Uobraženi bolesnik

Foto: Nenad Petrović

„Uobraženi bolesnik“ je poslednje delo francuskog komedijografa, glumca i pisca iz 17. veka – Molijera. Ovaj vrhunski francuski umetnik uspeo je  da stvori novi stil, zasnovan na pronicljivom opažanju razlike između normalnog i naopakog, istine i privida, nauke i nadriučenjaštva. Kako je bio i glumac, bio je u stanju da dočara svaku situaciju, pokaže apsurd tamo gde je bio dobro prikriven, ali u isto  vreme,  gradi likove koji su topli, poletni i razumni, naspram, umišljenih, tvdičavih i grotesnih. Njegova dela: Tvrdica, Tartif, Škola za žene, Mizantrop i Uobraženi bolesnik, vrhunska su dela koja i danas u 21. veku nalaze svoje mesto u teatru.

Na sceni JDP u režiji Jagoša Markovića postavljena je predstava „Uobraženi bolesnik“: Vrhunski tekst i maestralno razumevanje od strane reditelja doveli su do predtave koja se ne zaboravlja. Rediteljsko umeće kojim se služi Jagoš Marković potpomognuto je izvarednim ansamblom na čelu sa glumcem Draganom Mićanovićem. U toj predstavi kao da je svaki delić ukolpljen baš onako kako je  i trebao, u toj meri da bi i sam Molijer mogao da bude zadovoljan. Kostimi koje je potpisal Bojana Nikitović, takođe, su doprineli celokupnom utisku  kao i sjajna scenografija koja je  na momente podsećala na renesnasne slikare.

Foto: Nenad Petrović

Šta  je bezvremeno u  Molijerovom tekstu?
Činjenica da su se društvene forme menjale, da je tehnika napredovala da je čovek u izvesnom smilu postajao slobodniji u izražavanju… Ali, u odnosu na sistem, običan čovek je uvek bio i ostao nemoćan. Kakva je hipohondrija glavnog junaka? Da li je pojedinac uvek žrtva moćnih grupa koje sistem štiti? Naravno, da!  Jagoš Marković sliku prošlosti pomera u budućnost i uverava nas da se malo toga promenilo od 17.veka kada je komad nastao. Radovan Vujović, koji se odlično snašao u ulozi tranvestita Belinde, primetio je: ”Lek za uobraženog bolesnika je u njegovoj glavi, samo do toga je teško stići. Retko ko je spreman da leči prvo glavu  pa onda telo.”

Nije preterano reći da je gluma Dragana Mićanovića maestralna. On svom liku Agatonu daje apsurdnu crtu histeričnosti i opsednutosti, ali i otuđenosti i egoizma. Dok trči po pokretnoj traci on uviđa da mu život izmiče, da su se događaji ubrzali i da on više nema kontrolu nad njima. Ostaje sam, napušten čak i od lekara, ”dok se oko njega sve ruši  i zasipa ga prašinom zaborava…”
Bravurozna gluma Jelisavete Seke Sablić, približava nam lik dadilje i služavke Toanete, dok joj mlada  i harizmatična Marta Bjelica odlično parira na sceni. Karikaturni lik Tome Dijaforusa  Bojan Dimitrijević  donosi na već oproban način utisak i postiže jak efekat na publiku. Podseća nas na današnje vreme kada posao ne mora da se zasluži, već da se nasledi ili kupi.. zato je njegovo kreveljenje, mucanje i nakaradna dikcija tako snažana i uverljiva.
Nakon odgledane predstave dugo ćete o njoj pričati i misliti. Naša preporuka je da je pogledate.

Teodora Popović