Snežana Arnautović Stjepanović

Fotografija: Marija Konjikušić


Recite nam nešto o Vašoj samostalna izložbi ”Unutrašnji ritmovi’’ čije je otvaranje bilo 18. januara u Galeriji opštine Vračar
. Otvorila ju je Ksenija Marinković, istoričarka umetnosti i urednica programa Centra za likovno obrazovanje – Šumatovačka. Nastupio je i beogradski džez ansambl Belgrade Sweethearts Trio.
Ovo je prilika da zainteresujemo što veći broj ljudi da posete izložbu koja će
biti otvorena do 1. februara 2016.

Snežana Arnautović Stjepanović: Samostalna izložba slika „Unutrašnji ritmovi“ je nastala kao spoj dva ciklusa slika koja sam realizovala u periodu 2005-2009. Slike iz ciklusa Ja+More = Ljubav su izložene 2006. godine u Centru za savremenu umetnost Strategie Art u Beogradu, dok slike iz ciklusa Unutrašnji ritmovi nisu ranije izlagane. Izložbu je otvorila Ksenija Marinković, istoričarka umetnosti urednica programa Centra za likovno obrazovanje – Šumatovačka. Na izložbi je nastupio beogradski džez ansambl Belgrade Sweethearts Trio koji čine: Marija Mijatović (vocal), Ivica Stjepanović (gitara) i Uroš Danilović (perkusije).

Fotografija: Marija Konjikušić


Ja
+More = Ljubav (2005-2007):

Na slikama iz ovog ciklusa predstavljam delovanje različitih unutrašnjih činioca u vidu mehanizama za razumevanje i doživljavanje sopstva . Koristeći se istinitim i intimnim, kroz nesvesno putem sna, pokušala sam da izdvojim sadržaje koji su pogodni za dalju transformaciju u svesnom, kreativnom. Doživljaj sopstva predstavljam apstraktnim formama koje su prevedena i modifikovana značenja sadržaja nesvesnog, radi njihovog pojednostavljenja, analiziranja i uočavanja.
Na slikama iz ovog ciklusa središte je uvek plavo, iz njega sve počinje i u njemu se sve završava. Plavo je boja koja vodi introspekciji, upućuje čoveka na sebe i sopstvene doživljaje. Plavo je boja neba, mora i beskonačnosti, tako da površina plave boje na slici nije više površina već dubina i beskonačnost.
Kada bismo ove zaustavljene mehanizme pokrenuli, njihovo središte bi imalo mogućnost delovanja u oba pravca i centrifugalno i centripetalno. Samim tim, oni stvaraju određenu tenziju i nose specifičnu energiju koja u ovom slučaju može biti i stvaralačka i rušilačka, jer je ovo samo jedan zaustavljeni momenat.
Svi mehanizmi se kao određeno shvatanje i doživljavanje forme ličnog, predstavljaju zonama sagledanog ličnog prostora u jednoj kompoziciji. Zone su prostori osvešćenog, koje kao takve funkcionišu u određenim uslovima.
Uspostavljanjem svih unutrašnjih odnosa, harmonizacijom komunikacije po principima hijerarhijskog sistema moći, svi unutrašnji sadržaji postaju osvešćeni i kao takvi su pogodni za dosezanje najkompleksnijeg stanja ljudskog postojanja – a to je ljubav.

“Unutrašnji ritmovi” (2008-2009) :
Posmatrajući sopstvenu poziciju tela u ličnom i spoljašnjem prostoru, koristeći se iskustvom performansa, na slikama iz ciklusa „Unutrašnji ritmovi“, pokušala sam da objasnim uodnošavanja i kretanja koja su uslovljena delovanjem ličnih i spoljašnjih faktora. U svojoj pojavnosti telo je određeno u fizičkom i duhovnom smislu. Njegovo funkcionisanje u prostoru uslovljeno je različitim odnosima, poimanjima i uočavanjima. Kretanje tela se uspostavlja prvenstveno na osnovu vizuelnog i vizibilnog, tako da ono kao pojava u prostoru menja svoj oblik i odnos prema prostoru.
Na slikama iz ciklusa „Unutrašnji ritmovi“  objašnjavam doživljavanje tela u spoljašnjem prostoru, u kom svesnim činom postavljam telo u prazan prostor koji je predstava osvešćenog mesta, i u kom telo nastavlja svoje funkcionisanje samoviđenjem, prvenstveno u odnosu na prostor. Prazan prostor kao polje za istraživanje, po svojoj prirodi je hladan, ispunjen tišinom i nepristupačan. Tako određen, on se doživljava kao datost koja prethodi predmetima koje sadrži, kao okvir u kome svaka stvar zauzima svoje mesto. Telo u ovom slučaju teži tome da savlada svoj strah od praznog prostora (horor vacui), da prazninu i tišinu zameni punim i zvukom. Telo se artikuliše svojom pojavnošću u prostoru, zauzimajući određene položaje ritmom koji se uspostavlja audio – vizuelnom sugestivnošću. Telo teži tome da transformisanjem posredstvom boje i zvuka prazan prostor prilagodi sebi i svojoj egzistenciji.

Prostor belog platna se ispunjava oblicima koji u svojoj strukturi sadrže iskustvo određenog muzičkog doživljaja, čijom gustinom se povećava međuprostor koji je središte ritmičkog kretanja. Delovanje vizuelnih elemenata uspostavlja određeni ritam koji nagoveštava visinu tona. Tako povezani elementi sugerišu muzičku i slikarsku strukturu.
Kompozicione strukture su u svojoj pojavnosti određene elementima koji su čisti, geometrizovani, i u svom nastajanju postavljani po određenom redosledu, nižu se jedan za drugim, prate i uslovljavaju. Kada se jednom uspostavi, prostor se  doživljava kao uvek prisutna i sama sebi dovoljna datost. Taj doživljaj nastaje usled međusobnih odnosa oblika. Oblik i boja jednog elementa zavisi od drugog, od njegove pozicije i određenosti, tako da se samim tim sugeriše i visina tona i njegova pojavnost. Takvo kretanje je geometrijski sistem u kom sva kretanja u dvodimenzionalnom prostoru, mogu da se dovedu u odnos sa trodimenzionalnim.
Karakter samog kretanja se izražava posredstvom usmerenih procesa u telu i reakcijom na spoljašnje nadražaje, tako da je ponašanje tela u prostoru na osnovu aktivnosti, impulsa, tendencija i načina njihovog ostvarivanja predstavljeno bojom, a njegov odnos sa prostorom oblikom.
Proizvedene celine čulnim doživljajem sklopova sila, praćenjem ritmova, visine tonova, harmonije i volumena, govore o celovitosti tokova ponašanja i značenja. Fizičko stanje tela svojim izrazom ukazuje na stanje duha. Samim tim, ove geometrijske strukture izraza objašnjavaju sklopove i prirodu fizičkih sila koje su telesno proizvedene.
Usled jedinstva samospoznajom i samoviđenjem, telo postaje osnovni oblik artikulacije prostora. Tako određeno, telo uspostavlja relaciju sa svim ostalim činiocima celine, jer vođeno vizuelnim i vizibilnim spoznajama, ono nosi određena saznanja koja su glavni činilac u stvaranju identiteta. Stanje koje je doživljajno i fizičko predstavlja svest o prostoru koji leži u biti jedinstvenog.

U dosadašnjem umetničkom radu realizovali ste dvadeset autorskih projekata iz oblasti vizuelnih i izvođačkih umetnosti, što je iz moje prspektive zaista zavidan nivo za jednog mladog umetnika poput Vas. Mene, zapravo, interesuje kako biste nam opisali snalaženje umetnika u godinama kada je domaća kulturna scena potpuno devlastirana.

Da bi se jedan umetnički projekat realizovao, potrebno je prvenstveno napraviti radove, što nimalo nije lako u današnjim uslovima, a zatim obavljati sav menadžerski deo posla, koji nažalost umetnik uvek mora sam da radi: pisanje projekata, traženje finansijskih sredstava, konkursi itd. Pošto sam ja višemedijski umetnik i delujem u različitim umetničkim poljima, za realizaciju mojih projekata potrebni su i  određeni prostorni i tehnički uslovi, koje nije uvek lako obezbediti. Međutim, potreba da stvaram i da moje delo bude prisutno da bi uspostavilo komunikaciju sa publikom je snažnija od bilo čega, tako da i onaj manje zanimljivi deo posla sa lakoćom obavljam. Takođe, moram da napomenem da su podrška, razumevanje i ljubav porodice od presudnog značaja.

Ja bih da još malo ćaskamo na temu naše umetničke scene. Umetnicima je potreban prostor za promociju koji uporno nemaju. To je i bila ideja vodilja ovog časopisa da promovišemo rad ne samo slikara već i svih onih umetničkih grupa kojima je to neophodno. Ja sam, kao ona koja je u ovom konceptu već 3 godine, dobila Vaš mejl te sam na taj način i saznala za Vašu izložbu. Izvinjavam se što sam se raspričala, moje pitanje je da li je samoinicijativa vežan segment delanja svakog umetnika?
Bilo bi zgodno da sada i spomenemo da ste diplomirali 2002. godine na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu na odseku slikarstva u klasi akademika Dušana Otaševića. Magistrirali 2007. godine na Interdisciplinarnim magistarskim studijama u Beogradu, na odseku za Scenski dizajn. Doktorsku tezu odbranili 2010. godine na Interdisciplinarnim doktorskim studijama u Beogradu, na odseku za Scenski dizajn. Da ste radili od 2003. do 2006. godine kao asistent na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu, da sada radite na Fakultetu za Inženjerski menadžment na katedri za Kreativne industrije i na Institutu za umetničku igru u Beogradu. Da ste od 2013. godine izabrani u zvanje docent… i još mnogo toga, možete me svakako dopuniti ukoliko sam po Vama najznačajnije propustila.

Umetnička scena u Srbiji nije dovoljno vidljiva, samim tim što joj mediji ne posvećuju dovoljno pažnje. Zahvaljujući umetničkim portalima, društvenim mrežama i web magazinima kao što je Vaš, umetnici mogu da prate dešavanja i javno predstave svoj rad. Upravo je samoinicijativa, kao što ste rekli, presudna u umetničkom životu u Srbiji. Ovde je umetnik sa svakim novim projektom na samom početku, bez obzira da li iza njega stoji 5, 10, 20 ili 40 godina rada.


Recite nam šta za Vas znači biti angažovan u umetnosti? Možda će nam objašnjenje biti najslikovitije kroz Vaša dva spomenuta ciklusa slika Ja+More = Ljubav (2005-2007) i Unutrašnji ritmovi (2008-2009).

Osnovni cilj izložbe Unutrašnji ritmovi jeste taj da publici prenese emociju ljubavi, jer je na slikama u oba ciklusa ona interpretirana na različite načine kroz različite forme i drugačiji vizuelni jezik. Pošto su slike iz oba ciklusa apstraktne, one na određeni način komuniciraju sa posmatračem i svojim delovanjem mogu da dodirnu ono  “tanano” mesto koje zovemo duša.

Neminovno je da govorimo i o inspiraciji. Gde je pronalazite, ko su Vam uzori u slikarstvu. Šta je za Vas stvaralački čin? To su nekako rutinska, kliše pitanja koja mnogo toga zagonetnog otkrivaju o umetniku.

Moja umetnička istraživanja, u bilo kom mediju da su izražena, vezana su za nesvesno i za snove. Simbole sna koji otvaraju put ka unutrašnjem prostoru, primenjujem kao umetničke znakove, jer su oni jezik komunikacije nesvesnog dela ličnosti sa svesnim. Svojom živošću i originalnošću, simboli sna daju dublji uvid u razne forme unutrašnjeg prostora koji je svet kreacije i imaginacije. Jasno sagledavanje unutrašnjosti, vodi  ka pronalaženju izraza, u kom se nejasni simboli sna modifikuju, prilagođavaju i pokušavaju približiti nečijim drugim unutrašnjim svetovima. Takođe, u mojoj umetnosti je uvek prisutan uticaj muzike, prvenstveno JAZZ-a.


Možemo li za kraj da govorimo o planovima, o budućnosti?

Pošto mi je 2016. godina počela ovom divnom izložbom, planiram da nastavim u istom ritmu i da u toku ove godine realizujem još nekoliko umetničkih projekata u Srbiji i inostranstvu.

Ivana Mitrović Cvetanović