Naša priča o Lefkadi

Ovo je naša priča o Lefakadi. Ali, ne o Lefkadi koja nas je dočekala tog ranog jutra, okupana suncem, mirisom borova i oleandera  i zadivila nas svim bojama plave. Ovo nije priča o ostrvu u koga su mnogi pre nas bili zaljubljeni, od poznatih milionera, bogatuna, bonvivana do običnog sveta.
Ovo je, jedna obična i istovremeno neobična priča, kako ti neko otvori vrata svoje dobrote i nesebičnosti, a ti ga zauvek nastaniš u svom srcu.
Naš boravak na ovom ostrvu uz obavezno krstarenje do Kefalonije
(koje  svakako ne treba propustiti), bio  je uzbudljiv, dinamičan i vredan svakog pređenog kilometra do Agios Nikitasa, mesta  gde smo bili smešteni .  Obilazak divljih plaža ali i onih poznatijih, kao što su Petra Megales, Milos, Egremni, Porto katciki, savladali su nas svojom lepotom, koja je potpuno izbrisala  teškoće da se do njih dođe.
Ali, kao što sve ima svoj početak i kraj, došlo je i  naše vreme povratka kući. Poslednje kupanje u modroj vodi, JASU TALLASA, kupovina benzina na BP pumpi, trpanje  stvari u našu ALFICU i put za Srbiju. Krenuli smo odmah posle šest, nakon smirivanja popodnevne vrućine, sa planom da uz par kraćih pauza u jutarnjim časovima stignemo u Srbiju.
Znali smo da nam predstoji dug put i oboje smo imali taj pomešani osećaj povratka,
strepnju zbog dugog puta, radost što ćemo ponovo videti decu i rodbinu te podeliti doživljaje sa prijateljima.  Istovremeno neki  čudan čvor nervoze je počeo da se stvara u nama, kada smo primetili da kola nešto slabo vuku kod svakog novog uzvišenja i  kazaljka na displeju pokazuje da se motor  greje izvan dozvoljene granice.
Prvo zaustavljanje, konsultacije sa majstorom u Srbiji i nastavak puta, dok se kilometri pred nama  sporo vuku.  I onda, novo stajanje, pred raskrsnicu grčkog sela Stefani.
Čvor  u stomaku koji se već stvorio, samo je ojačao. Stali smo, otvorili haubu automobila i očekivali da se nešto desi ili pokaže gde je problem, voda koja nedostaje, žica koja se otkačila, bilo šta bezazleno što bi moglo lako da se otkloni  i da  mi bez problema krenemo dalje. Ali ne!  Nažalost, do toga nije došlo.  Kola su se ukopala u mesto i svako dodavanje gasa i pokušaj da se krene, rezultiralo je vriskom i škripom Alfe kao da plače tužno i nemoćno.

U to vreme ka svojoj njivi, u svom pickup-u  kretao se jedan grčki seljak, koji je na naše mahanje rukom stao, našao nam mehaničara u susednom selu, odšlepao nas do tamo, podelio piće sa nama, i obećao da će ujutru doći ponovo kad majstor krene sa radom.

Mi smo bili uplašeni, nervozni, sumnjičavi…  Noć  je bila duga, proveli smo je većim delom šetajući po selu, prebrojavajući  novac, praveći  planove , ko šta može da nam pomogne iz Srbije, šta li je sa kolima, kakve su nam šanse za povratak, kada će sve ovo da prođe. Kada smo već odlučili da prespavamo par sati u kolima do svitanja, negde oko dva po ponoći,  banuo je jedan tip, otvorio haubu automobila  i krenuo da objašnjava, proba kola, preparkira i sl. Ponudio nam je da prespavamo kod njega, obećao da će i on pričati s majstorom, jer i sam je nekada vozio Alfa Romeo 147. Ono malo noći što nam je preostalo, potrošili smo, tako sto je svako utonuo u svoje misli.

Ja sam se probudila prva, oko pola sedam ujutru i otišla da popijem kafu  u kafiću „Brake“ koji radi 24h, odmah pored majstorske radionice. Dimitri, kako se zove naš poznanik od juče, već nas je čekao. Ubrzo nakon toga je sve počelo da se odmotava, onako kako je i  Grčko sunce dobijalo na intenzitetu. Naša kola su bila prva za popravku tog dana ( iako je bilo i drugih koji su čekali ispred radionice) obilazak njiva kukuruza koje naš spasilac uzgaja samo da nam skrenu misli, reči podrške, doručak koji su nam nesebično ponudili, puna kesa zrelih smokvi, koje je ubrala i  dala nam majstorova žena. Kvar je otklonjen, nakon osmočasovnog rada majstora i njegovog sina, a cena samo 100 evra. Dimitri nasmejan, mi zahvalni, majstor umoran, oznojen i srećan, jedna američka mušterija zbunjena cenom od 350 evra za njegov rentiran auto, istovremeno zadovoljan što je konačno došlao na red.
Ali tu nije kraj, Dimitri nas vodi do svog sela Stefani, do crkve Presvete Bogorodice ( Panagije) da se pomolimo Bogu i Bogorodici na pomoći, stavlja nam lubenicu u kola, smešeći se sve vreme.
Mi se zahvaljujemo Bogu, Bogorodici, Dimitriju, majstoru i njegovom sinu i ljubimo Dimitrija tri puta po srpski.
On ulazi u svoj pickup i brzo se vraća, poziva nas i daje psomi (hleb) za put. Sva teskoba, stres, nada, neprospavana noć i dobrota ovih Grčkih seljaka sručila se na nas kao lavina i mi nismo uspeli da zadržimo suze.
Lepa je Lefkada, ali je mnogo lepša duša ljudi koje smo sreli na našem putu, topla i meka kao i psomi koji smo dobili da nas krepi  tokom puta ka  kući, po starom, dobrom pravoslavnom običaju, ono što su nekada i naši stari radili.

Suzana Ristić