećajem empatije za sva bića.

Upravo to svrstava Sandu Ristovski u red retkih i dragocenih umetnika koji opominju i bude.

Veliko nam je zadovoljstvo da opet imamo povod za intervju sa Vama. Ovog puta povod je Vaša izložba koja će se održati 19.02. u ULUS-u, pod nazivom „Sensizlik“. Moram priznati da je naziv vrlo zanimljiv. Šta je tačno Sensizlik?  Zašto ste se odlučili da tako nazovete izložbu?

Sensizlik, u prevodu sa turskog jezika znači nedostajanje jedne, određene osobe. Ne usamljenost, patnju ili samoću, već jednostavno stanje „Bez tebe“.

Izložba je nazvana po ciklusu slika, nastalih u poslednjih par meseci. Opisuje ljubav, onu iskonsku, koja je spremna na žrtve, čekanje i ćutanje, koja kao lava, pali i dezintegriše sve što je lažno i mlako. Ljubav na nivou duša, bajkovitu, koja se prepliće sa drugim dimenzijama, između ratnika-viteza i ženske suštine, koja je spremna da hrabro, dostojanstveno i bezuslovno veruje, da ta ljubav postoji oduvek, i da se samo nastavila, iz nekog davnog sna.
„Sensizlik“ se može povezati i  sa radovima nastalim u stanju  velike patnje, zbog gubitka mog mačka Strahinje, jer prepoznaju i zavole se duše, za mene nebitno da li se radi o ljudima i životinjama.

Šta ovom izložbom želite da poručite?

Tokom samog procesa stvaranja, nisam razmišljala o publici. Slike predstavljaju zabeležene utiske i emocije, vezane za određene trenutke u mom životu, koje su prenete bojom na platno.
Smatram, da kada umetnik, na taj način ogoli svoju dušu i hrabro se izloži sudu javnosti, bez razmišljanja o tome šta je u trendu i bez usiljene želje da šokira javnost ili da sitničavo meri koje teme su isplative, rezultat uvek mora da bude puno srce, što bi negde i trebalo da bude cilj.

Budući da važite za osobu vrlo jakog senzibiliteta, da li ste ovom izložbom hteli nešto posebno da poručite?
I da li ste mišljenja da umetnici mogu da utiču na promenu svesti kod ljudi?

Moje mišljenje je da umetnost mora da bude iskrena. Nisam ljubitelj performansa, pravljenja cirkusa i veliki sam protivnik zloupotrebe ugroženih slojeva ljudi, bolesne dece, prebijenih žena… radi  „društveno korisnih projekata“, kojima je jedina misija, uzimanje novca.

Ukoliko umetnik oseti potrebu da odreaguje na neku situaciju koja nije lična, uticaće na promenu svesti kod ljudi. Moja prethodna izložba „ Ko su svinje?“ je bila reakcija na odnos ljudi prema životinjama, i to baš prema svinjama. Dotakla je srce nekim, divnim osobama. Sada nisam imala potrebu da „menjam svet“, već da dam ono najlepše iz sebe.

Slike „Majka“ i „Harpija“ se izdvajaju, po mišljenju, likovne kritičarke Maje Živanović, u čemu je njihova simbolika i šta njima želite da poručite publici?

Harpija je autoportet. Nastala je slučajno, zbog šale mog sina Tome, koji me je nazvao Harpijom, jer je gledao emisiju o tim divnim pticama, koje su spremne da napadnu i prave zveri, ukoliko se približe njihovim ptićima. Naveo me je da istražim i upoznam  divna bića, koja su me potpuno fascinirala i lepotom, snagom i karakterom. Prvo sam uradila kostim za reviju na Fashion Selectionu, a posle dve godine i sliku.

„Majka“ je bik koji krvari, bori se i brani. Podseća me na moju majku, ali i na neke situacije kroz koje sam i sama prošla. Majčinstvo je za mene velika borba, između potrebe da svoje mladunče zaštitim od svega na svetu  i zdravog razuma koji mora da ga pusti, da padne, opeče se i stvara svoja iskustva. Na sreću, svesna sam te „Harpije“ u sebi, i trudim se da je ne puštam iz kaveza.

Redakcija našeg časopisa Vam želi mnogo uspeha. Početak je godine, verujem da imate još mnogo projekata, šta i da li još nešto spremate?

Hvala vam najlepše. Ovo je izložba kojoj se veoma radujem. Oslikana garderoba koju dizajniram, je sada i zvanični suvenir galerije Art for All i to je divna, dugogodišnja saradnja, u atmosferi porodice, koja me svakodnevno raduje. Sledi završetak dokumentarnog filma o mom ocu, Lazi Ristovskom, koji je sada u fazi montaže, pa se nadam premijeri do kraja godine, kao i priprema izložbe radova učenica moje škole slikanja, na proleće.

Tanja Petrović Miljković