Epilepsija i Dostojevski

Ana Grigorjevna i Dostojevski

U ovom tekstu biće dotaknut stručan deo o epilepsiji za koji sam koristila predavanja za studente profesora Nenada Ugrešića sa Framaceutskog fakulteta u Beogradu. S obzirom na to da je Dostojevski i njegov blistavi um, patio i borio se sa ovom bolešću i pojasnio svojim opisima u romanima epileptične napade, navešću i neke detalje njegovog života.

Četvorogodišnji boravak u zatvoru je promenio Dostojevskog. Sredinom XIX veka je pušten na slobodu. Odbacio je ranije nihilističke stavove, okrenuvši se hrišćanstvu. Dostojevski je pored borbe sa epilepsijom, imao i kockarski porok, a njegovoj razdražljivosti su doprinele dve žene pre nego što je uplovio u „mirne vode“. Baš dok je pisao roman „Kockar“, zbog nedostatka vremena, angažovao je stenografkinju Anu Grigorjevnu, kako bi ispoštovao rok. Ona je razumela i obožavala njegovo stvaralaštvo, opisivala ga kao nervoznog tokom prvih susreta, rastrojenog usled nedostatka vremena. Roman je napredovao zahvaljujuci Ani, odličnoj stenografkinji, ali i osobi koja je prepoznala dete, osećajnog i jednostavnog čoveka u Dostojevskom… Iako je bila 25 godina mlađa, njihovo poznanstvo je rezultiralo brakom. Postojano je ostala uz njega i bila je svom dušom odana mužu do njegove smrti 1881. godine. Nakon toga se nije udala.
Kao neko, ko grozničavo i duboko proživljava romane Dostojevskog,
uronila sam u njihov odnos i počela da volim njeno/svoje ime, jer je bila žena velikog srca i plemenitosti. U njoj je ovaj napaćeni čovek i predstavnik ruskog psiholpškog realizma, nasao najveći oslonac i podršku. Ana je jačinom svog karaktera, kao i bezgraničnom ljubavlju, uspevala da se nosi sa svim teškoćama zajedičkog života, kao i sa bolešću Dostojevskog.
„…Kakva je onda to bolest i od čega je to Dostojevski bolovao?
Savremeni francuski epileptolog Anri Gasto, u svojoj veoma dobroj studiji koja nosi naziv Neobičan doprinos Fjodora Mihajloviča Dostojevskog medicinskim saznanjima o epilepsiji, zalaže se za prisustvo generalizovane epilepsije kod Dostojevskog. Ova forma epilepsije, poznata iz davnina, o kojoj je i Hipokrat pisao, sastoji se od „velikog napada“ praćenog gubitkom svesti, opštom toničnom zategnutošću mišića koja proizvodi krik, padom uz povrede, grčenjem mišića, penom na usnama i postepenim vraćanjem svesti uz zaboravljanje svega što se odigralo, malaksalošću, duševnom otupelošću i prazninom u glavi. Ovakva vrsta epilepsije može da traje tokom celog života bolesnika, napadi se ponavljaju u pravilnim ili nepravilnim, kraćim ili dužim vremenskim razmacima, ne postoji nikakva prethodna povreda mozga, i  kod gotovo jedne trećine ovakvih epileptičara postoje različiti psihički poremećaji…“ (Vladeta Jerotić *)

U GENERALIZOVANE EPILEPSIJE SPADA GRAND MAL
GRAND MAL napad je brutalan, a osoba obično ima auru tj. predosećaj da ce doći do napada (zvukovi, mirisi slično kao kod migrene).Napad počinje krikom, dolazi do pada i do snažnih tonično-kloničkih kontrakcija koje traju 30 sekundi (izraziti grčevi). Osoba je duboko bez svesti, popusti vegetativni sistem i osoba se umokri, a moze doći i do inkontinencije (nemogućnost zadržavanja) stolice.Često vidimo krvavu penu na ustima jer osoba ugrize vlastiti jezik. Napad traje nekoliko minuta. Dolazi do iscrpljivanja aktivnosti mozga, osoba je bez svesti, a zatim nastupa amnezija za napad. Osoba je „izlomljena“ i iscrpljena, ceste su i povrede zbog pada prilikom gubitka svesti. Svaki od ovih napada ostavi posledicu na mozgu.

ŠTA ZAPRAVO SUŠTINSKI KARAKTERIŠE EPILEPSIJU?
Najvažnije je da epilepsiju karakteriše fokus=žarište! To je grupa nestabilnih neurona koja iznenadno ispaljuje struje visoke frekvencije koje se šire na okolno moždano tkivo, što se manifestuje kao epileptični napad. Fokus i dalje ostaje velika tajna. Jasno je da ukoliko je mozak mehanički oštećen mi vidimo fokus, ali u najvećem broju epilepsija kod kojih nije poznat uzrok ne vidimo ništa, tj. ne vidimo fokus, samo na elektroencefalogramu snimamo grupu nestabilnih neurona.
Navešću jedan eksperiment takodje iz predavanja.
  Eksperimentalna životinja (najčešće miš) se pripremi i zatim se električnom strujom izuzetno niske voltaže i frekvencije stimuliše jedna tačka u mozgu. Struja je toliko slaba da ne izaziva nikakav poremećaj. Sutradan se potpražna struja ponovo aplikuje na istu strukturu mozga i nema nikakvog odgovora. Ovaj postupak se ponavlja svakog narednog dana. Tek 14. dana miš na struju reaguje epileptičnim napadom. Kad miš jedanput odgovori, životinja se ostavi da živi svoj život. Nakon godinu dana se ponovo struja aplikuje na tu tačku mozga i usled toga će miš ponovo da odgovori epileptičnim napadom. Iz toga sledi da jednom nastali fokus održava samog sebe!
Treba naglasiti, da svaki mozak jeste spreman na konvulzivnu aktivnost, ali samo ponovljena konvulzivna aktivnost zove se epilepsija. Dečji mozak je osetljiviji, jer se sa godinama mozak postepeno stabilizuje.

Razlozi koji mogu da dovedu do epileptičnog napada su brojni:  porast telesne temperature, razne infekcije mozga, metabolicki poremećaji (npr. hipoglikemija), delovanje otrova (npr. olovo, alkohol), ugljen-monoksid (CO), fizičke traume glave, edem mozga, razvojni poremećaji (npr. pri porođaju ili razvoju mozga).
Epilepsiju po poreklu (etiološki) delimo na:

1.simptomatsku – ona za koju znamo ili mozemo da znamo uzrok nastanka (npr. trauma glave prilikom saobraćajne nesreće pri kojoj moze dolaći do epilepsije)
2.idiopatsku – nije poznat uzrok, javlja se izmedju 2. i 14. godine života tj. u detinjstvu.
Epilepsije nisu čiste, odnosno često se mešaju razni oblici epilepsija. Otprilike 2% od ukupne populacije je imalo u toku života prvi epileptični napad, a 1% stanovništva ima epilepsiju.

Jedanput epilepsija, ceo život epilepsija!
U 50% slučajeva epileptičari su neupadljive osobe kod kojih je intelekt očuvan. Dakle, od ukupnog broja pacijenata, polovina se uspešno leči lekovima i do kraja života nema nijedan napad. Kod 35% mogući su povremeni napadi. Kod 15% slučajeva terapija je prilično bezuspešna.
Većina pacijenata uspeva da očuva integritet ličnosti, to su nešto malo tromije i pipkavije osobe. Međutim, ako se radi o teškom obliku bolesti ipak se gubi čvrstina karaktera, gubi se integritet ličnosti.
Kakva je ličnost Dostojevskog? Kakvi su njegovi opisi epilepsije i uopšte dinamika likova? Da li će njegova čuvena rečenica „lepota će spasiti svet“ biti nedostižni ideal?

Svakako da verodostojnost, istinitost, stravičnost, ,, opisa epiliptičnih napada u romanim Dostojevskog, ne ostavljaju čitaoca ravnodušnim. Mene lično ostavljaju bez daha i izazivaju u meni veliko saosećanje sa obolelima. Njegov genije je uspeo da upozna svet sa patnjama epileptičara. Da li ima li veće patnje od patnje deteta? Pretpostavljate na šta mislim? Devojčicu Jelenu iz romana „Poniženi i uvredjeni“ i njeno zgrčeno malo telo… To dovodi do suza i potresa do srži. Mislim i na Smerdjakova iz romana „Braća Karamazovi“, ali isključivo zbog strahota samih epileptičnih napada. Neću ulaziti u celokupnu strukturu romana i likova Dostojevskog, jer tom zadatku nisam dorasla, ali cu se poslužiti citatom sa kojim se slažem i koji će nadam se zaokružiti celinu.

„…Ako uzmognemo da u Dostojevskom sagledamo Svečoveka, što je on i bio u dubini svoga bića, a ne samo Rusa, možda ćemo izbeći zamku u koju nas može uvući pogrešno zavođenje, bilo Dostojevkog epileptičara, bilo oceubice, bilo ruskog nacionaliste, ili slovenofila. Pošto je Dostojevski ponor bez dna, svako od nas može da nađe sebe u Dostojevskom, već prema tome na kom se stupnju svoje spiralno postavljene individuacije nalazi… Ako jednom ipak dospemo do Hristosa, upravo onakvog Hristosa kakvog ga je Dostojevski video, onda ćemo shvatiti da Hristos nije nikakav samo ruski ili samo jevrejski ili bilo koji drugi čovek potekao iz jednog određenog naroda koji ima sve osobine samo tog naroda. Hristos je univerzalan Princip i arhetipski Simbol večito željenog Čoveka; ali pripazimo, ne ničeovskog Čovekoboga, već Bogočoveka u koga je verovao Dostojevski“ napisao je Vladeta Jerotić *.

”Vladeta Jerotić: Dostojevski i epilepsija”
Izvor: Putovanje u oba smera, Sabrana dela, III kolo
Na fotografijama su navedeni citati Dostojevskog

Autor teksta: Ana Cakić