Nenad Plavšić o Književnom klubu „Sirin”

Hiperprodukcija nas zatrpava najrazličitijim sadržajima počev od  nama poznatih do onih potpuno konfuznih i ispraznih. Problem za pojedinca nastaje u trenutku izbora. Mi, zapravo, imamo svoje individualne granice, prohteve i potrebe. U tome, svakako, ime lepote ali i lične odgovornosti.
Kako se odlučiti i napraviti dobru selekciju kada je u pitanju dobra knjiga razgovaramo sa Nenadom Plavšićem glavnim i odgovornim urednikom izdavačke kuće ”Sirin’‘.

Pre svega upoznajte nas sa izdavačkom kućom ”Sirin”?
Nenad Plavšić: ”
Sirin” je mala izdavačka kuća iz Beograda sazidana na ideji da talenat može i treba da nađe svoj put, ma sa čim se borio. Naša želja je da istaknemo kvalitet srpske književnosti danas, a nepobitna činjenica je da kvaliteta ima, on svakako obitava tu, među nama, samo ga treba pronaći i usmeriti na pravi kolosek. Ovo iz razloga što hiperprodukcija na sve načine pokušava da uguši talenat i ne dopušta jedan zdrav razvoj događaja, već ga u samoj srži seče. Suština je, dakle, usmerena prema podizanju kulture i svesti nacije da umetnost nije na izdisaju, da nije kič jedino što Srbija ima da ponudi od literature novog doba. Smatram da odabirom reprezentativnih uzoraka rukopisa „Sirin“ polako napreduje i primerom pokazuje kako bi trebalo, jer se može.

Zanimljiva je ideja da se izdavačka kuća nazove ”Sirin”. Vi ste pre svega Književni klub  ”Sirin”, od kada postojite i kakve su Vam delatnosti?
Naziv potiče od rajske ptice starih Slovena, i upravu to predstavlja još jednu bitnu stvar, a to je da „Sirin” želi da poveže i uspostavi dobre odnose sa bratskim zemljama, sa braćom po krvi. Apropo toga, možemo istaći da smo ostvarili dobru saradnju sa piscima iz Rusije i Belorusije. „Sirin”, dakle, treba da bude most koji će spajati države svojim delovanjem, koji će pisanom rečju okupiti slovenske narode na jedno mesto i uspostaviti neku vrstu sveslovenskog jedinstva u književnosti.

Tačno, mi smo pre svega književni klub, i naša ideja je, na početku, bila da izdavaštvo bude u drugom planu, međutim kako je vreme odmicalo shvatili smo da možemo povezati književni klub i izdavačku delatnost, što je donelo velike rezultate i proširilo opseg delovanja. Na primer, jedna velika stvar je što ćemo imati štand na sajmu knjiga. Inače, Književni klub „Sirin” postoji tri godine formalno, ali su okupljanja počela daleko ranije. Isprva je zamisao bila da okupimo dobre pisce, da održavamo književne večeri koje bi imale određenu temu, kako bismo zainteresovali ljude da se više okrenu umetnosti i znanju.  Praktično, želeli smo da pokrenemo nešto što je potrebno Srbiji koja tone.

Šta je kriterijum selekcije izdavača, koja su merila šta će se izdati?
Iskreno rečeno, naš književni klub možda pripada konzervativnoj struji, pre nego liberalnoj, a to konkretno znači da je kriterijum više okrenut proverenoj liniji, oslanjajući se na klasike. Danas, istina, malo je pisaca koji mogu da zadovolje takve standarde, međutim upravo taj mali broj nas interesuje, i upravo takav kvalitet (koji može biti u povoju ako je književnik mlad, ili veoma razvijen ako je pak književnik ostvaren i sazreo) Književni klub „Sirin” želi da istakne svojim delanjem.  Zato smo napravili ediciju „Novi savremeni srpski klasici” kojom želimo da prikažemo da naša mala otadžbina ipak ima dostojne naslednike velikana.

Da li je ekspanzija izdavačkih kuća, bar u našoj zemlji, po Vama odraz ozbiljnosti jedne nacije ili naprotiv?
U našoj državi književnost je gotovo mrtva. Nacija se, uglavnom, okrenula televizijskim spektaklima, lažama i paralažama i potpuno zaboravila na umetnost. Nema govora o ozbiljnosti, posebno kada je situacija krajnje zabrinjavajuća. Naime, ekspanzijom nismo dobili ništa, samo već pomenutu hiperprodukciju, klanove i netrpeljivost, a povrh svega ljudi ne razlikuju kič od prave vrednosti. Danas je sve marketing, a marketing je novac. Drugim rečima, ako imate novca, možete objaviti šta god poželite, a nakon toga platite reklamu i čitaoci kupuju Vašu knjigu uvereni da je to remek delo. Neznanje će nas potopiti.

Ovaj intervju sam  zamislila kao zadovoljenje znatiželje mnogih od nas. Naime, konstatacija da papir  trpi svako štivo se danas otela konroli, kao što rekoste. Kontrole zapravo i nema. Pravilo je jednostavno, sve se može izdati i izgleda se svako može nazvati piscem. Malo se čita a mnogo piše. Ja lično ovakav paradoks nikada neću razumeti. Možda sam na lošem putu, ne znam, ali čini mi se da knjiga nikada nije bilo više a da su nam intelektualne sposobnosti sve zakržljalije. Kakavo je Vaše razmišljanje na ovu temu?
Nadovezaću se na prethodni odgovor… Dakle, novcem se može kupiti sve, pa čak i uverenost čitalaca o kvalitetu onoga što je na papiru. No, odgovor na Vaše pitanje je dugačak, ali pokušaću da skratim koliko je to moguće. Danas, u 21. veku, velika je potreba ljudi da budu poznati, viđeni, slavni… Takođe, velika je potreba biti „neshvaćen“ i tako doći do uspeha, posebno ako se radi o osobi koja u životu ništa nije ostvarila u tom smeru. Internet je dao glas svakome, pa čak i onima koji su sasvim bez talenta, dao im je mogućnost da budu nešto što su oduvek želeli. Samim tim, svako može sesti, uključiti fejsbuk ili neku drugu društvenu mrežu i objaviti nešto potpuno glupo nazivajući to poezijom… Kasnije, ispostavi se da taj neko ima mnogo prijatelja i odmah idu reči hvale, a pored toga i promovisanje putem fejsbuka prijatelja i poznanika. Tu sve kreće. Ego raste, sujeta već spremna da brani interese novonastalog umetnika. Na to dodate malo novca, malo marketinga, i dobijete instant pisca koji nema ni osnovno znanje iz teorije književnosti, a da ne pričamo dalje.

Ovim primerom je dobro odslikano kako razmišlja današnji prosečan pisac u Srbiji. Intelekt je nažalost u drugom planu, sve se svodi na instant popularnost. Niko inače ne čita ništa, a pored toga i književna kritika je u istom problemu. Ne postoji. Dakle, kao što ste i rekli, knjiga nije nikad bilo više, a čita se sve manje i manje. Postoji mišljenje da su književne večeri isključivo radi druženja, i da je to jedina njihova svrha, što je svakako pogrešno, ali upravo taj stav uništava i nizi srpsku književnu scenu. Danas, većinom, pisac se postaje, a ne rađa se. Žalosno.

Evo za kraj nam možete reći i neku reč o svojim zbirkama pesama i date savet mladim piscima i pesnicima koji još nisu objavili svoje knjige.
Počeo sam svoj književni put prozom, pripovetkama, i moja prva knjiga „Crne suze“ objavljena je 2011. godine u izdanju izdavačke kuće „Alma“. Nakon toga, 2016. godine objavio sam i zbirku poezije „Orden za kraj“, koja na neki način nadopunjuje prvu knjigu i otvara vrata novim pripovetkama, a kasnije i romanu. Smatram da pisac, da bi napisao dobar roman, mora izuzetno da „izvežba ruku“ tako što će isklesati svoj stil, svoj „jezik“ (da parafraziram reči Meše Selimovića) i njime ući u istoriju. Ja sam, smatram, našao taj prepoznatljivi stil i trudiću se da ga konstantno unapređujem.

Savet je da što više čitaju i pronađu svoje mesto u okeanu, mesto koje će im obezbediti besmrtnost. Kvalitet kad tad ispliva, ali samo ako je put kojim ide satkan od trnja.

Ivana Mitrović Cvetanović