ANA CAKIĆ – SA DRUGE STRANE OGLEDALA

U delima Ane Cakić spaja se snaga i krhkost, san i java, želja i sumnja, svetlo i tama. Ova mlada umetnica pokazuje hrabrost i veru u ono što stvara i radi na način na koji je davno, pre nje, to činila meksička umetnica – Frida Kalo.
Druga po redu, samostalna izložba ”Sa druge strane ogledala”, održana je u KC Vlada Divljan na Paliluli, od 1. do 10. decembra. Prvu izložbu ”Umetnik u gladovanju” (inspirisan Kafkinom istoimenom pripovetkom) Ana je imala u januaru 2016. godine u Kući Djure Jakšića.
Diplomirala je na Farmaceutskom fakultetu u Beogradu 2014. godine.
Paralaelno sa studijima farmacije, išla je na časove crtanja i slikanja u ateljeu Željka Tonšića, kasnije je  nastavla  svoj rad sa Nevenom Prijić.
Stalno preispitujući sopstveni život, svet  oko sebe, dramu ljudskog života,  Ana Cakić nesvesno daje odgovore na najvažnija egzistencijalna pitanja: Ko sam ja? Koja je svrha moga postojanja? Da li je stvarnost ili mit – srodna duša? Ko ili šta nas definiše? Odgovarajući na ova pitanja, preko svojih slika, nehotično popravlja ”iz zgloba izašlo vreme”.

Izložba Vašeg ciklusa slika ”Sa druge strane ogledala” bila je od 1. do 10. decembra u KC Vlada Divljan, koliko ste zadovoljni posećenošću i da li ste dobili ono što ste očekivali?
Ana Cakić:
Bila bih neskormna kada bih rekla da nisam zadovoljna… s obizirom da je to bila prodajna izložba, prodala sam neka platna, i to me raduje, ne zato što je to potvrada mog rada, već i zato što će moje slike živeti u nekim domovima. Izložbe su i prilika da se vide neki dragi prijatelji i kolege, i da svi podelimo tu toplu emociju susreta.
Moje slike pokazuju bol, mrak, tugu… slikajući ja doživljavam katarzu. Tu bol ljudi prepoznaju, prepoznaju se u njoj, ali primetila sam da se radije odlučuju za slike vedrijih tema, za slike koje pokazuju nadu… Zato ću nastojati da nakon ciklusa koji trenutno radim, koji je vrlo mračan, prošavši kroz katarzu završiti period mraka, i da ću raditi nešto lakše teme. Ali to će pričekati, sada imam  potrebu da uradim slike po Orvelovoj knjizi ”1984” (Soba 111 – soba najvećeg straha). Nakon toga radiću slike sa temom svetlosti i mraka.

Završili ste Farmaciju, paralelno ste pohađali školu slikanja kod Željka Tonšića i Nevene Prijić.  Kako, i da li je, umetnik pobedio čoveka struke, ili  ste to uspeli uspešno da spojite?
Moja ljubav ka umetnosti je egzistirala i bila deo mene oduvek, da bih u gimnaziji postala svesna da ja želim, definitivno, da se bavim umetnošću. Međutim, kako sam bila talentovana i za prirodne nauke, sigurnosti radi, upisala sam farmaciju. Kod mene se nisu borili umetnik i naučnik, uvek je umetnost imala prednost, ali morala sam da napravim kompromis. Već na prvoj godini Farmacije krećem sa pripremom prijemnog na Arhitekturi. Međitim, ikako nisam upisala sudije atrhitekture, to je bio dobar ulazak u svet crtanja. Vrlo brzo otkrila sam atelje Željka Tonšića, i ta energija i mnoštvo talentovanih ljudi , kako i, maestralno vođenje Željka Tonšića svih nas, odmah me je osvojio. Ali, biti dobar student i kretativan umetnik, u isto vreme, bilo je prenaporno i iscrpljujuće. Bilo je dana kada sam bila preumorna i na inici kolapsa, taj tempo nije mogao dugo da potraje. Zato sam donela odluku da se posvetim farmaciji i napravim pauzu u slikarstvu. Nakon diplomiranja htela sam da se vratim u atelje Željka Tonšića, ali, nažalost, on je preminuo. Nastavila sam kod Nevene Prijić.

”Mit o Narcisu” je najpoznatija asocijacija na povezanost čoveka i ogledala, odmah iza tog mita je bajka ”Alisa u zemlji čuda”.
Vaš ciklus slika nazvan je ”Sa druge strane ogledlala”.
Kakvo je Vaše ogledalo, Vi ne ostajete zagledani u puku pojavnost, Vas zanima ono ”iza” pojavnog,  svet suštine (esencije) koji objašnjava našu egistenciju.
Pričajte nam o tom svetu.
Slikam svoj svet mašte iza ogledala, svoj san o ljubavi. Javu koja je prožeta snom, javu koja je nasigurna… otuda na mojim slikama slomljenost, rasparčanost.
Vrlo često inspiraciju tražim u literaturi, moje dve slike Onjegin i Tatijana, inspirisane su Puškinovim delom ”Evgenije Onjegin”.
Prethodni ciklus slika ”Umenik u gladovanju” insiprisan je istoimenim Kafkinim delom.
Svet slikarstva i literature često se susreće i prepliće kod mene.
Ali, inspiriše me život i jedan čovek, o njemu volim da sanjam da mi je srodna duša. Sve je to moj svet, i java i sna.

Pikaso je rekao: ”Slikarstvo je samo drugi način da vodite dnevnik”. Da li se slažete sa njim ili je kod Vas to više od dnevnika, iluzija ili drama ljudskih bića?
Za mene je slikarstvo slikanje ličnih stvari… kao što je to radila Frida Kalo. To je moj svet prožet maštom. Otuda ta nestvarnost i nadrelnost u mojim slikama. Živim u snovima, sve je u domenu neostvarenog… Zato svaki izraz lica nije slučajan, svaka emocija je proživljena.

Mene  Vaše slike asociraju na slike Fride Kalo, pre svega, zbog emocije koja je prisutna na njima. Frida je imala Dijega Riveru , i bol i izdaju zbog koje je patila, Vi imate svoj san, svoju neostvarenu ljubav. Koliko je ta emocija važna u stvaralaštvu i da li bi Vaše slike bile drugačije da je ta ljubav ostvarena?
I ja sam o tome što me sada pitate, i te kako razmišljala. Prvo bih citirala Fidu: ”Ja nisam nadrealista, ja slikam svoju stvarnost”, i ja se potpuno slažem sa njom. Osećam njena dela… ona mi je bliska kao umetnik i kao čovek. Za mene je slikarstvo spoj zanatskog, emotivnog i idejnog. Izraz lica, emocija koja se očitava na licu, jako mi je važna i trudim se da je prenesem na platno baš kao i Frida Kalo. Njena platna su, takođe, puna bola i emocija, ali je, ona, uprkos svemu, i bolu koji je trpela zbog svoje bolesti i Dijega, zadržala volju za životom i pokazala zadivljujuću snagu i pokazla nam nov način izražavanja.

Tanja Petrović Miljković