STEFAN UROŠ TEŠIĆ – JA SAM ZADOVOLJAN ČOVEK

Stefan Uroš Tešić je talentovan, energičan i kreativan glumac. Ne pripada ni jednom klanu, čistog srca i talenta on uspeva da ostvari sve što je sebi zadao. A njegovi ciljevi su na zadovoljstvo publike dobre uloge u kojima Uroš ne štedi sebe. Tri scene, tri različite predstave, tri različita žanra. U svakoj od njih Stefan Uroš Tešić daje svoj maksimum, spreman da odbrani svoj poziv i u isto vreme pomogne ljudima da se oslobode sivila svakodnevice. O svojim iskustvima, novim projektima i impresijama govori za Put u Art.
Gospodine Tešiću, kada smo 2014. godine radili intervju, rekli ste: “Zavesa se tek podigla i reflektori su se tek upalili” dobra procena, s obzirom  da dve godine od tada, Vas je sve više na sceni. Kakav je osećaj kada se dešavaju stvari onako kako ste priželjkivali i kada imate  sve više uloga?

Stefan Uroš Tešić: Zaista ste u pravu, ima me sve više, a kao što sam Vam i te 2014. godine rekao, ima me onoliko koliko želim i koliko mogu da postignem. Umem da doziram i da imam meru. Ako me negde nema, verujem da postoji neki razlog za to. Ne zavisi baš ni sve od mene. Ali, tamo gde me i kad ima, trudim se da radim pošteno, često izvan svojih mogućnosti, temeljno i posvećeno. Iza svakog projekta želim da stanem i da budem u situaciji da mogu da argumentujem zašto sam u njemu, da ga branim ako je potrebno, i da me tema privuče, da mi bude jasna i inspirativna.
U ovoj godini  ponavljao sam rečenicu koju sam čitao često na facebook profilu jednog od mojih omiljenih glumaca Ljube Bandovića: ,,Ja volim svoj posao, ja sam privilegovan!”.
Na Ljubinu rečenicu, dodao bih, skromno: Ja sam zadovoljan čovek! Verujte, u ovakvom moralnom, duhovnom i ekonomskom sunovratu, ta nepretenciozna rečenica ima posebno značenje.
Prethodna godina bila je veoma dinamična, sa velikim brojem izvedbi, ne samo u Beogradu, i dobro je da je tako. Ne bih ja tu ništa menjao.

Jedna od predstava u kojoj igrate je “Crvena: samoubistvo nacije”, silovita, angažovana predstava koja udara u stomak. Premijera je bila u maju 2015. godine, i sada uspešno igra u Bitef teatru, ali i širom zemlje. Kakav je osećaj biti deo takvog tima i otvoreno govoriti o problemima?
Ulogu u Crvenoj dobio sam nakon javno održane audicije i nisam lično poznavao nikoga iz autorskog tima. Čitav proces nastanka te predstave pamtim kao jedno neprocenjivo glumačko iskustvo. Dosada nisam imao takve pripreme predstave, koje su edukativne, koje se bave dugo pokretom, komunikacijom sa stručnjacima iz različitih oblasti. Predstava je imala problema, pokušavali su malogradjani, politički obojeni da je zabrane, sklone, ali nisu uspeli, jer publika je želela da je gleda. Ja, iako je mnogi nazivaju, kontroverznom, ne mislim da je ona to, bar ne bi trebala da bude. Ona snažno šamara i progovara o problemima u ovom društvu, o položaju žena, o mizoginiji, o medijskom predstavljanju žene, beloj kugi, abortusu… i sve to iz vizure muškaraca na sceni. Utisci nakon predstave su nekada i uznemirujući i potresni. Ipak,  divno je imati mogućnost da se javno, transparentno govori o problemima, da se publika i javnost ne uljuljkava i ne zataškava sopstvenim zabludama.

“Odlazni terminal” pokazuje našu svakodnevicu, Vi igrate jednu od glavnih uloga, igrate mladog čoveka koji daje sve od sebe da uspe u svojoj zemlji ali mu to ne polazi za rukom, i odlučuje da ode… poznata priča, da li razumete svoj lik i da li delite njegovo stanovište. Ostati ili otići?
Hrabrost je i ostati i otići. Ja ostajem, tako da je moj stav jasan. Tu sam, u zemlji i gradu koji najviše volim, medju ljudima koje najbolje poznajem i razumem. Dragocena su iskustva i kada živite van, svakako.
”Odlazni Terminal” je predstava koja je proglašena za jednu od najboljih u kategoriji predstava za mlade. I nema puno komada koji se obraćaju direktno mladima. Mada, ovo je komad u kojem se prepoznaju sve generacije. Sa ”Odlaznim Terminalom” bio sam u Zagrebu, Dimitrovgradu, Kragujevcu, Kostolcu, i problem odlaska iz zemlje je prisutan u svim tim mestima. Ponosan sam na ceo ansambl i autore, na energiju i entuzijazam koji imamo dok igramo taj komad i dok razmenjujemo misli sa publikom koja nas obasipa pozitivnim komentarima.
A što se tiče lika kojeg igram, kao i kod svakog lika, imamo sličnosti i suprotnosti. Ono što meni privatno ne pripada, volim da na sceni ”provučem kroz sebe”, da nađem opravdanja, da se preispitam, i približim publici. Ja ne osudjujem ljude koji su odlučili da odu, verujem da im nije bilo lako, posebno ako su se borili, školovali, a nisu vrednovani u svojoj zemlji, a napolju ih neko ceni. Tužno je da ne vrednujemo i ne veličamo naše talente, naše genije, naše pismene ljude, a sa druge strane, spremni smo da čitamo i da se divimo primitivnim osobama sa estrade, iz sveta kriminala i politike.


I na kraju, komedija “Udaj se muški”, dobra energija, mnogo smeha, veoma uspela predstava. Čini se da se pronalazite u komedijama? Kako Vam je lik Dobrice “legao”?

Komedija ”Udaj se muški” radjena je u pozitivnoj atmosferi, nije bilo konflikata, postojalo je uzajamno poštovanje svih. Odgovorno tvrdim, a i Vi to kažete da je ta komedija uspela. I jeste, sudeći po reakcijama, smehu i aplauzima nakon dve izvedbe u prepunim salama. A usledili su i pozivi, i sledeće godine biće intenzivno igranje ove komedije situacije, komedije koja nema psovke, vulgarnosti, koja se ne bavi politikom, estradom, već medjuljudskim odnosima, sitnim lažima i prevarama.
Meni komedija kao žanr zaista leži, i volim kvalitetno napisane komedije, kojih je, nažalost, sve manje. Dobrica uopste ne liči na mene, osim po tenziji koju nosi. Ja privatno ne trpim i nikad ne bih živeo životom kao što je Dobričin. Ali, pripremajući ulogu, imali smo vremena da se bavimo i zašto je on takav, zašto pristaje na naredjivanja. Ja sam neko ko je svoj, autentičan, tvrdoglav, i teško da bih mogao drugačije.
Za publiku koja nije gledala, jer je tek počelo prikazivanje predstave – Dodjite u Akademiju 28, igramo svakog meseca, po dozu smeha koja nam je svima prekopotrebna, baš zbog vremena  u kojem živimo, a koje nije baš lako i lepo. Nećete se pokajati!
Šta ćete više od pozivnice – muškarci pripremaju svadbu za 10 dana, bez dinara budžeta, uz nemoguće zahteve mlade, koji stižu preko telefona!

Novi projekti, uvek su za glumca važni. Šta je sledeće što ćete raditi?
Naveli smo tri aktuelne predstave koje igram. Volim ih sve, zato što imaju različitu energiju, ansamble, sve su pisali i režirali drugi autori, igram u različitim salama i zato sam ponosan, jer ne pripadam ”resavsko, prepisivačkoj školi podela”, klanovima, gde se vrte jedni te isti.
Glumci često kažu da je najvažniji sledeći projekat. Ima tu istine. To je nešto novo, neko novo iskustvo, izazov.
U sledećoj godini, planiram rad na tri predstave (ovaj plan podložan je promenama, godina još nije ni počela), od kojih je jedna dečija, što me raduje posebno, jer dugo nisam igrao za decu, oni su posebna vrsta publike. Dve večernje predstave su takodje zanimljive, i potrudicu se da postignem i da ih realizujem. Jedna je dramski komad, sa istorijskom tematikom, a druga je, još jedna kvalitetna komedija. Pored predstava, stiže i uloga u seriji. Kontinuitet je jako važan, konstantno imati mogućnost da budeš pod reflektorima, da razmenjuješ energiju sa partnerima na sceni, da si u koncentraciji.
Ako je naslov našeg prethodnog intervjua bio i početak ovog Zavesa se tek podigla i reflektori su se tek upalili, ja bih rekao da možemo obazrivo izbaciti ”te” iz tog naslova.

Tanja Petrović Miljković