”Mnogo toga još nisam rekao kroz fotografiju” – Intervju sa Zoranom Trbovićem Trbom

Sve fotografije iz teksta: Zoran Trbović-Trba

”Jedino što ja priželjkujem je da mi se pruži šansa da još radim, jer mnogo toga nisam rekao kroz fotografiju” –  fotograf Zoran Trbović Trba.
Njegove fotografije su, bez preterivanja, deo mejnstrim sintagme zbog koje je rok fotografija na teritoriji bivše Jugoslavije bila prepoznatljiva u svojoj crno beloj verziji.
Imena sa te scene sa kojima je ovaj fotograf sarađivao su za njegovu biografiju veliki kuriozitet ali očigledno nisu dovoljan uslov za dalji angažman.
Najprostije rečeno, životna priča ovog fotografa je još jedno flagrantno nasilje koje se sprovodi nad karijerama koje iza sebe imaju dugi niz godina dokazivanja.
Jedina  satisfakcija koje se Zoran Trbović, za sada, čini mi se dobro drži je fakat. Stanje stvari koje mu niko, i da hoće, ne može oduzeti.
Naime, veliki broj, portreta rok zvezda koje viđamo na internetu su zapravo njegove fotografije. Zbog toga i nema smisla nabrajati  koga je sve fotografisao jer je skoro svako lice YU rok scene bilo ispred njegovog objektiva .
Moram da istaknem da su dve fotografije mimo ove scene možda i njegove najiskorišćenije fotografije: Dušana Radovića i Zorana Đinđića. To gde se sve one nalaze izgleda se otima kontroli.
Sa majstorom rok fotografije Zoranom Trbovićem i njegovom suprugom Krinkom redakcija Puta u Art je u prijatnom razgovoru saznala mnogo toga o gorućoj temi autorskih prava i o njegovoj burnoj karijeri.

Ekatarina Velika

Šta je po Vama dobra fotografija?
Zoran Trbović:
Dobra fotografija je ona koja ispunjava svetlošću obuhvaćene različite komponente. Sama reč kada se prevede znači: Pisanje svetlom. Prema tome, onaj ko fotografiše ima pred sobom zadatak da iskoristi na najbolji mogući način tu datu svetlost i napravi u prirodnom ambijentu i u jednom trenutku, koji je samo on video i osetio, dobru fotografiju. O tome da li je dobro osetio tu sublimaciju, će posmatrač fotografije da sudi.
Težnja ka ovome je nekakvo savršenstvo u fotografiji. Postoje nameštaljke, postoji i neko ko će da uhvati momenat pored mene ja neću. Ako ja uhvatim na sceni kako pucaju žice onda sam savladao i emociju, ali je nužno da sam na tom mestu, gde pucaju žice. To sam ja video i ponudio sam posmatraču.
Fotografija jeste odraz nekog strpljenja, znanja, akumulisane energije i nekog ja bih rekao ličnog razmišljanja. Što će reći koliko sam pametan dotle dobacim.
Evo recimo, sada mi je pao na pamet jedan događaj apropo ove priče. 1986. godine Momčilo Bajagić i ja. Daju mi u redakciji zadatak u 10h izjutra da ga slikam i ja na Kalemegdan, Novi Beograd, i senke i jakne, svašta nešto sve do 4h popodne. Sve su slike bile divne, i crno bele i u koloru. Ali ja sam uporan da nemam još onu pravu jednu, savršenu. I odemo do hotela Jugoslavija na kafu, sa baštom, mermerom, fantazija. Bajaga naslonjen na taj mermer, ja rekoh sebi evo ga trenutak. I zadnji snimak tu na toj kafi je poplavio internet. Doći do te jedne prave, savršene, je samo fotografov osećaj. Svakako postoje široki kriterijumi za tu savršenu fotografiju, pa ljudi se razlikuju.

Željko Bebek

Milan Mladenović

Šta vas najviše inspiriše?
Po glavnom zadatku bio sam uvek koncertni, rok fotograf pa me u tom smislu najviše i inspiriše dobra bina, dobro osvetljenje i dobra tehnika. Kada je to sve, kako rekoh, dobro onda sam siguran u uspeh. A to znači napraviću odličan serijal. Na moju veliku sreću imao sam prilike da budem na velikim koncertima svetskih zvezda poput  Tine Tarner, Iron Maiden, Kokera, Gilana, Alvina Lija , Jona Majla i da na takvim velikim spektaklima takođe napravim odlične serije fotografija.
Ja sam, davno još kada sam počinjao, po dva tri sata znao da ne skidam oko sa aparata, bude mi modro oko. Ali ako moram da naglasim ona ću reći da me inspiriše najviše dobro svetlo i trenutak. Težnja da napravim jednu savršenu fotografiju je moje merilo. Meni su bitni kadrovi, likovnost, odnosi između boja i svela, sve, sve je bitno u kadru.
Nekada se radilo na filmu, analogno. Pa to je neuporedivo sa današnjim uslovima. Neuporedivo. Sve je moralo rukama, bila je potrebna veština, brzina tih ruku, i ne samo to uslovi, recimo na koncertu, su sa starim aparatima, kažem, neuporedivi. Pre svega opseg osetljivosti, nemoguće je porediti rezoluciju, zumove nekada i sada. Sada je sve digitalno. Ja sam recimo uvek bio brz fotograf. Prva moja rubrika je bila Diskoteka Cepilin novinar Milomir Marić i ja foto reporter. I po broju objavljenih slika i po autorskom pečatu izdvajao sam se ali sam uvek bio  bandoglav i nikada se nisam upoređivao sa ljudima koji su bili konformisti. Voleo sam iskrenost.

Kada samo već kod toga kako je započela Vaša karijera?
Krenuo sam 1976. godine sa časopisom Zdravo, pa Intervju, potom Rok, pa Pop rok, Huper i na kraju Ćao. Svakog koga sam dobio da slikam pokušao sam na poseban način da uradim fotografski bilo gde da sam radio a spisak je prilično dugačak pomenuo bih samo neke gde su najviše objavljivane moje fotografije. Pored gore spomenutih izdvojiću Nin, Politikin zabavnik, On, Ona, Start, Dugu, Bazar, Svet kompjutera, Studio, Plet
Radi se o 17 000 objavljenih fotografija u štampanim medijima, pre pojave elektronskih medija. Nekako kada govorim o svom radu vrlo često nabrajam nekadašnje angažmane, kojih je bilo zaista mnogo i moram iskreno da priznam da ih priželjkujem i sada. Naravno ne istog intenziteta ali još mnogo toga nisam rekao kroz fotografiju. Radio sam nekada i omote za albume Čolin omot za album Ti si mi u krvi je moj, pa za Balaševića, potom za Dadu Topića , Zebru… Napraviti dobru fotografiju Milana Mladenovića, Džonija Štulića, Dina Dvornika, Gorana Bregovića, Tife  zahteva umeće ne samo mehanički klik. Ali priznajem da je još kada sam počinjao karijeru masa njih samo škljocala.
Zapošljavali su se i tada preko veze. Zapošljavali su se lošiji od lošijih da ne bi bili bolji od glavnog. Zapošljavali su se ljude koji nisu umeli da drže aparate, čast nekim izuzecima. Ovaj trend se nastavio i danas. U tom smislu onda nema kritike, nema ko da kaže pa ti ovo ne znaš. U tome je problem. A moja borba je uvek bila vezana za kritiku. Zato sam 12 godina čekao posao u Politici. Ja sam od 1977. godine do 1989. godine svaki dan radio, išao na putovanja, nisam stajao. A u tom rasponu imam samo dve godine radnog staža. Sada sam recimo nezaposleno lice sa eto koliko godina radnog staža. Posle 12 godina i promene mnogo urednika dogodio se rat u bivšoj Jugoslaviji . Tako se, zapravo, moja profesionalna i burna karijera, rok fotografa, tim različitim prevratima u jednom trenutku pretvorila i u karijeru političkog fotografa. Otuda i dosta slika ljudi iz političkog života iz tog vremena 1991. godine. Jedna od fotografija je i Zorana Đinđića.

Bojan Pečar

Point Blanc


Kada smo već kod fotografije Zorana Đinđića,  namestio nam se trenutak da malo porazgovaramo na temu autorskih prava, jer je upavo ta fotografija napravila mnogo pometnje u Vašem životu. Stanje stvari se sada promenilo u Vašu korist?
Po pitanju autorskih prava svašta mi se dešavalo, stvarno. Ali generalno je u mom slučaju sve na tu temu krenulo vrlo naivno . Prvo sam pronašao par fotografija na našim portalima. Prepoznao sam da su moje. Pa to je ključno, naravno da prepoznam svoj rad. Video sam da su potpisane tuđim imenom ili nisu uopšte potpisane. Potom sam se odmah obratio advokatskoj kancelariji koja me je pitala da li imam negative tih spornih fotografija. Ja sam ih imao. Međutim kada smo zajedno krenuli dublje da ulazimo u problem, pojavio se zaista veliki broj mojih fotografija koje  su korišćene na raznim mestima od štampanih medija, preko banaka i knjiga do portala iz cele bivše Jugoslavije ali i iz sveta: Izrael, Kanada, Amerika, Bugarska…
Ja sam u međuvremenu uspostavio kontakt sa mojim drugom iz vojske. Ljubomir Manev iz Skoplja je čovek kome sam beskrajno zahvalan, bili smo zajedno u Somboru u vojsci. On ima načina za pretragu…
Poslao sam mu fotografiju Duška Radovića. On je u pretrazi pronašao 350 portala koji su iskoristili ovu fotografiju.
Potom sam mu poslao sliku Džonija Štulića sve te overeno dobre moje fotografije. Recimo Štulić ima hiljadu slika na guglu ali 5 slika se koristi i to su moje.

I na osnovu te njegove pretrage, u kojoj se otkrio ogroman broj mojih fotografija, dobio sam informaciju gde su te slike objavljene,  skrinšotovao sam ih, snimao linkove i slao advokatima.
Eto tako sam, zapravo, krenuo i zaista imam najraznovrsnija iskustva, prijatna i neprijatna. Recimo sa Slovencima i jednim njihovim portalom sam imao interesantan događaj. Oni su na moje upozorenje da su iskoristili moju fotografiju odreagovali ruganjem tako što su čitave nedelje na bilo koju fotografiju koju su objavili na portalu potpisivali mene. Ironija njihova je u stvari pokazala kakav je njihov mentalitet. Jedan portal iz Srbije je na moje upozorenje da su bez moje dozvole i mog potpisa koristili  fotografiju Duška Radovića odreagovao tako što me je u odgovoru pitao da li imam napismeno od Duška Radovića odobrenje za to što sam ga fotografisao. Zamislite, dokle ide ta bahatost. Brutalnost sam osetio i u prepoznavanju moje fotografije u jednoj banci a na naslovnicama knjiga i  da ne govorim. To je za mene sve prilično emotivno.
Izvinite, sada  je stanje stvari takvo da nema mesta više za ponašanje kao na pijaci. Dakle ako neki portal koristi fotografiju, bilo koju, bar urednik mora da zna od koga je uzeta fotografija i da li je ovlašćeno iskorišćena. To što je ona potpisana ne oslobađa urednika odgovornosti. Mora da mu se dozvoli od strane autora da je koristi legitimno.  Dakle,  tek ako autor fotografije dozvoli da se fotografija koristi, manja je greška u tom smislu da se ipak mora da ima ugovor za korišćenje fotografije, ali ne oslobađa samo ispravan potpis krivice.

S obzirom da trenutno niste u radnom odnosu i da su vam poslovi jako bitni, imate li neki angažman u planu u skorijoj budućnosti?
Najveći izgledi su za projekat koji dogovaramo Ivan Fece-Firči i ja. Kao nekadašnji bubnjar Ekatarine Velike Firči je osmislio koncept koji bi bio praćen mojim fotografijama. To me jako raduje jer bi to bilo nešto poput pokretnog performansa. Plan je da se putuje što više ne samo po Srbiji. Prosto je interesantno to što bismo i mladim ljudima na taj način ukazali na postojanje legendarne Ekatarine Velike, a moje fotografije, kojih ima zaista mnogo, bi samo bile vizuelna podrška čitavog projekta.

Zoran Trbovic sa suprugom Krinkom

Ivana Mitrović Cvetanović

Foto: Zoran Trbović Trba