Stanko Holcer – Inspirisan životom


Uhvatiti inspiraciju života, sada i odmah, to bi mogao da bude modus vivendi Stanka Holcera. Dinamika života, mnoštvo zanimanja, a pre svega, velika potreba da svaki svoj projekat i posao sa puno žara predstavi i  podeli sa ljudima, definišu mladog pisca. Poeziju je počeo da piše sa petnaest godini, u zemlji koja se zvala Jugoslavija i koje se i sada sa nostalgijom seća. Nakon toga sledi posao producenta i saradnja sa velikim imenima iz sveta pop muzike (Vlada Klember, Sanja Doležel, Danijel Popović, Miran Ruden…). Ljubav kao tema  i inspiracija pratila je Holcera, zato joj se on tako strasno i  posvećuje. Njegova knjiga poezije koju je posvetuio svojoj majci i svim ženama sveta, zove se „Nek  živi ljubav“, drugu knjigu je uradio sa  Milicom Blagojević Janković “Na korak od Evinog praga”. Hrabrost ili nešto drugo, tek, Holcer je i sa trećom knjigom ”Čipka I čokolada”, doneo nešto novo napisavši knjigu sa dvema ženama Antiletom Anom Živković i Danijelom Božičkovič Radulović. Promocija je doživela veliko interesovanje kod publike, budući da je pisana pitko i prijemčivo za sve čitaoce, zbog svega toga, autori su se odlučili da knjigu predstave u novom formatu – preformansom, nazvaši ga “Balkanski seks i grad, “Čipka i  čokolada”. Performans se sastoji od tri segmenta po dvadeset minuta, likove iz knjige tumače glumci: Ivana Panzalović, Milena Matić I Lazar Dubavac. O svom radu, životu i o inspiraciji koju uvek nalazi u ljubavi za Put u Art  govori Stanko Holcer.

Kako ste se odlučili da počnete sa pisanjem, budući da ste se pre toga dugi niz godina bavli producenskim i menadžerskim poslom?
Stanko Holcer: To je priroda, talenat ili ga imaš ili ga nemaš! Kod mene se spojio talenat i sreća, pa su se kockice poklopile. Kad imaš dara, sreće i pameti onda je to dobar sticaj okolnosti… a još ako dodate iskustvo i sve spojite sa jednom crnkom i jednom plavušom, onda dođete do finog razmišljanja – reči koje se same nižu na papiru. Pri tom, svako od nas troje je zadržao svoj identitet, stav, razmišljanje, ali kada se uspostavi komunikacija dolazi se do istog rezultata, tako da nema promašaja, nema sujete, razmišlja se glavom, dušom i telom….

Vaša prva knjiga bila je zbirka ljubavnih pesama u kojoj slavite ljubav, simbolično nazvana “Nek živi ljubav” sve to došlo je pole dugon niza bavljenja producenskim poslom?
Poezija je uvjek bila moja prva ljubav, što ne znači da sam  ostavio posao producenta. Nikada ne znam šta mi donesi sutra i kojim ću se posaom baviti… volim da radim ono što me čini srećnim. Trenutno je to pisanje. Posle mnogo godina bavljenja producentskim poslom bio sam od svega veoma umoran. Do tada sam drugima gradio karijere i onda sam odlučio, nakon mnogo iskustva da počnem konačno da gradim svoju. Svih tih godina bavio sam se i pisanjem, to je stajalo po papirima i fiokama. I onda po nagovoru Mirana Rudana  krenuolo se sa štampanjem i pokazalo se da su  čitaoci  to velikodušno i sa puno ljubavi prihvatili.

Kada smo kod ljubavi, šta je za Vas ljubav?
Za mene je ljubav, kao i za većinu, ono što čini suštinu života. Ne samo ljubav između muškarca i žene, već ljubav prema ljudima, porodici, gotovo svemu što me okružuje. Sticajem okolnosti, do sada sam pisao isključivo o ljubavi između muškarca i žene, te sam ovom knjigom nastavio započeto, možda zato što sam  i sam u večitom traganju za ljubavlju. Bez obzira što se ljubav do sada pokazala da jeste vremenski ograničena, ne kao u romanima za ceo život, ja želim da u svom životu doživim ono “Dok nas smrt ne rastavi” i zato sam toliko okrenut ovoj temi…


Šta je za Vas izazov i da li se nečega plašite?

Ja sam čovek koji voli izazove, zato sam hteo da se sa nečim novim pojavim. Bio mi je izazov da to, za mene novo, podelim sa ljudima koji doživljavaju isto što i ja, sa srodnim dušama. Teško mi je bilo kada sam napustio producentski i menadžerski posao. Trebalo mi je dosta vremena da se priviknem na to… Ipak, u  Amsterdamu sam našao svoj mir. Tu sam se smirio od noćnog života, koji je zahtevao moj dotadašnji posao.
Pisanjem sam inače počeo da se bavim još u petnaestoj godini. Tada lagano krećem u svet igre i mašte, putem ljubavne poezije. Postajem večiti putnik koji neprestano traga za boljim i lepšim temama i rimama, ostajući dosledan sebi u temi i životnom stavu:
Nek živi ljubav, Na korak od Evinog praga,Čipka i čokolada, kao što i Jugoslavija ostaje u mom srcu i sećanju.
Ona je pisana sa puno emocija, pažnje i osećanja. Svaki stih govori o jednoj ali vrednoj ljubavi, o ženama koje vole i pate i muškarcima koji čeznu za njima, o večitoj borbi polova za dosezanjem svoje druge polovine. Zato je moj savet mladim ljudima:
” Devojke i mladići volite i budite voljeni! Potudite se da prepoznate ljubav i osetite najlepše ruke u svojim rukama, kao i da pogledate najlepše oči i prepoznate svoje u tuđim. Ukoliko vam je potrebana pomoć da nekog osvojite i zavedete naučite po koji stih iz Stankove knjige i krenite putem zavođenja. Zapamtite: Čuda su moguća, samo je potrebno prepoznati put ka njima!”

Ali da se vratimo muzici, šta vas je toliko umorilo baveći se tim poslom?
Umorio me noćni život i neprestano angažovanje i po 24h. Previše je bilo to svakog dana. 24h neprestano telefoniranje,stalni koncerti. To bi trajalo nekada danonoćno. Previše, zaista…. Na kraju sam imao preko 100 pevača koji su bili pod mojim okriljem. Ko to nije iskusio, ne moze da shvati. To je ogroman stres za jednog čoveka.

Da li se u muzici danas nešto promenilo od vremena kada ste bili menadžer najpoznatijih ex YU bendova?
Ogromne su promene. Nekad je bila živa muzika. Danas je sve to kompjuterski. Ja nisam pristalica takve muzike. Oduvek sam bio za živu svirku. Naravno da je danas kriza učinila svoje. Danas svako može da postane pevač i da peva na matrici sve. Kvalitet se izgubio. Ima, svakako, još dobrih bendova koji sviraju uživo, ali njih je veoma malo. Za vreme Tita sve je bilo sasvim drugačije. Nije se toliko sviralo po diskotekama kao danas. To su bile velike sale ili sportske hale, domovi kulture. A danas svaki kafić ima svog pevača. To se danas pretvorilo u prostituciju. Nažalost, ne ceni se kvalitet. Naprosto, takvo je neko čudno vreme došlo. Nekad se znalo ko je zvezda na Balkanu. Danas se više ne zna ko je šta i ko šta peva ?!  Svako može da otvara usta, da nabaci silikone i da dobro izgleda. Nažalost, zaboravili smo velika imena, kojih je pre 20 godina, na ovim prostorima bilo…

Kakav je status pisaca u Holandiji, i da li možete da napravite paralelu sa ovdašnjim balkanskim prilikama?
U Holandiji je pisac jako cenjen. U poslednje vreme sam od toga živeo. Dobija se i autorski honorar i autorsko pravo. Država time pomaže piscima da budu uspešni, ne kao ovde gde izdavači obećavaju “Brda i doline” i na kraju od toga, uglavnom, nema ništa. Moram da budem grub i kažem da su kod nas u izdavšatvu uglavnom veliki prevaranti, tako da pisca retko ko štiti dok se u Holandiji stvari rade na drugačiji način. Imao sam, recimo, promociju u Holandiji na kojoj je bilo preko 3 000 ljudi. Naravno i mediji su drugačiji, profesionalniji. Ipak je u Holandiji kultura na prvom mestu.

Fotografija: Žika Antić


Tri knjige i tri ljubavne priče… svaka ima neku svoju poruku, u svakoj ste pokušali da taj fenomen, zapravo, tu magiju i misteruiju koje se zove LJUBAV, razotkrijete… da li ste u tome uspeli ili je to Vaša inspiracija koja će Vas još dugo pratiti?

Možda će nekome zvučati kao fraza ili kao već ispričana priča, ali ja stvarno verujem da ljubav, koliko god nam se čini da je malo dobijamo, dolazi onda kada smo za nju spremni. Nema malih i velikih ljubavi, nema promašenih ljubavi. Istina je da je ljubav uvek prava i da će se dogoditi svakome od nas bez obzira na godine, vreme u kome živimo ili teritoriju na kojoj smo se rođenjem zatekli. Ja, zapravo, želim da moja knjiga bude dostupna svima,od Vardara do Triglava, možda zato što jesam idealista, ali moja ljubav prema Jugoslaviji i jugoslovenstvu nije narušena krahom te dežave. Pa svi Jugosloveni su oduvek bili i ostali romantični. U svoje ime a i u ime nekih muškaraca, mogu da kažem da srce jednog Jugoslovena uvek živi za jednu ili više ljubavi, zato svaka knjiga ima svoj poseban značaj, kao i knjiga “Nek Zivi Ljubav” koja je posvećena mojoj  majci i svim majkama ovoga sveta.

Danilo Kiš je davno rekao da je posao pisca usamljenički, da pisac mora i treba da stvara sam, Vi ste ga demantovali. Posle romana “Na korak od Evinog praga”, (koga ste pisali sa Milicom Blagojević Janković) nedavno je objavljen roman “ČIPKA I ČOKOLADA” kako je to pisati u dvoje, odnosno, u troje?
Pisati sam  je nekada dobro zato što se čovek  povuče i napiše sve ono što sam vidi, doživi i oseti, a pisanje u dvoje ili troje, to je već kao normalan, svakodnevni život koji donosi nekom tugu, nekom radost, nekom izazov, i onda komunikacijom dolazimo do olakšanja i inspiracije da kažemo i napišemo ono kako ko vidi iz svog ugla. To na kraju ispadne jako dobro zato što svako od nas ima pravo na svoje razmišljanje. Dopunjavanje, zapravo, razbija samoću, strahove, pa se ljudi u društvu osećaju mnogo jačim i slobodnijim.
Kakav je dalji život knjige “Čipka i čokolada”?

Dalji život knjige “Čipka i čokolada “, razvija se kao i normalan život svih nas koji se osećamo mlado, a njena misija je da sruši predrasude, živeće onako kako mi želimo da živimo. Sve to dalo mi je inspiraciju za novi izazov a to je režiranje predstave Sexa i grada na jugoslovenski način, odnosno balkanski način. Mogu sa ponosom da najavim da će knjiga nastaviti da živi u formi perfrmansa koji smo nazvali “Balkan seks i grad.“ Neobične karaktere iz knjige tumačiće mladi glumci: Ivana Panzalović, Milena Matić i sjajni Lazar Dubavac. Takođe, imaćemo i muzičke numere koje će izvoditi operska diva Gabrijela Ubavić, kao i moj dugododišnji prijatelj, jako dobro poznat ovdašnjoj publici Frano Lasić. Nadam se da će svi  oni koju su uživali u knjizi podjednako uživati i u predstavi.

Tanja Petrović Miljković