Seka Sablić – Zašto smo prestali da se smejemo?

Kada je smeh postao tek karikaturalni kez? Koji trenutak je bio presudan da se zdrav humor zameni banalnošću? Verovatno bi precizan odgovor ili makar ukazivanje na pravi problem bio početak rešenja. Sama konstatacija da je teatar u krizi, da su mediji preplavljeni vulgarnošću, da se čita i traži samo ”laka” literatura i da nas sve posmatra Veliki Brat ne rešava problem, naprotiv! U nadi da rešenje postoji i da ga treba potražiti od pravih ljudi i na pravom mestu  doveo nas je  do glumice sa velikim stažom, autoritetom i sjajnom karijerom komičarke -  Jelisavete  Seke  Sablić. Od gimnazijskih dana kada je učestvovala u osnivanju kultnog amaterskog pozorišta Dadov pa sve do današnjih dana Seka Sablić sa podjednakim  žarom i strašću glumi u teatru, na televiziji i filmu. Za ljude koji su je gledali u  pozorištu  ona je sjajna pozorišna glumica, mnogi je pamte iz Tv-serija, za veliku većinu njena uloga Kristine u filmu Slobodana Šijana ”Maratonci trče počasni krug” je njena najbolja uloga, istina je (na veliko zadovoljstvo publike koja je voli, ali i kritike koja joj je bila mnogo puta naklonjena) da je  bilo dovoljno uloga za njen glumački talenat. Zato je Jelisaveta Seka Sablić prava osoba koja može da  nam pomogne u odgovoru na  pitanje zašto smo prestali da se smejemo?

Vaša karijera traje dugo, za svo to vreme glumili ste u pozorištu, Tv-serijama, na filmu,  dobili ste sve nagrade koje ovdašnji glumac može da dobije, da li nagrada  za Vas sada ima istu težinu kao kada ste je dobili kao vrlo mlada glumica, da li je  sa podjednakim žarom primate?
Seka Sablić: Naravno, promenio se trenutak, vreme u kome živimo, ali, baš zbog toga kada neki umetnik dobije zasluženo nagradu ljudi su zadovoljni (nije važno da li sam to ja ili neko drugi), publika to shvata kao ličnu pravdu, pogotovu u ovom vremenu koje živimo sa beznadežnim danima koji prolaze, bez zračka istine, u takvom vremenu se svaka istina pozdravlja do neba! I sama sam srećna kada vidim da je neka pravda ispunjena, i onda kažem sebi da ima nade da će se raščistiti ova magla i pojaviti  bolji dani. Mnogi od nas su svesni da je teatar u krizi, dok ne budemo kao nacija postali svesni važnosti teatra kao duhovne hrane, ovo društvo će biti u dubokoj krizi. Nama kao ljudskim bićima je potrebno to malo plemenitosti, lepote da se čovek skloni od rigidnosti koju nam svakodnevnica nudi. Moj utisak je da su ljudi duhovno gladni, da im je  kultura potrebna i kada sam 2011. godine dobila Dobričin prsten bila sam iznenađena reakcijom ljudi koji su me zaustavljali na ulici da mi čestitaju. Bez lažne skromnosti to jako prija ma šta mislili o nagradama one imaju neku težinu i značaj posebno kada je dobije neko kome pripada! Na prvom festivalu na danima komedije u Svetozarevu (današnoj Jagodini) Atelje 212 moje tada matično pozorište otišlo je na gostovanje bez neke velike ambicije, makar sa moje strane. Od samog početka publika je odlično odreagovala na mene i moju ulogu, to je bilo zdravo vreme u kome je  publika  odlučivala i ja sam dobila nagradu. To bi i sada trebalo da postoji, makar jedan festival na kojem bi publika po nekom svom sluhu mogla da bira, na kraju mi i postojimo zbog njih. Mene ponekad  ljuti i vređa što se na nekim festivalima ukus publike i žirija potpuno razlikuje, kao da gledaju različitu predstavu. Žiri vrlo često podcenjuje publiku, vrlo često se onda pitam: pa zašto onda postoji publika, ako su oni sami sebi dovoljni zašto ne prave festival sami za sebe i tako sa nekog svog Olimpa donose odluke?
Vi ste u svesti ljudi pre svega naša najbolja komičarka, zato ste Vi prava osoba da nam kažete zašto je tako malo pravog humora, zašto smo prestali da se smejemo?

Seka Sablić: Zato što su uništili smeh, oni su ga ponizili, proglasili su ga jeftinim! Oni su već (mislim na taj kulturni establišment) ponizili Miju Aleksića i Miodraga Petrovića Čkalju. Sećam se kada samdavno bila jedan od članova žirija za dodelu Dobričinog prstena, ja sam urlala iz sve snage da Čkalja mora da ga dobije, ali  oni to nisu razumeli… dali su ga nekom drugom, a Čkalja je neprikosnoven i sada kada ga gledate ne možete da ne kažete da nije bio briljantan, ali oni to nisu videli.Još jedan veliki problem je u činjenici da sada nemamo dobre pisce scenarija, nekada su za nas pisali Lola Đukić, Brana Crnčević, Gordan Mihić, neki od njih su kasnije postali i akademici, ali su vrlo predano i entuzijastično pisali za nas skečeve, sve je to posečeno, uništeno iz ovih ili onih razloga, nastala je velika praznina, mladi nisu dobili šansu, nisu ih negovali…Ali da ne završim u ovom mračnom tonu, ako se ukaže na propuste i greške i ako se odstrani nešto trulo nema razloga da nema zdravog tkiva, treba biti hrabar i reći ovo ne valja, ovo moramo da menjamo i onda će se i ovi oblaci i magle skloniti! I još nešto, pozorište je tamo gde su dobre predstave, ako idemo tom logikom i ne pratimo brendove i trendove ima nade za kulturu.
Fotografija: www.atelje212.rs