Epikurova teorija sreće

„Uđi, stranče! Prijateljski domaćin čeka na tebe sa hlebom i vodom u izobilju, jer ovde se tvoje želje ne bude, već ispunjavaju.“ (natpis iznad ulaznih vrata u vrtu Kepos)

Epikur se rodio oko 341. godine pre nove ere na grčkom ostrvu Samos. U Atinu je došao sa osamnaest godina u vreme vladavine Aleksandra Velikog. Kako je nakon Aleksandrove smrti bilo mnogo pobuna, Epikur odlučuje da napusti Atinu i seli se u Efes. Tamo ostaje do svoje tridesetpete godine, kada se vraća i kupije čuveni vrt Kepos. Vrt vrlo brzo postaje sinonim za oživljavanje demokratije i slobode. Epikur prkosi običajnosti i moralu tadašnjeg sveta, široko otvorivši vrata robovima i ženama ( poznato je da su robovi bili tek„stvari koje govore“ a žene izopštene iz političkog i javnog života) takav stav izaziva gnev i mržnju mnogih Atinjana prema Epikuru. No, upkos tome, on uspeva da vodi vrt čitavih trideset godina, sve do svoje smrti 270. godine pre nove ere. Kepos nastavlja da opstaje još narednih 500 godina.
Nisu sačuvani spisi samog Epikura. Sve ono što se zna sačuvano je zahvaljujući usmenom predanju njegovih vernih sledbenika. Sačuvani su samo fragmenti ovog filozofa, ali je, na sreću, poznata njegova osnovna misao i filozofsko opereljenje. Epikur nije pripadao grupi antičkih filozofa koji su se bavili transedentnim. Otkuda svet? Koje je njegovo prvo počelo? Šta je bitak? Nije spadalo u sferu interesovanja Epikura. Sve što je potrebno da znamo, govorio je Epikur, možemo iskusiti putem čula, saznanje je apostetiorno i ono nam je dovoljno za srećan život (možemo ga smatrati pretečom praktične filozofije). Njegov materijalistički i prizemni pristup kod mnogih je izazivo podrugljivost, međutim, Epikur za njih imao odgovor: “Sve što je dobro i sve što je loše samo je stvar percepcije. Navikni se na činjenicu da smrt nema nikakvu vrednost za tebe. ..Tamo gde sam ja nema smrti, a tamo gde je smrt nema mene.” Naravno, Epikur je i te kako znao da su ljudske mogućnosi ograničene, ali to ga nije sprečilo da istražuje. Koje su mogućnosti koje čine čovekov život uspešnim? I Da li se sreća može naučiti? Bila su pitanja kojima se bavio ovaj filozof sa Samosa.
Njegove preporuke preuzeli su Američki psiholozi pozitivisti, preporučivši Epikurove misli kao dobar putokaz za srećan i uspešan život.

1. Prvo pravilo glasi: aktivnost! Naš mozak želi da bude uposlen. Duhovna neaktivnost izaziva neraspoloženje. Kada ništa ne radimo izazivamo odumiranje čitavog niza neurona. Demotivisanost se brzo pretvara u depresiju. To se loše odražava na hormonski balans zato što se oslobođa manja količina dopamina. Da biste podigli nivo dopamina, bavite se sportom ili nekim hobijem koje vas čini srećnim! Izbegavajte rutinu.

2. Drugo pravilo glasi: društvenost! Epikur je znao da egocentričan čovek ne može biti srećan. Ne postoji, za Epikura, značajniji izvor sreće od društvenih veza. Prijateljstva, zdrava veza i porodica izvori su velikog uživanja. Zajednički doživljaji sa partnerom, prijateljemima i decom povećava doživljaj sreće. U stanju bezbrižnosti kod muškaraca se oslobađa oksitocin, a kod žena vazopresin. Za Epikura, dobre veze garantuju mnogo više sreće nego novac.

3. Treće pravilo: usredseđenost! Treba uživati u trenutku, savetaovao je Epikur, u mirisu cveta, lepoti oblaka, ukusu hrane, prijatnom razgovoru… Odabrani čulni doživljaji povećavaju životnu radost. Sa usredsređenošću treba da pristupamo i ljudima. Što se intezivnije otvorimo prema nekoj osobi , to su jača osećanja i empatija.Preporučljivo je da svemu pristupamo sa najvećom angažovanošću duha i tela.

4. Četvrto pravilo: realna očekivanja! Moramo biti pažljivi sa očekivanjima. Najčešće greške ljudi prave kada od sebe previše očekuju, odnosno kada precene svoje sposobnosti. Ko sebe preceni, izlaže se nepotrebnom stresu. Kada se ciljevi ne ostvare počinje sumnja u sebe koje ima za posledicu nedovoljno oslobadjanje dopamina što ima za posledicu inferiornost i apatiju , i tako se ulazi u začarni krug.

5. Peto pravilo: pozitivne misli! Epikur i zagovornici pozitivne psihologije saglasni su da osećanje sreće nisu puka slučajnost, već posledica „pravih“ misli. Ko su „prave“ misli? Prave misli su one koje proizvode zadovoljstvo i smanjuju nezadovoljstvo. Poseban trik psihologa leži u zahtevu:“Radi onako kao da si srećan i postaćeš stećan!“ Međutim, to nije ni malo lako. Kako da se osećam dobro kada sam loše? Dostojevski, jedan od najvećih i najdubljih čitača ljudske duše je savetaovao:“Sve je dobro. Sve. Čovek je nesrećan samo zato što ne zna da je srećan. To je jedini razlog. To je sve! Ko to spozna postaće srećan istog trenutka.“ Ako ste i dalje skeptični, pomislite na to da ste slobodni u proceni događaja u svom životu. Sporno je samo u kojoj meri je zastupljena ta sloboda. Ali da li se u svom životu rađe zadržavamo na lepim, ružnim ili dosadnim događajima? To je stvar sopstvenog izbora… to niko ne može da vam nametne.

6. Šesto pravilo: ne preterujte u potrazi za srećom. Imajte širu perpesktivu, i odnos prema nesreći je važan. Krize, teškoće… mogu da budu spasonosne u nekim momentima.

7. Sedmo pravilo: rad pruža zadovoljstvo! Rad je najbolja psihoterapija. Po ocu psihoanalize, rad je jednak sreći.
Ali da li sreća može da bude trajno stanje? Šta je velika sreća? I kako je steći? Time ćemo se baviti u sledećem tekstu.
Izvor: “Ko sam ja? I ako jesam, koliko sam? Rihard David Preht

Tanja Petrović Miljković