BEOGRAD NIJE ZABORAVIO OLJU IVANJICKI

“Ja ne idem za uspehom, nego za trajanjem, ne samo dok sam tu, nego i kad neću biti tu. Da sve ostane i traje. To je moj put”. Olja Ivanjicki
Olja Ivanjicki je bila jedan od simbola Beograda. Uvek inovativna i drugačija. Buntovna na dobar način, kreativna i radoznala da se sticao utisak da nikada nije pristala  ni na šta manje od toga. Uvek dosledna sebi i svojoj viziji. Bila je slikarka, dizajner, vajar i vizionar. Bila je svoja ali i naša. Ruskinja ali  i Srpkinja. Kosmopolita i patriota. Neka fina mera bila je prisutna  u svemu što je radila. Zato je Olja Ivanjicki bila voljena. Kada je 26. marta otvorena izložba u Istorijskom muzeju Srbije, ta ljubav se osetila…
Razgovaramo sa duhovnim detetom Olje Ivanjicki, direktorkom Fonda Suzanom Spasić u nameri da saznamo ko je bila žena koju smo svi toliko voleli.

Foto:Majda Sikošek

U Istorijskom muzeju 26.3. otvorena je izložba “Zaostavština Olje Ivanjicki”. Na otvaranju se pojavio zaista, impozantan broj ljudi, Beograd nije zaboravio Olju. Ko pokušava ili je pokušao da je zaboravi i uskrati joj mesto koje joj pripada?
Suzana Spasić:
Zaborav je veliki neprijatelj umetnika i umetnosti. Mnogi su mu poklekli kroz istoriju, iz različitih razloga. Na primer, ostalo je zapisano da su neke freske renesansnog majstora Pjera dela Frančeske nestale u Vatikanu kako bi na tim zidovima slikao Rafaelo. Naravno, danas se stvari odvijaju ipak drugačije nego u renesansi, ali zaista je mnogo umetnika koji i danas postaju žrtve zaborava, prvo samim svojim odlaskom sa umetničke scene, a zatim i zbog toga što nije bilo nikoga da o njima govori. Zato je u situaciji gde se jedna zaostavština godinama rešava pred sudom, kao u slučaju Olje Ivanjicki, bilo izuzetno važno da neko o njoj govori, da se slike izlažu, da se pominje.
Fond Olge Olje Ivanjicki koji je sama Olja osnovala kao jedan od ciljeva ima i promovisanje njenog dela i imena, dakle, ne samo izgradnju muzeja, već pre svega opstanak tog imena i dela u našoj svesti. Vreme je faktor protiv koga još nismo naučili da vodimo bitku.

Ne mogu reći da je neko namerno želeo da uskrati Olji mesto koje joj pripada, samo mislim da su pravni poslovi, procedure, možda nerazumevanje problema u samom početku doveli do tog utiska da neko namerno hoće Olju da skloni od očiju javnosti. Ali, ako sad pogledamo unazad ovih osam godina, mi smo napravili 35 izložbi, deo Oljinog opusa videlo je oko pola miliona ljudi u zemlji i van nje. Pričali smo javno o problemima koje imamo, o sudskim sporovima, o čuvanju zaostavštine koju je na sebe odgovorno preuzeo Istorijski muzej Srbije. I to je na kraju urodilo i time da na otvaranje izložbe u Istorijskom muzeju Srbije bude oko 1000 poštovalaca Olje Ivanjicki, što govori o tome da Olja ipak nije zaboravljena, da ima i svoju publiku. A opet, mlade generacije, srednjoškolci na primer, koji grupno dolaze u muzej na izložbu, nemaju nikakvu ideju o tome šta su došli da vide i ko je ta osoba.
Tek u vođenju kroz postavku, koja potraje i dva i po sata ako žele da slušaju, a žele, oni u stvari prvi put čuju nešto o Olji. Tako je i sa drugim umetnicima verovatno. A nije da nema knjiga, izložbi, kataloga, sajtova na internetu. Prosto neko mlade mora da uputi na to, da razbije taj strah da oni neće to razumeti, pa i da se sami prilagodimo komunikaciji kakvu nam je donelo današnje vreme. I naravno, ako delo nije dostupno, ako stoji u depoima, onda nije lako održati ni sećanje na nekoga. Sve mora brže da se rešava, ne samo kada je Olja u pitanju nego i drugi umetnici.
Podsetiću da su mnoge zaostavštine mnogo gore prošle od Oljine, koja je možda u pravnom problemu, ali je kompletno sačuvana, do poslednje skice. Bar za sada, dok je čuva Istorijski muzej Srbije, u saradnji sa nama iz Fonda svakako, ali pre svega svojim ogromnim angažovanjem.

Izložba nije hronološki postavljena, međutim, razgledajući je, stiče se utisak nekog putovanja kroz vreme. Zato bih, ipak, krenula od dela na kome je prikazana njena porodica, najraniji radovi, ali i činjenica da je od detinjstva morala da se bori sa gubitnkom (majke) i samoćom. Da li su te okolnosti stvorile Olju kakvu znamo? Kolko je to ostavilo traga na nju i njeno stvaranje?

Izložba je velika i koncipiranja je tako da dočara jednu kompletnu sliku o Olji Ivanjicki. Može da se posmatra i na izvestan način hronološki a i ne mora. Svakako govori o širini Oljinog opusa, o radoznalom duhu koji se oprobao u više disciplina. A naravno, pokazuje nam i životnu priču dočaranu fotografijama, ličnim sećanjima Olje Ivanjicki koja su na izložbi predstavljena interaktivno, preko aplikacija koje se mogu otvoriti i pogledati. Od dečjih crteža i života u Kragujevcu među Rusima emigrantima, sa kojima i njena porodica deli sudbinu, do samoće kakvu samo oseća dete koje je rano ostalo bez majke. Naravno, da je na Olju ostavilo traga sve to njeno rusko, sve ono što je porodica i pre njenog rođenja doživela a što je donela ta, kako je Olja volela da kaže, „revolucionarna metla“ u Rusiji… Mislim da je negde kroz slikarstvo, preko nekih lica koja nisu uvek bila ni sasvim zemaljska, ali uvek lepa i nežna, tragala za sećanjem na majku, za sećanjem na taj pogled, kroz staklena vrata sobe u kojoj je majka ležala bolesna od tuberkuloze. Olja Ivanjicki je znala često da kaže da je uvek pokušavala da se izbori sa tim ličnim patnjama, naročito u mladosti jer je shvatila da ne sme sebi da dozvoli da joj to kao neki kompleks određuje život. I zato je verovatno i postala takav borac za svoju ideju, za izdržljivost, za trajanje. I kad je bilo teško, nije odustajala, nije bila obeshrabrena ni kada je nisu razumeli.
Volela je da govori o usamljenosti bića, jer je i pored velikog kruga često bila usamljena. Pomalo kao i odsutna. A sveprisutna i vrlo aktivna, obaveštena i pažljiva, da ne povredi i da ne napravi drugome ništa loše.

Period Mediale je, takođe, našao svoje mesto. Njena ljubav sa Leonidom Šejkom nije samo ljubavna priča dvoje talentovanih umetnika, to je priča i o jednom vremenu. Budući da ste bili bliski sa Oljom kakva su njena sećanja na taj period? Da li je Olja tada bila najsrećnija?
Olja je smatrala da ne treba mnogo pričati o sreći. Jer se onda stvari okrenu u drugom pravcu. Vreme Mediale i tog traganja za istinama u umetnosti, to pitanje bunta mladosti, a mladost mora da bude nosilac novog i buntovnog, tako je smatrala Olja, jeste na neki način period izvesne sreće. Sreće zbog onih koji se međusobno dobro razumeju, sreće zbog osvajanja prvih sloboda u stvaralaštvu, odmetanja od normi tadašnje „zvanične“ umetnosti i pronalaženja svog Puta o kome je i Šejka toliko pisao. A svakako, ta vrsta izvesne sreće bila je u potpunoj suprotnosti sa mogućnostima, sve je bilo izuzetno teško, govorimo o godinama kada ti mladi umetnici kasnije slavni kao Mediala često nemaju ni za jogurt, žive po nekim hladnim sobama, budžacima, ćoškovima… Dakle, jedan život pun odricanja i teškoća i jedna čista misao oslobođena materijalnog u potpunosti. To je spoj koji jeste možda izvesna sreća Mediale. Olja zapisuje u dnnevniku iz tih godina kako sve ide s mukom, kako poželi da odustane, ali opet, istrajava.

Stiče se utisak da je jednim delom bila i ostala Ruskinja, a drugim delom kosmopolita u najdoslednijem značenju te reči. Ko je bila Olja Ivanjiski?
Olja jeste bila kosmopolita, naravno, iskreni kosmopolita zainteresovan za dobrobit sveta i čovečanstva. Ubeđena da je i njena misija, koliko god ona to može, da spasi svet na jedan stari poznat način – lepotom. Da preko svoje umetnosti može da prenese poruke koje se tiču svih nas. Njen kosmopolitizam je doslovno zahvatao sve – i planetu na kojoj živimo, ali ne samo mi, ljudi, već i sva druga bića, ali i kosmos i druge galaksije, na kojima verovatno žive isto neka fina bića. To je bio njen credo – da smo svi braća i da moramo da nađemo način da to i ostanemo. Sa druge strane, Ruskinja je poreklom, a volela je da kaže i da je veća Srpkinja od mnogih Srba. Dakle, to „Ruskinja“ za nju nije bilo jedno opredeljenje koje ima granice Rusije, to je prosto ono što je u svom genetskom kodu imala i nije se toga odricala. Govorila je ruski, volela je da sreće Ruse koji odnekud svrate u Beograd, volela je da prati politiku Rusije, svakako nadajući se da će se posle decenija komunizma, ta zemlja podići i ponovo postati supersila ali ne samo u tehnološkom i vojnom smislu, već kao faktor ravnoteže sveta u svakoj oblasti.
Čak je umela odlazeći u Ameriku da tamo traga za tom Rusijom. Ona jeste ostala u duši Rus, sa najboljim odlikama koje taj narod ima. Da voli kao Ruskinja, strasno, da misli kao ruski matematičar i da čaj priprema baš tako da bude „nastajaši“ ruski.

Na izložbi se može videti koliko je ona radila, obimnost njenog dela. Slike, vajarska dela, kolekcije koje je dizajnirala za modnu kuću Mona. Takođe, posetioci izložbe se mogu upoznati sa njenim mislima, njenom fascinacijom filozofijom i Hegelom, mnogim ličnostima koje su obeležile 20. vek. Ali ni to što je izloženo nije sve što je stvarala… Šta se još nalazi u depou? I da li verujete da će se uskoro rešiti pitanje muzeja i zaostavštine Olje Ivanjiscki?
Ova izložba na 1500 kvadratnih metara pokazuje od svega po nešto, da tako kažemo. Ali svakako ne sve iz zaostavštine, jer je to bilo nemoguće, Mislim da bi zaostavština Olje Ivanjicki morala zaista da ima svoju posebnu zgradu, tu Građevinu sinteze kako je Olja volela da kaže, gde bi se u punom sjaju video opus ove jedinstvene žene. Na izložbi je prikazano oko 200 umetničkih dela, deo mobilijara iz ateljea Olje Ivanjicki, predmeti, dela primenjene umetnosti i antikviteti koje je sakupljala za svoj budući muzej, ali ostalo je još oko 500 dela – malih, velikih, manje značajnih ili važnih, njenih ili drugih umetnika koje je imala u svojoj kolekciji.

Prikazan je mali deo njene garderobe, autori izložbe hteli su da dočaraju Olju kao jednu ličnost koja je privlačila pažnju, koja je bila drugačija, jedinstvena i kao umetnik druge polovine 20. veka i kao pojava, koja, kako je neko lepo opisao, kada se pojavi na Knez Mihailovoj kod Kalemegdana, sve do pola ulice se čuje „Evo je Olja“.  Pitanje muzeja svakako je nešto na čemu insistiramo, to najviše zavisi od naše države. Nije lako napraviti muzej, to lepo zvuči ali prosto nije lako izvodljivo. Muzej nije samo neka kuća, muzej su pre svega ljudi, stručnjaci, to je jedan sistem koji mora da bude živ kao organizam koji diše, koji stvara nešto. O tome se može razgovarati tek kada se reše pravne nedoumice i kada se odredi naslednik. Na to ne možemo da utičemo, naravno, jer to je pitanje suda, procedure koja traje. Moram reći da to takođe nije namerno, već prosto se možda nije našlo najbolje rešenje. Nije da neko neće, mi jesmo sa Republikom Srbijom u sporu, zato što je tako prosto moralo, neko mora da bude u sudu, ali podsetiću za kraj, Republika Srbija i Istorijski muzej Srbije kao državna ustanova bili su tu kad je bilo najvažnije da se imovina sačuva. Da nije bilo muzeja, prosto ne smem ni da pomislim šta bi se dogodilo sa zaostavštinom.
Na kraju će se rešenje iskristalisati, verujem da hoće jer je energija koju smo svi uložili velika i dobra volja je iskazana kod svih strana u sporu. Moje je da verujem u priču da je i u Srbiji moguće napraviti takav muzej i da radim ono što mogu da to ostvarimo. Za nas i one posle nas.

Tanja Petrović Miljković

Fotografija: Olga Mihajlović Blagojević